Mozaik

60 godina A-bombe – tajni atomski gradovi (2/6)

28. 7. 2005. / 12.44

Kritična masa u Los Alamosu

Dok su Nemci napredovali ka Parizu, Frederik Žolio je spalio svu dokumentaciju o stanju francuskog atomskog projekta. Odlučan i neustrašiv, bio je na neki način u povoljnijoj poziciji nego fizičari koji su na drugoj strani okeana gradili prvu atomsku bombu

Povodom šezdeset godina od eksplozije prvih nuklearnih bombi u Novom Meksiku, Hirošimi i Nagasakiju, "Vreme" u šest nastavaka objavljuje kratku istoriju tajnih nuklearnih istraživanja koja su tokom Drugog svetskog rata simultano vršena u SAD, Nemačkoj, Japanu, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Sovjetskom Savezu.

Kritična masa u Los Alamosu 1

U laboratoriji za nuklearnu hemiju na Francuskog koledža u Parizu, gde su Pavle Savić i Irena Žolio-Kiri otkrili da je moguće neutronima izvršiti cepanje jezgra uranijuma, dve godine posle tog otkrića, 16. maja 1940, zazvonio je telefon. Na poziv se javio direktor laboratorije Frederik Žolio, poznati fizičar koji je 1934. sa svojom suprugom Irenom otkrio veštačku radioaktivnost. "Front je probijen kod Sedana", rekao mu je Raul Dotri, ministar naoružanja Francuske i spustio slušalicu. Na ovu vest, Žolio je odmah pozvao svoje saradnike i organizovao hitnu akciju prenosa teške vode na tajnu lokaciju. Dvanaest zapečaćenih aluminijumskih sanduka sa 185 kilograma takozvane supstance Z preneti su iste večeri u Klermon-Feran i smešteni u podrume filijale Francuske banke. Posle pada Holandije i Belgije, Francuska je gubila rat sa nacističkom Nemačkom, a francuski naučnici nisu hteli da prepuste nacistima tako važnu supstancu kao što je teška voda.

Teška voda (D2O) jedno je od hemijskih jedinjenja presudnih za građenje atomske bombe. U nuklearnim reaktorima koristi se kao moderator koji usporava neutrone pri lančanoj reakciji. U to doba, sve zalihe ovog dragocenog jedinjenja u Evropi nalazile su se u dvanaest sanduka koje je Žolio preneo u Klermon-Feran. Pored toga, u pariskim laboratorijama bila je prikupljena i velika količina oksida uranijuma, pošto su nuklearna istraživanja kojima je rukovodio Žolio uz izdašnu pomoć francuske vlade bila znatno naprednija nego u drugim zemljama početkom četrdesetih godina.

Kritična masa u Los Alamosu 2
DOVOLJNO ZABAČENO: Los Alamos

Posle privremenog zbrinjavanja teške vode, Žolio se vratio u Pariz gde je dočekao nemačku invaziju na Francusku. Dok su Nemci napredovali ka Parizu, on je 10. juna spalio svu dokumentaciju o stanju francuskog atomskog projekta. Narednih godina, Žolio je nastavio istraživanja u svojoj laboratoriji, priznajući javno svoju lojalnost okupacionim vlastima. U međuvremenu, bio je aktivan član pokreta otpora, radom u svojoj laboratoriji na projektima koji nisu bili vezani za atomsku bombu sprečavao je naciste da zaplene ili zloupotrebe njegovu naučnu opremu, a 1944. direktno je učestvovao u oslobađanju Pariza. Bez sumnje, retko odlučan i neustrašiv, posle rata doživljen kao nacionalni junak, ovaj francuski naučnik, mada pod okupacijom, bio je na neki način u povoljnijoj poziciji nego fizičari koji su na drugoj strani okeana gradili prvu atomsku bombu. Dok ratna uloga Frederika Žolioa podseća na romantične junake partizanskih filmova, njegovim kolegama, učesnicima projekta "Menhetn"pripale su mnogo kompleksnije, čehovljevske uloge.

PUT NA ZAPAD: Teška voda nije dugo ostala u Klermon-Feranu. Žoliovi saradnici, atomski fizičari Halban i Kovarski zajedno sa ministrom Dotrijem preneli su tovar sa teškom vodom u državni zatvor u Rijomu. Ovde su, uz izvesnu istorijsku ironiju, sanduci bili smešteni u ćeliji osuđenika na smrt. Pošto su se nemačke trupe približavale, odlučeno je da se teška voda transportuje dalje u Bordo. Međutim, upravnik zatvora odbio je da izda deponovani tovar u želji da se ne suprotstavi novim vlastima. Tada već bivši ministar Dotri izvadio je revolver i prisilio upravnika na saradnju. Tajni tovar nastavio je putovanje. Kada je stigao u Bordo, utovaren je na engleski parobrod Brumpark. Bivši naučni ataše britanskog poslanstva u Parizu, erl od Safolka, postarao se da teška voda unutar broda bude smeštena na drveni splav u slučaju da nacisti bombarduju Brumpark. To ipak nije bilo neophodno – teška voda je parobrodom uspešno stigla u Britaniju, dok su Nemci potopili jedan drugi brod koji je istovremeno isplovio iz Bordoa. No, Žolio je obavestio naciste da se teška voda nalazila na potopljenom brodu.

Nije na zapad putovalo samo ovo dragoceno jedinjenje. Čitava atomska fizika kretala se ka zapadu tih godina. Atomski fizičari prognani iz Evrope dobili su nameštenja na američkim univerzitetima, a vlada SAD pomagala je njihovu imigraciju na sve moguće načine. Tako je slavni fizičar Nils Bor prevezen preko Atlantika specijalno obezbeđenom letelicom, kao najdragoceniji tovar. Većina naučnika, smeštenih širom novog kontinenta, samo je nastavila svoja ranija istraživanja, ali su neki od njih postali politički angažovani. U strahu od vesti koje su dolazile iz Evrope, fizičari emigranti zahtevali su da se nuklearna istraživanja ubrzaju kako bi se preduhitrio pokušaj nemačkih fizičara da prvi naprave atomsku bombu.

Kritična masa u Los Alamosu 3
ORGANIZACIJA: Žene-operateri;…

Kada je 13. avgusta 1942. pokrenut "Menhetn" projekat, započela je nova migracija naučnika, sada ka tajnoj lokaciji Y, gde se pripremala izgradnja laboratorija u kojima će biti sklopljena bomba. Isprva su fizičari dolazili dobrovoljno, na poziv profesora Roberta Openhajmera koji je, uz generala Leslija Grouvsa, rukovodio atomskim projektom. Ali, s vremenom su u projekat uključeni i mnogi istraživači koji uopšte nisu želeli da prave atomsku bombu ili nisu pretpostavljali da će to raditi. Tokom proleća 1943. na stotine atomskih fizičara u SAD dobili su ratnu zapovest da se jave na adresu Ist Palakaks 109 u gradu Santa Feu, u Novom Meksiku. Na toj adresi nalazila se stara palata španskih guvernera gde su naučnici bili registrovani i privremeno smešteni. Posle toga su transportovani 56 kilometara severozapadno od Santa Fea, u mali opusteli grad Los Alamos.

Kritična masa u Los Alamosu 4
…pogon za proizvodnju uranijuma,…

ATOMSKI GRAD: Dolaskom u Los Alamos, naučnici su nepovratno menjali svoj život. Pod stalnom prismotrom službi bezbednosti, oni nisu mogli da odustanu od tajnog eksperimenta. Tokom projekta, naučnike su vojne vlasti tretirale kao "naučni arsenal". Pristizanjem u Los Alamos ne samo da su se odrekli javnog publikovanja rezultata svojih istraživanja već i svojih imena. Na legitimacijama su nosili samo pseudonime i brojeve, a strogo je bila zabranjena i titulacija pri ophođenju, tako da su naučnici prestali da se oslovljavaju sa "profesore" i "doktore". General Grouvs je smatrao da će tako tehničkom i drugom osoblju biti manje jasno kakva je svrha čitave operacije.

Kritična masa u Los Alamosu 5
…prenos kritične mase

Strogim bezbednosnim merama koje je general Grouvs nametao često se suprotstavljao Openhajmer, pre svega jer je loš protok informacija između pojedinih odeljenja u Los Alamosu štetio brzini istraživanja. General se neprestano suočavao i sa ćudljivošću naučnika. Najviše nevolja generalu Grouvsu zadavao je potonji nobelovac, jedan od najznačajnijih fizičara XX veka, Ričard Fajnman. On je iz razonode danima provaljivao šifre na sefu sa najdragocenijim spisima, kako bi agentima bezbednosti u sefu ostavio poruku "Pogodi ko je bio ovde". Uz to, agenti koji su pratili Fajnmana svakodnevno su iz smeća vadili i satima sklapali iscepkane ceduljice koje su Fajnman i njegova supruga neprestano međusobno razmenjivali. Umesto da komuniciraju normalno, Fajnmanovi su se o najobičnijim sitnicama dopisivali, zadajući agentima sate i sate uzaludnog rada na sklapanju ceduljica.

U prvoj godini, život u Los Alamosu uopšte nije bio prijatan. Na uzvišici okruženoj klancima isprva je bilo samo nekoliko kuća, a naučnici su bili smešteni po udaljenim farmerskim imanjima. Uskoro su nikle velike barake sa laboratorijama, dalekovodi, rezervoari, splet puteva i naselje za naučnike. U jesen 1943. godine u Los Alamosu bilo je smešteno 3500, a sledeće godine 6000 ljudi. Kako je projekat odmicao, Los Alamos se od malog pustog naselja pretvorio u atomski grad.

Ovu lokaciju u Novom Meksiku izabrao je Robert Openhajmer. Isprva je predlagano jedno mesto u Kaliforniji, ali ga je general Grouvs odbio zbog blizine pacifičke obale. Bila je potrebna lokacija duboko unutar kontinenta, do koje će ubačeni nacistički agenti teško stići. Openhajmer je predložio da se tajna laboratorija smesti u internat Los Alamos kod Santa Fea koji je pohađao kao dečak. U jesen 1942. on i Grouvs posetili su školu za dečake, smeštenu na brežuljku i razgledali je, ali pritom nisu izlazili iz automobila. Nekoliko nedelja kasnije direktor i osnivač škole Alfred Konel primio je naređenje da raspusti školu i sve zgrade na vrhu brežuljka prepusti vojsci. Konel je to učinio i preselio se u Santa Fe gde je, duboko razočaran, ubrzo preminuo a da nikada nije saznao kako mu je internat ukinut na predlog jednog od njegovih najboljih učenika.

TREĆI ČOVEK: Bila je to samo jedna od ličnih žrtvi koje je Openhajmer predao projektu "Menhetn". On je od 1940. bio u braku sa Katarinom Pining, biologom iz Pasadene, ali je nekoliko godina pre toga bio u vezi sa Džin Tatlok, studentkinjom psihijatrije koju je upoznao 1936. Kao i većina ljudi koji su poznavali Openhajmera, Džin Tatlok je i posle prekida veze ostala jako emotivno vezana za njega. U junu 1943. on se zajedno sa porodicom u potpunosti preselio iz Berklija u Los Alamos. U međuvremenu se sastao sa svojom bivšom verenicom u San Francisku kako bi je obavestio da se neće videti narednih nekoliko godina, pošto zajedno sa porodicom odlazi na jedan daleki put. Džin Tatlok je pogrešno protumačila njegov odlazak i sedam meseci kasnije izvršila samoubistvo.

Dok su bili u vezi, Džin Tatlok je kao akitvna komunistkinja uvela Openhajmera u levičarske krugove, ali je posle progona fizičara Placeka i Vajskopfa iz Sovjetskog Saveza 1938. on izgubio veru u ideale komunizma i sasvim napustio pokret. Kada je pozvan da rukovodi izgradnjom atomske bombe, zaboravio je i sve svoje prijatelje, nekadašnje komuniste. Međutim, agenti odeljenja G-2 vojne službe bezbednosti neprestano su ga nadzirali zbog komunističke prošlosti. Do sredine pedesetih godina, kada je javno optužen da Sovjetima odaje najstrože čuvane atomske tajne, Openhajmerov dosije narastao je na visinu od 120 centimetara dokumenata. Mnogi oficiri u Pentagonu tokom projekta "Menhetn" suprotstavljali su se njegovom postavljenju, ali ga je štitio general Grouvs koji ga je smatrao nezamenjivim.

Kritična masa u Los Alamosu 6
IZVOĐAČI RADOVA: Ajnštajn i Openhajmer,…

Dodatne sumnje izazvao je Openhajmerov poslednji susret sa Džin Tatlok. Kako bi posle tog događaja pokazao lojalnost, Openhajmer je u avgustu 1943. nepromišljeno prijavio kako je izvesni Džordž Eltenton, odavno osumnjičen kao sovjetski agent u SAD, preko jednog posrednika uspostavio kontakt sa trojicom njegovih saradnika i od njih zatražio informacije o projektu "Menhetn". Agentima bezbednosti ova prijava, naravno, nije bila dovoljna. Zahtevali su da Openhajmer oda imena trojice svojih saradnika i posrednika koji je s njima kontaktirao. Međutim, čak i da je hteo, on to nije mogao učiniti, pošto je njegova priča bila izmišljena. Posrednik je, zapravo, kontaktirao s njim lično. No, agenti nisu odustali i u nekoliko navrata tokom 1943. saslušavali su Openhajmera. Kada mu je zaprećeno da će biti skinut sa projekta, Openhajmer je konačno rekao istinu i odao ime navodnog posrednika, svog najboljeg prijatelja, Hakona Ševalijea, docenta romanistike na Kalifornija univerzitetu, mada su njegove veze sa komunistom Eltentonom bile zapravo samo Openhajmerove sumnje. Pritom, svog prijatelja ni na koji način nije upozorio. Ševalije je izgubio posao, a uskraćeno mu je gostoprimstvo u SAD, te se posle rata preselio u Francusku. Tek na Openhajmerovim saslušanjima u aferi 1954. Ševalije je saznao da mu je najbolji prijatelj u velikoj meri uništio život.

Kritična masa u Los Alamosu 7
…general Grouvs,…

LOJALNOST: "Služba bezbednosti ovde još uvek misli da Openhajmer ne zaslužuje puno poverenje i da njegova nacionalna vernost nije pouzdana", piše u izveštaju koji je agent bezbednosti, pukovnik Boris Paš u septembru 1943. poslao svom pretpostavljenom, pukovniku Lansdalu u Pentagon. "Mislimo da jedina potpuna lojalnost koju je on u stanju da pruži pripada nauci. Ako bi mu sovjetska vlada ponudila više za napredak njegovih naučnih zadataka, veoma sumnjamo da bi onda izabrao tu vladu i prema njoj bio lojalan." Posleratne godine će tek pokazati koliko je Openhajmer bio nelojalan svemu što ga je sprečavalo da učestvuje u nuklearnim istraživanjima.

Dok je većina bivših učesnika "Menhetn" projekta oštro protestovala zbog izgradnje fuzione bombe, najistaknutiji među njima stalno je menjao strane, uvek spreman da se povinuje svim političkim naređenjima iz Vašingtona. No, na kraju je baš Openhajmer postao heroj atomske ere. Milioni ljudi su ga podržavali kada je 1954. izbačen iz Komisije za atomska istraživanja zbog lažnih sumnji i navodnog odbijanja da radi na fuzionoj bombi. Međutim, da je ishod tog procesa bio povoljan, Openhajmer bi najverovatnije učestvovao u daljem razvoju novih oružja, kao što je početkom pedesetih učestvovao u Telerovom projektu izgradnje fuzione bombe, iako je pre toga protiv nje potpisivao peticije. Uz sve to, mora se ipak priznati da je uz mnoge lične gubitke i veliko požrtvovanje, Openhajmer bio žrtva vremena u kome je živeo. No, za razliku od većine drugih žrtvi doba u kome žive, Openhajmer je imao retku priliku da svoje doba sam kreira.

Kritična masa u Los Alamosu 8
…Frederik Žolio

AŽDAJIN REP: Projekat "Menhetn" koštao je SAD dve milijarde dolara, mada je početni budžet projekta iznosio svega šest hiljada dolara. Nazvan tako zbog toga što su najranija američka nuklearna istraživanja počela na Kolumbija univerzitetu, na Menhetnu u Njujorku, projekat se nije realizovao samo u Los Alamosu gde je bilo smešteno srce projekta. U laboratorijama u Los Alamosu naučnici su pod rukovodstvom Openhajmera pokušavali da pronađu način na koji će se fisioni materijal oblikovati u kritičnu masu koja je dovoljna da stvori nuklearnu eksploziju.

U međuvremenu, na dve druge lokacije proizvodio se nuklearni materijal. U blizini Knoksvila u Tenesiju, na lokaciji poznatoj kao Oak Ridž bila su podignuta ogromna industrijska postrojenja za vrlo složenu proceduru separacije radioaktivnog izotopa uranijuma U235 iz uranijumske rude. U fabrici K5 radilo je više desetina hiljada radnika, tehničkog osoblja, operatera i naučnika koji uopšte nisu znali kakva je namena proizvedenog uranijuma. Pored Oak Ridža, radilo se i na trećoj lokaciji, u Hanfordu u državi Vašington, gde su bili podignuti reaktori u kojima se proizvodio radioaktivni izotop plutonijuma Pu239. Veliki uspeh "Menhetna" bila je izuzetna koordinacija i tajnost projekta, budući da je u njemu učestvovalo oko 150.000 ljudi. Pored razvoja prve A-bombe, projekat je zbog velike koncentracije naučnika na jednom mestu doprineo nastanku mnogih značajnih otkrića i potonjem patentiranju hiljada tehnoloških izuma koji se i danas koriste.

Međutim, negativne posledice projekta su nemerljive, a počele su još u Los Alamosu. Upravo tokom pokušaja da se odredi kritična masa uranijuma dogodio se prvi incident sa smrtnim ishodom u Los Alamosu. Vršeći ovaj ogled, poznat kao "češkanje aždaje po repu", 21. maja 1945. mladi kanadski fizičar Luis Slotin otrovao se radijacijom. Dve polukugle sa uranijumom greškom su se spojile prerano i došlo je do lančane reakcije, a laboratoriju je ispunila intenzivna svetlost plave boje. Slotin je rukama razdvojio polukugle i zaklonio ih svojim telom, čime je spasao ostale kolege u laboratoriji. Zbog prevelike radioaktivne doze, Slotin je preminuo u jezivim mukama devet dana kasnije.

Sličnu sudbinu doživeo je još jedan mladi fizičar, Henri Dagnian, u avgustu 1945. Takođe pri kratkotrajno izazvanoj lančanoj reakciji, on je ozračio svoju desnu ruku, ali ništa nije primetio tokom prvih pola sata posle eksperimenta. Tada su prsti počeli da mu odumiru, ruke su mu oticale, a Dagnian je počeo da halucinira. Zbog gama zraka koji su mu prodrli duboko u telo, osećao je jake unutrašnje bolove. Kosa mu je opala dok je umirao u nepodnošljivim bolovima tokom sledeće tri nedelje. Američka vojska je pokušala da zataška oba incidenta kako ne bi ugrozila moral među "naučnim arsenalom". Na isti način je postupila i sa stotinama hiljada žrtava prekomerne radijacije koje je pokušala da sakrije od američke javnosti, a koje su u užasnim mukama umirale mesecima posle razaranja Hirošime i Nagasakija.

(U sledećem broju "Hirošima, 8:15")

Iz istog broja

Formula 1

Pobeda na tacni

Dušan Radulović, Radio Beograd

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu