Mozaik

Svetsko prvenstvo u košarci

Kineska roba o kojoj Srbi maštaju 2

VELIKA OČEKIVANJA: Selektor A. Đorđević

foto: tanja valič / tanjug

Kineska roba o kojoj Srbi maštaju

Zlatna medalja – to je sve što naši navijači očekuju da im stigne iz Pekinga. Ali problem je što istu ideju ima i ostatak sveta, pa je izvesno da nas čekaju vrući septembarski dani u kojima će biti rešena dilema ko je bolji, srpski ili američki "Tim snova"

Iako će ovaj broj "Vremena" već uveliko biti u prodaji kad košarkaška reprezentacija Srbije bude odigrala prve utakmice na Mundijalu u Kini, valja reći nešto o ovom takmičenju. Tim pre što je za nas ovde košarka, posle fudbala, najvažniji sport, i bez obzira što se gotovo u isto vreme održava teniski turnir US Open, na kome naš Đoković brani titulu, mi nedeljama unazad pričamo skoro isključivo o basketu.

Prema poslednjim informacijama, naši novinari i nešto navijača stigli su u Kinu, ali nisu svi išli istim putevima. Bilo je skupih aranžmana sa direktnim letovima do Fošana, gde igraju naši, ali i onih jeftinijih. Oni su presedali u Hongkongu, gde je carinska procedura nešto komplikovanija nego u ostatku Kine, a i mogućnost da na tamošnjem aerodromu dođe do "fajta" između demonstranata i policije je više nego realna. Od Hongkonga su mnogi do Fošana stigli autobusima jer je voz mnogo skup, a prevoz avionom traje duže nego busom.

Fošan, baza naše reprezentacije, jeste grad za koji je malo ko čuo pre žrebanja grupa za ovaj Mondijal. To je grad od oko 7,2 miliona stanovnika. I to po podacima iz 2012. Provinciju u kojoj se nalazi ovaj grad pre nekoliko godina pogodile su katastrofalne poplave i postojala je opasnost da pukne brana. Agencije su tada prenele vest da "ako brana pukne, poplaviće desetak sela sa oko deset miliona stanovnika". Čuj – sela…


KAKO KO, KAKO GDE

I u Fošanu, i u drugim kineskim gradovima u kojima se igra Svetsko prvenstvo, košarkaši su svojevrsna atrakcija. Lokalni stanovnici ih satima čekaju pred hotelima i jure da se slikaju sa njima jer valja imati sliku sa nekim višim od dva metra.

Inače, svetska košarkaška prvenstva su se različito "primala" u raznim delovima sveta, bar što se mog iskustva i prisustva tiče. Na primer, u Atini 1998. samo su najbliže komšije koji stanuju preko puta dvorane "Marusi" (sada OAKA) znali da se dešava nešto u vezi sa basketom. U ostatku grčke prestonice niko nije obraćao pažnju na košarkaše, malo ko je i znao da se nešto tu igra. Svi su bili koncentrisani na turizam i na ulepšavanje Atine kako bi 2000. godine dobila organizaciju Olimpijskih igara. Na ogromnu žalost Grka, dobili su Igre tek četiri godine kasnije, kad više nisu predstavljali svetsku velesilu u košarci. Tako je čast da na Olimpijadi 2004. pobede američki "Drim tim" pripala Argentincima.

Ni u Indijanapolisu, gde sam takođe bio 2002, organizatori se nisu pretrgli da promovišu Svetsko košarkaško prvenstvo. Više truda uložili su da gigantsku dvoranu "RCA dom", građenu za američki fudbal, koja je primala 58.000 gledalaca, nekako pregrade platnima kako bi se u polovini tog betonskog mamuta igrala košarka. Još kad je naša reprezentacija pobedila američki tim u četvrtfinalu, interesovanje se potpuno okrenulo redovnom godišnjem skupu bajkera države Indijana. Domaćini su i učešće i zanimanje za košarku simbolično završili u garaži ogromne dvorane, gde su u autobusu koji je čekao američke reprezentativce jedno drugom u zagrljaj pali trener "Drim tima" Džordž Karl i njegova supruga. Nekoliko minuta su plakali žalosni zbog poraza od Jugoslovena, a svedoci tog dramatičnog trenutka bili su tek malobrojni naši novinari koji su tu čekali Gurovića, Bodirogu i ostale heroje naše pobede.

Dakle, ima delova sveta za koje bi se čovek zakleo da su potpuno ludi za basketom, a kad tamo – skoro potpuna ignoracija. Nedavno sam na gugl mapama pokušao da pronađem dvoranu "RCA dom" u Indijanapolisu, da malo evociram sećanja, kad – nje nema! Razneli su je 2008. kontrolisanom eksplozijom, a reportažu o njenom uništenju snimio je National Geographic. Potom je na istom mestu podignuta nova hala, još veća, National Convention Center. Prima 66.000 gledalaca i neophodna je Indijanapolisu jer lokalni tim Kolts, koji se takmiči u elitnoj ligi američkog fudbala, igra utakmice cele zime, a one umeju u ovom delu Amerike da budu baš surove.

Kad smo već kod Amerikanaca, treba naglasiti da je to reprezentacija koja je imala najviše problema na putu do Kine. Oni nisu išli preko Hongkonga, ali su prošli kvalifikacije u kojima nisu imali pravo da igraju košarkaši iz NBA i univerzitetske NCAA lige. A to je prema prilično preciznoj računici – oko 3.650 najboljih američkih igrača! Kad su nekako prošli te kvalifikacije, tek je sledio pravi pakao za "Ludog Srbina", kako sam sebe zove američki selektor Greg Popović. Otkazalo mu je tridesetak pozvanih NBA zvezda – neki su rekli da se žene ili renoviraju kuće, a neki se nisu ni potrudili da objasne zašto ne žele da igraju za reprezentaciju. Ono što je htelo da se priprema i igra Popović je doveo u Kinu, ali najveća greška bi bila reći da su Ameri na Mundijalu autsajderi. Uostalom, evo šta kaže naš reprezentativac Nemanja Bjelica:

"Pre četiri godine na Svetsko prvenstvo u Španiji Amerikanci su došli sa svojim trećim timom. I u finalu su nas lako pregazili sa 30 razlike, a moglo je biti i više da su hteli."


ĆORAK I BINGO IZ "LUNA PARKA"

Iako Međunarodni olimpijski komitet pravi razliku između termina Jugoslavija i Srbija, nekako smo navikli da utakmice, pa i medalje iz "onog doba" prisvajamo kao "naše". Tako se pamti da je "naše" prvo učešće na svetskim prvenstvima vezano za prvi Mundijal 1950. u Argentini. Jugoslavija nije izborila pravo učešća, ali je Italija otkazala jer tamošnja federacija nije imala para za put preko Atlantika, pa je uskočila ekipa sklopljena u Beogradu, koja je očigledno imala dovoljno novca. Trebalo je da selektor tog tima bude Francuz Anri Hel, ali je u političkim krugovima ocenjeno da bi to bilo previše u jednoj komunističkoj zemlji, pa je na brzu brzinu selektor pronađen u liku reprezentativca Nebojše Popovića, koji je na utakmici Jugoslavija–Peru postigao prvi koš ne samo za našu reprezentaciju na svetskim prvenstvima, već na Mundijalima uopšte.

Jugoslavija je na tom Svetskom prvenstvu zauzela poslednje mesto, a četiri decenije kasnije u istoj dvorani "Luna park" u Buenos Ajresu održano je 11. Svetsko prvenstvo. Na njemu je Jugoslavija bila prva, bila je to poslednja svetska "plava" rapsodija u kojoj su prve violine bili Kukoč, Divac i Dražen Petrović. Neposredno posle pobede u finalu jedan hrvatski navijač dotrčao je na parket i Divcu tutnuo u ruke hrvatsku zastavu. Ovaj je bacio neočekivani "poklon", što je na neki način, mnogo pre one čuvene maksimirske utakmice između Dinama i Zvezde, označilo početak kraja Jugoslavije. Bar što se košarke tiče.

Kao samostalna država, dakle od 2006, Srbija je učestvovala na tri šampionata sveta. Najpre smo u Japanu sa timom koji je selektor Dragan Šakota jedva skrpio (Bojan Popović, Branko Jorović, Vule Avdalović, Miroslav Raičević, Igor Rakočević, Mile Ilić, Uroš Tripković, Darko Miličić, Marko Marinović, Ognjen Aškrabić i Kosta Perović) osvojili 11. mesto. Četiri godine kasnije u Istanbulu pokradeni smo u polufinalu jer su sudije priznale pobedonosni koš Turske iako je njihov igrač nagazio aut-liniju. Najzad, reprezentaciju preuzima Saša Đorđević i odmah 2014. u Španiji Srbija igra finale. To je već pomenuti meč sa "trećim timom" SAD, koji smo izgubili, ali smo se onoliko radovali srebrnoj medalji.

Sada nam, utisak je, ni srebrna medalja ne bi bila dovoljna u Kini. Apetiti su porasli saznanjem da niko nije otkazao Đorđeviću, a nisu nimalo splasli ni kad se Miloš Teodosić povredio. Najveće nade polažu se u Nikolu Jokića, ove sezone zvanično najboljeg centra u NBA ligi. Ovaj Somborac "težak" je oko 150 miliona dolara, i ako odigra još nekoliko sezona kao ovu poslednju, uz njegovo ime će stajati epitet "najbolji srpski košarkaš svih vremena". Uz izvinjenje Divcu, Kićanoviću i Dalipagiću, ali mislim da će biti baš tako.

I pored Jokića, zatim Bogdanovića, Marjanovića, Bjelice i ostalih asova, koji će u Kini posle više od decenije ponovo igrati u plavim dresovima, najveća snaga ove reprezentacije je u čoveku koji tamo neće odigrati ni minut. Naravno, to je Saša Đorđević, čovek koji je kao igrač osvajao i svetska i evropska prvenstva, a kao selektor svetsku i olimpijsku srebrnu medalju. Pre neki dan u Kini je proslavio 52. rođendan, a najlepši poklon koji može poželeti bila bi…

"Jedna od dve medalje. Zna se koja," poverio se selektor novinarima.

Pre polaska u Kinu dao je Đorđević i jedno obećanje: ako postanemo svetski prvaci, pehar će peške odneti u Leposavić, selo na severu Kosova i Metohije. Jasno, na tom putu mnogi bi mu se pridružili, pa je već sada prilično izvesno da nas i u Kini, i eventualno kasnije na putu za Leposavić, čeka uzbudljiv septembar.

Iz istog broja

Osamdesetogodišnjica početka Drugog svetskog rata (2)

Kraj pakta između Staljina i Hitlera

Ivan Ivanji

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu