Mozaik

O rečima

Ima da vas nema 2

NEPOŽELJNI: Oluja, pre 25 godina

foto: kelić aleksandar

Ima da vas nema

Nenamerno, naravno, nedavnom odlukom ministra kulture da se sa spiska knjiga koje se bibliotekama preporučuju za otkup izbriše Etničko čišćenje Vladimira Petrovića (Arhipelag), skrenuta je pažnja javnosti i na ovu knjigu i na njenu temu: genezu pojma etničko čišćenje kojom dominira područje bivše Jugoslavije

Termini iz našeg jezika se retko i sa teškoćom probijaju u svet. Čak i one reči u koje se kunemo, poput šljivovice, zapravo dolaze iz šireg slovenskog okruženja, dok ćevape baštinimo kao deo našeg otomanskog nasleđa. O onima koje su u svetske jezike neupitno došle sa ovog podneblja, na primer vampir, manje želimo da govorimo.

Ima da vas nema 3

Slično je i sa jednom sintagmom, od koje se kosa takođe diže na glavi – etničko čišćenje. Ona je u svojim raznim oblicima (engl. ethnic cleansing, nem. ethnische Säuberung, fr. nettoyague ethnique, ru. этническая чистка…) provalila u najrasprostranjenije svetske jezike tokom 1992. godine da opiše užase koji su pratili raspad bivše Jugoslavije. U globalnom diskursu se i zadržala, iako ju je Američko društvo za dijalekte proglasilo za najskandalozniju reč 1992, a Udruženje za nemački jezik za Nereč godine. Do 1995. godine već je nazivana metaforom našeg vremena, ali se iz očiglednih razloga, za autorstvo nad njom niko nije grabio. Kako to biva, okružile su je i teorije zavera. Po jednoj, agencije za odnose sa javnošću su u službi bosanske vlade lansirale ovaj pojam da ocrne Srbe, dok ga po drugima upravo srpska ratna propaganda lukavo podmetnula da bi se izbegla genocidna kvalifikacija. Ratna tama pokrila je poreklo termina, čija je praksa postala svakodnevica na jugoslovenskom prostoru.


UKLANJANJE NEPOTREBNOG STANOVNIŠTVA

Kada politički sukob preraste u borbu na život i smrt, jezik mržnje se razobruči. Suparnik postaje protivnik a njegovi sledbenici neprijatelji. Oni kao da prestaju biti ljudska bića, pa se tako iskorenjuju kao korov, seme im se zatire, istrebljuju se kao vaške. Njihova se teritorija amputira, a oni se sa nje čiste. Ova poslednja metafora privukla je pažnju Ranka Bugarskog, koji je rasplitao lingvistiku tog bezumnog vremena: "Način na koji je ovaj izraz uveden u upotrebu i ko­rišćen, naročito u odvratnoj sintagmi etničko čišćenje, zasluživao bi zaseban ogled."

Trebale su mi godine da napravim takav ogled, nastojeći da shvatim kako to da se "čišćenje", jedan higijenski, sterilan, čak afirmativan termin koristi da označi zaposedanje teritorija i ostvarenje kontrole nad njima kroz uklanjanje nepoželjnog stanovništva nekim od najgroznijih mera koje se mogu zamisliti. Naime, u velikom broju jezika reč čišćenje se koristi da označi i normalizuje nasilje. Bukvalno od biblijskih vremena, društvo se "pročišćava" ritualnim uništenjem onog svog segmenta koji je označen kao nečist, čak zarazan ukoliko se blagovremeno ne ukloni.

Tom kultnom čišćenju uz bok je u 19. i 20. veku stalo moderno, ideološko "čišćenje", zasnovano sa jedne strane na rasnoj pseudonauci, a sa druge na sovjetskoj interpretaciji marksizma. Svakome je poznat ruski termin čistka, kojim je Lenjin nazivao unutarpartijske obračune, ali i slamanje otpora boljševicima. Ovaj sistem je do krajnjih razmera strahovlade doveo Staljin. U međuvremenu je zapadni kolonijalizam tražio opravdanje u superiornosti Evropljana, a posebno onih germanske krvi. Ovo rasno ludilo je svoj najstrašniji izraz našlo u Hitlerovim kampanjama čišćenja (Reinigung) Nemačke od Jevreja i drugih "nepoželjnih" društvenih grupa. Jedini razlog što sintagma o kojoj je ovde reč nije nastala u Trećem rajhu je taj što su nacisti pojmu etnički (ethnisch) pretpostavljali izraz narodni (völkisch). Uvodeći tako svet u haos Drugog svetskog rata, prednjačili su u surovom obračunu, tokom kojeg više nije više bilo pitanje da li čistiti, već koga. Ostalo je samo da se vidi gde će se i kako ovaj pojam "etnicizirati".

Tako se ova nevesela priča ponovo vratila na Balkan, koji nije prednjačio u afmiraciji pojma "čišćenje", ali se trudio da ne zaostane, posebno tokom duge agonije Otomanskog carstva. Uprkos naporima novostvorenih država poput Srbije, Grčke, Crne Gore, Bugarske ili Rumunije da postignu nivo homogenosti koji je priželjkivala njihova elita, jugoistok Evrope je ostao mozaik etničkih, verskih i jezičkih razlika, gusto koncentrisanih na tom malom prostoru. Otuda početkom dvadesetog veka nije manjkalo pokušaja da se to izmeni. Kako se koketiralo sa stvaranjem "etnički čistog" prostora, takva terminologija je prodirala u naučni diskurs predratnih autora izrazito različitih stavova i porekla kao što su Benjamin Kalaj, Vilijem Ripli, Ćiro Truhelka, Sima Trojanović, Jefto Dedijer, Ivo Pilar, Robert Siton Votosn, Dušan Popović i Nićifor Krajnik. Drugi svetski rat je pružio okvir za rešavanje etnopolitičkih problema prelazom sa deskripcije problema na preskripciju njegovog rešenja.

Ironijom sudbine, u tome su isprednjačili dunavski susedi, Rumunija i Jugoslavija. Tako je u julu 1941. godine ru­munski vicepremijer Mihaj Antonesku možda prvi put izgovorio frazu u punom obliku. Prilikom napada na SSSR najavio je "etničko čišćenje Jevreja i drugih nepouzdanih stranaca u radne kampove", dodajući na sastanku kabineta 8. jula 1941: "Ne znam da li će ikada Rumuni imati šansu da izvr­še takvu nacionalnu reviziju i etničko čišćenje. "Ne zaostaje se ni na ruševinama Jugoslavije, gde u leto 1941. nastaje memorandum Stevana Moljevića Homo­gena Srbija, koji zagovara čišćenje u neposrednom poslerat­nom periodu, Njegovi odjeci se nalaze u Instrukciji Dra­goljuba Mihailovića sa kraja 1941, koja između ostalog kao cilj četničke borbe proglašava "stvaranje Velike Jugoslavije i u njoj Velike Srbije, etnički čiste". Takvi projekti se tada već uveliko realizuju u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – Fi­lip Lukas 1942. godine ističe da je u Bosni "etnički najčišće očuvani deo hrvatskog naroda", a Pavelićeve ustaše se trude da tako i ostane.


SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI

Diskurs etnički čistog je tako sa lakoćom prelazio linije fronta. Paralelno ga koriste inače smrtno suprotstavljene nacio­nalističke ideologije. Na njega nisu bili imuni čak ni višenaci­onalni politički pokreti, poput jugoslovenskih partizana. Njihovo rukovodstvo je novembra 1944. u detaljnom elaboratu o izgonu neslovenskih manjina upozoravao istoričar Vasa Čubrilović, zaključujući gotovo istim rečima kao Antonesku: "Demokratska Federativ­na Jugoslavija može imati mira i osiguran sigurni razvitak samo onda, ako bude etnički čista (…) Može biti nikad neće nam se pružiti ovakva prilika da svoju državu napravimo etnički čisto našu." Na talasu revolucionarnog svođenja računa, Tito ga uzima u saveznu vladu. Nova vlast se upušta u etnopolitičke eksperimente, kakvi su sprovođeni u čitavoj Istočnoj Evropi. poput izgona Nemaca i Italijana. Tako je do kraja Drugog svetskog rata pojam etničkog čišćenja ne samo nesporno nastao, već se i razvio u potpuni koncept koji je višestruko primenjen u svojoj jezivoj praksi.

Posle Drugog svetskog rata, pojam se pritajio. U Jugoslaviji se čak i nije govorilo o etničkim, već o međunacionalnim odnosima, baš kao što je čistka postala diferencijacija. Međutim, ubrzo nakon Titove smrti sintagma se prosto povampirila. Prvo su vlasti iskoristile slična kovanicu, "etnički čisto Kosovo", da označe ciljeve albanska pobune koja se u toj pokrajini dogodila 1981. godine. Slična namera, "stvaranje etnički čiste Bosne" pripisivana je Aliji Izetbegoviću i drugim optuženicima na Sarajevskom procesu 1983. godine. Zatim je Memorandum SANU upozoravao da, sem sa "etnički čistog Kosova", Srbi nestaju asimilacijom i u Hrvatskoj. Ove su optužbe i te kako produbljivale jugoslovensku krizu, usmeravajući je ka ratnom raspletu u kojem je stradalo preko 130.000 ljudi a raseljeno preko četiri miliona. Učeći na greškama svojih prethodnika, balkanski gospodari rata nisu govorili o etničkom čišćenju, nego su ga sprovodili. Ono je postalo i ratni cilj i njegovo sredstvo u potrazi za što većom, a što etnički homogenijom teritorijom. Ta se namera, kojom je Slobodan Milošević kratko definisao težnju da "svi Srbi ostanu u jednoj državi", na naročito razoran način pokazala u Bosni i Hercegovini, gde su poslanici Republike Srpske izglasali "državno razdvajanje od druge dve nacionalne zajednice u Bosni i eliminisanje Drine kao granice između srpskih teritorija". Nije zaostajala ni Herceg-Bosna, ostvarujući Tuđmanovu ideju "podebljavanja kifle", dok je on sam planirao homogenizaciju Hrvatske: "Moramo im naneti takve udarce da Srbi, praktično, nestanu."

Logika etničkog čišćenja u praksi je svodiva na onu narodnu "ima da vas nema". Ona se u praksi manifestuje skalom nasilja: od pretnje i otimačine, preko logorisanja i deportacija, do silovanja, ubistava i uništenja. Baš ta širina i nepreciznost ovog pojma sprečila je njegovo pravno definisanje, a iz istog razloga ne manjka ni predloga da se on izbaci iz naučnog diskursa, pa ga često nalazimo pod znacima navoda. Međutim, kako je lakše dokinuti termin nego praksu, "etničko čišćenje" nastavlja svoj poluživot, baš kao i vampire, pojavljujući se i dalje pošto se sa nasiljem ni kod nas, kao ni u svetu, nažalost nije raščistilo.

Autor je naučni savetnik iz Instituta za savremenu istoriju

Iz istog broja

Saradnja

Trajanje vs pustoš

S. Ć

Umetnici

Sačekaj bolje bogove

Andrijana Ružić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu