Mozaik

Razglednica

Lipo/Bello i Grdo/Brutto 2

DEO NEKADAŠNJEG BOGATSTVA: Letnjikovac Hiterotovih na Crvenom otoku

fotografije: robert čoban

Lipo/Bello i Grdo/Brutto

O Istranima iz Crne Gore, o nezahvalnosti nove vlasti prema baronici Barbari, o ovogodišnjem turizmu i ostalom što je moguće doživeti kad se Istrom putuje biciklom

Šta je to zajedničko Vojvodini i Istri, a u čemu su različite? Dva regiona koji su se proteklih dvadeset godina često "bratimili" imao sam prilike da obilazim na biciklu, na način na koji primećujete mnoge stvari koje se ne vide iz automobila, autobusa ili sa broda.

Sličnosti se uglavnom svode na ono što je Istrijanima i Vojvođanima ostavila istorija: multikulturalnost, višejezične table, ulice Maršala Tita u skoro svakom mestu, spomenici partizanima, ljubazni i miroljubivi meštani. Razlike su mnogo više ovovremene: tokom vožnje kroz istarske gradove i sela nisam video nijednu divlju deponiju smeća, usudio bih se da kažem – čak nijednu bačenu flašu ili kesu iako se okolo muvaju desetine hiljada turista. Sa druge strane, u Vojvodini, divlje deponije narušavaju izgled i najidiličnijih krajolika. Zemlja je u Vojvodini plodnija nego u kamenitoj i posnoj Istri mada je ona, uprkos tome, danas višestruko bogatija regija. "Većina stranaca zaposlenih kod mene dolazi iz Srbije, od sobarica iz Niša do konobara iz Novog Sada. Svi su veoma vredni, mi smo zadovoljni njima, a očigledno i oni nama, čim rade za nas već godinama!", uz kafu pod maslinama priča mi Miroslav Plišo, vlasnik vinskog hotela "Menenghetti". Zagrebački advokat koji je sive hodnike sudova zamenio možda najlepšim mestom u našem regionu, svakako je jedan od najboljih sagovornika o turističkim prilikama na Jadranu. Čak i prošle godine kada su Dalmacija, Crna Gora, Grčka, Italija, Španija i Turska imale manjak turista, Istra je imala zadovoljavajuću sezonu. Ove godine, priča Miroslav Plišo, i pored globalnog bauka delta soja, Istra se približava brojkama noćenja i prihoda iz 2019.

Lipo/Bello i Grdo/Brutto 3
Sveta Foškafoto: robert čoban


SVETA FOŠKA, PEROJ I VODNJAN

Nisam planirao da je posetim, niti sam ranije čuo za nju, ipak putokaz "Sveta Foška" naveo me da između Barbarige i Peroja okrenem korman bicikla u levo i uputim se na uzbrdicu u krševitom krajoliku.

"Sveta Foška čuda more", govore u Istri. Crkvica je iz 11. veka, nalazi se na osami, pola kilometra je udaljena od najbližih kuća, pa ipak privlači hiljade hodočasnika iz sveta koji veruju u njene čudotvorne moći. Bila je zaključana pa sam unutrašnjost delimično fotografisao kroz uske prozore u kojima vernici ostavljaju fotografije članova porodice kojima je potrebno ozdravljenje. Pored fotografija, tu je i mnogo sveća, cveća, dečjih igračaka… Oko zaključane crkve vrzmale su se tri porodice sa malom decom. Jedan meštanin mi kaže da je 26 žena ostalo u blagoslovenom stanju, a priča i da je pre par godina osmogodišnji Aljoša, koji je sa porodicom došao iz Rusije, u suzama izleteo iz crkve u šoku govoreći da je video kako se Svetoj Foški odseca glava. Čuo sam da je ovakvih vizija bilo još.

Spuštanje ide mnogo brže nego uspon pa sam vrlo brzo ispred ulaza u Peroj. Ovaj gradić smešten je na jugozapadnoj obali Istre sa sjajnim pogledom na Fažanski kanal i Brionski arhipelag. Peroj je već u doba Rimljana bio poznato letovalište Praetoriolum ili Casale Petriolo. Arhitektura starog jezgra podseća na ostala istarska mesta sa kamenim kućama s baladurima i kamenim klupama. U 12. veku Istru su opustišile kuga i kolera, pa Mletačka Republika pokušava da je naseli. U Peroj su prvo poslati bolonjskih seljaci i zanatlije, pa zatim u dva navrata grčke porodice sa Kipra i Peloponeza, ali bezuspešno. Onda su se Venecijanci setili jednog mnogo otpornijeg soja: 21. jula 1657. u Peroj se doseljava 15 porodica iz Crne Gore. Najvažniji i jedini dokument iz toga vremena je "Perojska povelja", kojom se ovo selo, okolni pašnjaci i šume dodeljuju doseljenicima iz Crne Gore. Crnogorcima pravoslavne vere dopuštena je gradnja crkve tek kasnije, tako da je crkva Sv. Spiridona izgrađena tek 1834. godine. U Peroju Crnogorci žive i danas, imaju pravoslavnu crkvu, a na nadgrobnim spomenicima ćirilične natpise. Na groblju iza crkve našao sam i neke spomenike na kojima se citira Petar Petrović Njegoš. Među spomenicima uočavam jedan na kojem piše: "U spomen na umrle i poginule Perojce u Veljem ratu 1915–1918". Da, Italija je ušla u Prvi svetski rat tek 1915. nakon što su joj Londonskim ugovorom obećani Dalmacija, Istra, Trst i Južni Tirol. Preko puta crkve je spomenik stradalima u NBO-u i žrtvama fašističkog terora sa imenima meštana istpisanih ćirilicom i s crvenom zvezdom petokrakom na vrhu. Ispred spomenika puno svežeg cveća.

Lipo/Bello i Grdo/Brutto 4
ŽIVA SEĆANJA: Italijanka iz Vodnjanafoto: robert čoban

Šest kilometara okretanja pedala uzbrdo i stižem u Vodnjan, sedište opštine kojoj pripadaju i Peroj i Barbariga. "Rođena sam 1942. još za vreme Italije!", priča mi žena u centru gradića. Sa jakim italijanskim akcentom objašnjava mi da njih, Italijane, za razliku od Nemaca u Vojvodini, niko nije proterao posle rata niti slao u logore. "Ko je hteo otišao je u Italiju! Bila je velika propaganda. Moj otac je odlučio da ostanemo i nikad nismo imali nikakve probleme, imali smo uvek škole na italijanskom, govorili svoj jezik slobodno…" Kaže da i danas u Vodnjanu ima oko 100 italijanskih porodica. Dok odlazim u pravcu gradskog trga gde mi je moja sagovornica rekla da mogu da kupim sladoled, čujem je kako dovikuje nešto nekom detetu na italijanskom. Prema popisu iz 2011, u Vodnjanu živi 3.119 stanovnika, od toga su 55% Hrvati, 20% Italijani, 3% Romi, 2% Srbi, slede Bošnjaci, Crnogorci…

Lokalni list "Attinianum" koji svaki tekst objavljuje dvojezično – hrvatski i italijanski, ima zanimljivu rubriku koju bi trebalo da imaju sve novine i portali "Lipo – Bello/ Grdo – Brutto" sa fotografijama kako treba i kako ne treba (smeće, grafiti, nepropisno parkiranje…).


CRVENI OTOK

Par dana kasnije, prebacujemo se na Crveni otok preko puta Rovinja na još par dana odmora. Ostrvo Sveti Andrija je veštačkim zemljouzom spojeno sa susednim ostrvom Maškin, pa je tako nastao Crveni otok. Kako se naš brodić primakao kopnu, uočio sam obrise stare crkve i nečeg što liči na luksuzni letnjikovac koji izgleda kao iz habsburških dana.

Međutim, istorija ostrva Sveti Andrija mnogo je dramatičnija od onoga što dočarava idilični pogled sa palube broda. U 6. veku benediktinci podižu na ostrvu prvu crkvu i samostan. Osnivač im je bio ravenski nadbiskup Sveti Maksimilijan, a ostaju sve do 13. veka. Iz tog razdoblja ostali su sačuvani ostaci predromaničke crkve iz 9. veka čije zidove su nekada krasile freske. Sredinom 15. veka ostrvo je predano franjevcima, koji su obnovili crkvu i samostan. Oni su ostali do dolaska Francuza 1809. Od tada počinje propadanje crkve i samostana kao gotovo svuda gde je Napoleon u svom revolucionarnom i osvajačkom zanosu kročio (sa Malte je proterao Vitezove Svetog Jovana, u Veneciji ukinuo sve samostane sem jermenskog…). Iste godine i ovde je ukinut samostan, a 1820. objekat je prodat i pretvoren u uljaru. Godine 1891. porodica Hiterot kupila je ostrvo. Samostan je preuredila u porodični dvorac-letnjikovac koji su opremili umetninama. Ostrvo su preuredili u park, u kojem su zasadili više od 180 biljaka iz celog sveta. Zbog svega toga, Sveti Andrija je bio omiljeno odredište gostima iz Austrougarske.

Godine 1892. na Svetom Andriji pokrenuta je fabrika cementa za čije je potrebe crkveni zvonik poslužio kao dimnjak. Srednji deo srednjovekovne benediktinske crkve uklopljen je u stambenu vilu, a danas se u njemu nalazi mali pomorski muzej. Ostrvo je propadalo između dva rata. Nacionalizovano je posle 1945. Turistički kompleks sagrađen je 1969, a rovinjski TDR ga je privatizovao tokom devedesetih i danas je u sastavu Maistra hotela.


HITEROTOVI

Baronica Barbara Hiterot, poslednja vlasnica Crvenog otoka i suosnivačica prve istarske firme za istraživanje, nalaz i izvoz tartufa, imala je zanimljiv i buran život. Bila je pripadnica nemačke plemićke porodice čiji se deda Georg Karl Filip Hiterot iz Kasela sredinom 19. veka doselio u Trst, tada glavnu austrijsku luku, a njen otac baron Johan Georg Hiterot nekoliko decenija kasnije skućio se u Rovinju. U Nemačkoj i u Antverpenu u Holandiji završio je trgovačku školu, bio je vrlo uspešan preduzetnik i razgranao je poslove izvan Trsta, a zaslužan je i za uspostavljanje poslovnih veza između Austrougarske i Japana, koji je posetio 1874. na putovanju po svetu. Japan ga je najviše nadahnuo, u toj se zemlji najduže zadržao i ostvario značajne poslovne veze pa je 1879. postao prvi carski japanski konzul u Europi sa sedištem u Trstu. Tada mu je bilo tek 27 godina. Iste godine venčao se s Marijom Augustom i nastavio da zahvaljujući uspešnim poslovima gomila bogatstvo. Bio je toliko bogat da je 1890. odjednom kupio nekoliko ostrva u rovinjskom arhipelagu, a samo godinu posle, postao je vlasnik i dela rovinjske obale. U njegovom vlasništvu bili su ostrva Sv. Andrija, Maškin, Šturag i Sv. Ivan na Pučini kod Rovinja, kao i posedi na obali: Montauro, Monte Mulin, Monvi, Lone, Punta Korente i Škarab.

Johan Georg Hiterot je ulagao vrlo promišljeno i za ono vreme inovativno, sa idejom da otvori klimatsko lečilište. Posedi koje je kupio bili su pod nasadima maslina, smokava i vinove loze, ali im on menja krajolik sadeći na površini od 115 hektra mediteransko i egzotično drveće i oblikujući park-šumu. U goste je pozivao evropsko plemstvo poput Marije Josipe, majke poslednjeg austrijskog cara Karla, a neslužbeno je ugostio i prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Dok je evropskoj plemićkoj eliti predstavljao lepote Istre, pripremao je okolinu za gradnju turističkog kompleksa "Cap Aureo": tri hotela, kupalište, sportske terene i porodične vile. Postoje dve verzije o razlogu njegove smrti: prema jednoj, preminuo je od moždanog udara, a prema drugoj je izvršio samoubistvo zbog dugova u koje je upao prilikom gradnje broda "Viribus Unitis" za Austrougarsku mornaricu.


BARBARA

Nakon očeve smrti, Barbara je s majkom ostala da živi u porodičnom dvorcu na ostrvu Sv. Andrija. Hiterotova udovica nastavila je da vodi muževljeve poslove, ali je morala da proda deo imovine. Tridesetih godina 20. veka poslove je preuzela Barbara. Godine 1933. postala je suosnivač prve istarske firme za istraživanje, nalaz i izvoz tartufa "Azienda del Tartufo – Sella, Hütterott and C. Levade". Vodila je kampanje oglašavanja u novinama, posećivala je sajmove i radila na širenju tržišta. Kako bi edukovala Istrane o vrednosti tartufa, angažovala je iskusne tartufare iz Italije, a posebno je brinula o psima tragačima za koje je, zbog njihove velike vrednosti, uplatila polise osiguranja. Firma je uvela i novi proizovod – konzervirane tartufe koji su u tome obliku duže trajali i bili dostupniji udaljenim kupcima u Italiji.

Lipo/Bello i Grdo/Brutto 5
KRALJICA TARTUFA: Baronica Barbara Hiterot

Osim tartufima, Barbara se bavila i jedrenjem pa je 1933. u Rovinju osnovala jedriličarsko društvo "Vela Arupinum" koje je delovalo do Drugog svetskog rata, a čiji su članovi, kao i Barbara, učestvovali na brojnim regatama. Naterana krizom pre Drugog svetskog rata, Barbara se bavila i poljoprivredom. Na ostrvu je sa majkom uzgajala voće i povrće, a tovile su i krave muzare. U njihovom su vlasništvu bili i ribnjaci u uvalama ostrva Sv. Andrija, Maškin, kao i kamenolom Montauro. Uza sve to, davale su zemlju u zakup, prodavale nameštaj, umetnine, zbirke oružja i nakit. Poteškoće u poslovanju bile su sve izraženije tokom Drugog svetskog rata, koji su one, skromno živeći, provele na ostrvu. Po završetku rata, 1. juna 1945. porodica Hiterot proglašena je narodnim neprijateljem i oduzeta im je sva imovina, a Barbari i Mariji izgubio se svaki trag. Prema dokumentima OZNA-e za Istru, Barbara i Marija uhapšene su iako nisu neprijateljski delovale. Pisma koja su tokom rata pisale prijateljima svedoče da im nije bilo ni sasvim jasno šta se u svetu događa. Svedoci vremena posle oslobođenja tvrdili su da su isti oni koji su barunicu uhapsili, opljačkali njeno imanje i dragocenosti. S obzirom na to kako su kažnjavani državni neprijatelji, nije teško pretpostaviti šta se dogodilo Barbari i njenoj majci.

Sudbinom Barbare i Marije Hiterot bavio se u romanu Islednik Dragan Velikić: "Eh, da je tako, bila bi to laka smrt", kaže. "Znam kako su završile Hiterotove. Mučili su ih satima, iživljavali se nad njima, na kraju su ih masakrirali toljagama. Sutradan su tela utovarili u motorni čamac, odvezli na pučinu i bacili kod školja Banjole, tamo gde je more najdublje. Bila je to ekipa egzekutora OZNE. Predvodio ih je izvesni Pulčinović. Sa njim su još bili Baba, Spalato i Rovinjac Benusi, koga su zvali Cvikeraš. Pitaš se odakle sve to znam? Od Lizete. Koliko puta je prepoznala dragocenosti Hiterotovih koje su joj dolazile na preprodaju…"

Lipo/Bello i Grdo/Brutto 6
BICIKLOM KROZ ISTRU: Ispred mauzoleja porodice Hiterotfoto: robert čoban

O tome kako je izgledao letnjikovac porodice Hiterot nakon što su njegove vlasnice odvedene, izvestio je akademik Branko Fučić, koga je Ministarstvo prosvete iz Zagreba odmah posle oslobođenja poslalo u Istru sa zadatkom evidentiranja i popisivanja kulturnih dobara: "Bilo je nekoliko soba gde u pravom smislu reči noga nije mogla da stupi na dasku. Ostaci jela, prazne vinske boce, razbijene čaše, prazne kutijice nakita, zagađeni podovi, pa čak i onečišćeno suđe – sve je to upotpunjavalo sliku napuštenog dvorca!"

Dok vozim bicikl idiličnim krajolikom Crvenog otoka, nailazim na veliki kružni mauzolej porodice Hiterot, sagrađen u sredini ostrva Maškin i u kome Marija i Barbara nisu sahranjene. Razmišljam kako postoji neki usud da najlepši i najromantičniji delovi sveta kriju najkrvavije tajne i svedočanstva nepojmljive ljudske surovosti. Ostrvo Sveti Andrija je jedno od takvih mesta.

Iz istog broja

Iz istorije

Priča za pred renoviranje

Sonja Ćirić

Naši sugrađani

Dijamandi, Papamosko, Džikanija, Tafra

Aleksandar Bačko

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu