Mozaik

Razglednica

Jedna drugačija ponoć u Parizu 2

POGLED: Sa Orseja na Luvr

fotografije: robert čoban

Jedna drugačija ponoć u Parizu

Luvr i Orsej bez redova pred blagajnama, ulice pune beskućnika i "gladnih" džeparoša, žene prvi put na čelu grada i Luvra, prva postpandemijska svadba u Crkvi Sen Sulpis – tako izgleda Pariz u prvim danima nakon lokdauna

Ispred velike staklene piramide, uzroka mnogih teorija zavere od Den Braunovog romana naovamo, dvoje posetilaca u redu. Luvr bez gužve nešto je o čemu do pre godinu i po niko nije mogao da sanja ni po najvećem nevremenu. Pandemija i postepeno otvaranje Pariza učinili su da stranih turista u gradu gotovo da i nema, pa u remek-delima francuskih i svetskih majstora mogu bez gužve da uživaju žitelji francuske prestonice i retki inostrani posetioci – poput mene.

Na blagajni Luvra drugo iznenađenje: "Ne primamo keš, samo kartice! Zbog pandemije!" Kako je kartica u tom momentu bila u rukama moje supruge u nekoj od prodavnica u Ulici Rivoli, krenuo sam da kopam po novčaniku u potrazi za novinarskom legitimacijom koju nisam koristio godinama. Gotovo raspadnuta pres-kartica omogućila mi je da iz pariske vrućine uplovim u dobro klimatizovanu utrobu Luvra.

Jedna drugačija ponoć u Parizu 3
ISPRED MONA LIZE: Ipak gužvafoto: robert čoban / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«

U sobi sa slavnom Da Vinčijevom slikom ipak je gužva. Dok se guraju ispred Monalize, većina posetilaca ne vidi da im se iza leđa nalazi gigantsko (6,77 m × 9,94 m) Veronezeovo platno Svadba u Kani posvećeno događaju iz Novog zaveta kada je Isus napravio vino od vode, pokazavši veštinu preko potrebnu nekim našim vinarima. Odlazim u salu u kojoj sam prilikom svake posete Luvru provodio najviše vremena i sedam ispred platna Sloboda predvodi narod koje je Ežen Delakroa naslikao 1830, za koju mnogi veruju da simbolizuje Francusku građansku revoluciju iz 1789. Odmah do nje je i ništa manje slavni Splav Meduze. Sliku je Teodor Žeriko završio kada je imao svega 27 godina i ona je odmah postala ikona francuskog romantizma. U daljini vidim sliku raspetog Hrista sa svetlom kakvo je znao da napravi samo El Greko čija dela bih mogao da prepoznam na 50 metara udaljenosti među 100 drugih.

Inače, udarna vest koja je obeležila evropsku kulturnu scenu ovog meseca, bilo je imenovanje Loren de Kar na mesto direktorke Luvra, prve žene na čelu ovog muzeja, u njegovoj 228 godina dugoj istoriji. Prvi potez Loren de Kar, otkako ju je na to mesto nominovao predsednik Makron, jeste stvaranje devetog odeljenja muzeja posvećenog Vizantiji i hrišćanima Istoka. Aktuelni direktor Luvra, Žan-Luk Martines, koji se na tom mestu nalazi već osam godina, odgovoran je za velike uspehe muzeja, ali i za neke kontroverzne umetničke izbore. Iako je pod njegovom upravom Luvr imao rekordan broj posetilaca – samo izložba o Leonardu da Vinčiju privukla je preko milion ljudi, zamera mu se zbog kompromisa sa vodećim modnim brendovima, od "Luja Vitona", preko projekta AirBnB-a "Jedna noć sa Mona Lizom", do ugovora sa "Svočom" i subvencija muzeja za spot Bijonse. Trenutno je deo fasade prekriven reklamom modnog brenda "Balensijaga".


TOPLJENI SIR I PUŽEVI

Nakon tri sata lutanja Luvrom, rashlađen i očiju punih lepote vraćam se paklenom pariskom junskom danu i svom biciklu koji sam "vezao" pored "Le Café Marly", jedinog kafea koji ima privilegiju da mu terasa gleda na dvorište Luvra. Okrećem pedale uz Senu i nailazim na mesto na kojem je 1997. poginula princeza Dajana. Tu se nalazi i plamen koji je kopija onog na vrhu Kipa slobode koji je 1889. povodom stogodišnjice svoje revolucije Francuska poklonila Sjedinjenim Američkim Državama. Na ogradi zaljubljeni parovi kače katance sa svojim imenima, verovatno više kao omaž Dajani, Dodiju al Fajedu i njihovoj "zabranjenoj vezi" nego onome što simbolizuje kopija plamena sa Kipa slobode.

Nalazim se sa Sandrom u Latinskoj četvrti, restoran u kojem smo proteklih petnaestak godina uvek jeli omiljeni fondi sa sirom je zatvoren, kao i brojni drugi koji nisu preživeli pandemiju. Nešto dalje, sličan restoran sa isto tako dobrim topljenim sirom i kuvanim puževima. Dok sedimo na terasi konobarica me upozorava da sklonim novčanik sa stola jer su, kaže, džeparoši postali posebno agresivni zbog smanjenog obima posla usled oseke turista. U Veneciji sam mesec dana ranije sreo gladne galebove i golubove, a u Parizu su gladni džeparoši. Drastično smanjen broj turista u evropskim metropolama očigledno je narušio tamošnje eko-sisteme i poremetio lance ishrane. Odličan ručak je zaliven bordoom i ja sam spreman za dalje istraživanje Grada svetlosti na dva točka.

Preko puta Luvra, ispod svodova zgrada u Rue Rivoli, spava na desetine beskućnika – scena kakva se ranije nije viđala u Parizu. Zvanična statistika kaže da se od 2012. broj beskućnika u Francuskoj udvostručio i sada ih ima oko 300.000. Prema preciznoj evidenciji orgnizacije "Nuit de la Solidarité" na ulicama Pariza trenutno se nalazi 2.785 ljudi bez krova nad glavom. Ovu kampanju pokrenula je gradonačelnica Pariza Ana Hidalgo. Ona je članica Socijalističke partije i prva žena na toj poziciji u istoriji grada. Oko 1800 volontera ove organizacije svakodnevno obilazi homlese, nude im hranu, lekove i privremeni smeštaj u svratišima za beskućnike, ukoliko ovi to žele.

Nije mi bio dovoljan Delakroa u Luvru, pa sam odlučio da odem i u njegov nekadašnji atelje u četvrti Sen Žermen de Pre u 6. arondismanu, koji je danas muzej. Ovo je bio njegov poslednji atelje, a odabrao ga je zbog blizine crkve Sen Suplis gde je radio nekoliko zidnih slika. U ovom prostoru se ne nalazi posebno impresivna kolekcija, većina njegovih najvažnijih dela je u Luvru i po muzejima širom sveta, posebno u SAD. Međutim, ono što ovo mesto čini čarobnim je bašta u kojoj je umetnik stvarao. Zelena oaza mira u centru Pariza idealno je mesto za predah od jurnjave po letnjoj vrevi francuske prestonice.

Odlazim do Crkve Sen Sulpis iz 17. veka, druge po veličini u Parizu, tek nešto manje od slavne Notr Dam čija rekonstrukcija posle požara još uvek traje. Penjem se na stepenište impresivne građevine i probijam kroz zvanice na venčanju koje je upravo završeno, pa je napravljen koktel pod svodovima ulaza u crkvu. Ovo je, kažu, prvo venčanje u toj crkvi od početka pandemije, i na licima svatova vidi se ushićenje zbog činjenice da konačno mogu da se druže i slave. U istom kvartu nalazi se i "Deyrolle", prodavnica prepariranih životinja osnovana 1831. Ovo carstvo taksidermije bilo je omiljeno među nadrealistima, a pojavljuje se i u Vudi Alenovom filmu Ponoć u Parizu.


MUZEJ ORSEJ

Sledeći dan posvetio sam Muzeju Orsej na čijem čelu se još uvek nalazi pomenuta Loren de Kar, novoizabrana direktorka Luvra. Inače, pod njenim rukovodstvom posećenost muzeja Orsej je naglo porasla, dostigavši skoro četiri miliona posetilaca tokom 2019. Stručnjak za umetnost 19. i početka 20. veka, 2007. godine postala je direktor Muzeja Francuske, važnog državnog tela, zaduženog da prati otvaranje Luvra u Abu Dabiju, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Takođe, imala je ključnu ulogu u slučaju slike Gustava Klimta Ruže ispod drveća, kada je Francuska prvi put u istoriji vratila jedno umetničko delo, kupljeno državnim novcem, naslednicima žrtava nacizma. Muzej Orsej, kod nas uglavnom pogrešno transkribovan kao Orsej, nalazi se u zgradi nekadašnje železničke stanice koja je 1970. trebala da bude srušena kako bi se na njenom mestu izgradio novi hotel, ali je tadašnji francuski ministar kulture Žak Duamel to sprečio. Trebalo je 6 meseci da se u zgradu smesti oko 2000 slika i 600 skulptura, a muzej je 1986. otvorio tadašnji predsjednik Francuske Fransoa Miteran.

Na ulazu u Orsej dominira veliki preparirani slon koji ranije nije bio tu. Slonovi Margarita i Hans uhvaćeni su na Cejlonu i transportovani u Evropu kako bi postali deo menažerije princa od Orana. Tokom Francuske građanske revolucije slonovi su odvedeni u Botaničku baštu u Pariz gde su završile i divlje zveri iz opustošene menažerije Versaja. Hans je uginuo posle četiri godine a Margarita je dočekala i pad Napoleona, živela je do 1816. Nakon taksidermijskog postupka – preparirana slonica završila je u Nacionalnom prirodnjačkom muzeju. a u Orsej je došla kao pozajmica povodom izložbe "The Origins of the World: The Invention of Nature in the 19th Century". Na prvom spratu, tamo gde su slike Van Goga i Gogena, pažnju mi privlači Ulica u Parizu u maju 1871. Maksimilijana Lusa sa potresnom scenom tela ubijenih žena i muškaraca u lokvi krvi. Ove godine navršilo se 150 godina od Pariske komune i pada cara Napoleona III. Za razliku od ove, slika koja izmami osmeh, je Aranžman u sivom i crnom Džejmsa Meknila Vislera mnogo poznatija kao Vislerova majka, koja je postala deo popularne kulture nakon filma Bean o čuvenom Mr. Binu.

Poslednje veče, i povod našeg dvodnevnog postpandemijskog boravka u Parizu

– otvaranje izložbe Cileta Marinkovića Posetioci u Srpskom kulturnom centru preko puta čuvenog Bobura. Bežimo od nesnosne vrućine na prvom spratu u rashlađeni podrum u kojem su izložene nove Ciletove slike nastale u Beogradu i Parizu tokom pandemije. Neki od likova na platnima živih boja nose epidemiološke maske. Ciletova supruga Beba priča mi kako su im "gladni" lopovi obili pariski stan i odneli nekoliko slika. Marija Nestorović, nova direktorka Kulturnog centra uliva nadu da će nakon više godina skandala i lošeg publiciteta ova institucija konačno biti onakva kakva zaslužuje.

Sa Saškom i Milošem, mladim bračnim parom koji smo upoznali na izložbi, odlazimo na večeru u "Le Café Marly". Sedimo na terasi uz roze "šapat anđela", gledamo kišu koja uporno natapa pusto dvorište Luvra, i zaključujemo da je "potraga za najboljom epohom" iz pomenutog Vudi Alenovog filma – potpuno besmislena. Najbolja epoha je upravo ova u kojoj sada živimo. Jedanaest je uveče, počinje policijski čas kada se zatvaraju restorani i kafei, sklanjajući se od kiše i zaobilazeći usnule beskućnike u Ulici Rivoli žurimo ka hotelu. Ovu ponoć u Parizu nećemo dočekati na njegovim ulicama.

Iz istog broja

Diskriminacija

Ni stara ni nemoćna

Margareta Bašaragin

Iz ateljea

Crtež od vetra

Nađa Ivanji Švab

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu