Mozaik

Kulturna baština

Grad slomljenih arkada 2

PRIZORI IZ PROŠLOSTI: Arkade,...

fotografije: wikipedia

Grad slomljenih arkada

Otkako smo u 21. veku ostali sami, nezavisni i bez “nadzora” Austrougarske ili Jugoslavije, a još uvek ni Evropske unije, mi ne umemo da brinemo o sopstvenoj baštini. Lukrativni interesi i problematični ukusi privatnih investitora i službenika koji im to dozvoljavaju uvek odnesu pobedu. Najnoviji dokaz je Aranđelovac

Sto pedeseti rođendan najvećeg srpskog dvora južno od Save i Dunava, dvora Obrenovića u Aranđelovcu, proslavljen je uz svetlost plamena. Nije to bio plamen na svećicama slavljeničke torte niti onaj iz vatrometa.

Pre pola godine, u moru drugih vesti, pažnju javnosti na kratko je okupirala i ova: “Deo krova Starog zdanja u Aranđelovcu izgoreo je u požaru za koji još nije utvrđeno kako se desio, ali koji je, srećom, ugašen!”

Grad slomljenih arkada 3
…Stari dvor…

Staro zdanje, kako se nazivao dvor, od završetka gradnje 1872. pa sve do pre dve godine bilo je državni objekat. Država ga je izdavala pod zakup, na licitacijama i na period od tri godine, a po završetku Drugog svetskog rata objekat je koristilo društveno ugostiteljsko preduzeće “Bukovička banja” kao hotel. Park Bukovičke banje proglašen je za nepokretno kulturno dobro – prostorno kulturno-istorijsku celinu, odlukom Skupštine opštine Aranđelovac januara 1998. Vlada Srbije je 2011. park Bukovičke banje zaštitila kao Spomenik prirode “Park Bukovičke Banje” od velikog značaja. Ovom uredbom zaštićeni su i svi objekti u parku kao deo kulturno-istorijske baštine: hotel “Staro zdanje”, Paviljon knjaza Miloša, hotel “Šumadija”, Zavod sa otvorenim i zatvorenim kupatilom, objekat e

ksploatacije – prva savremena punionica mineralnih voda i vredne zbirke skulptura na otvorenom, u to vreme 63 skulpture.

Dvor, u kome danas svi vide samo hotel “Staro zdanje”, građen na inicijativu kneza Mihaila Obrenovića po projektu mladog arhitekte Ministarstva građevina Koste Šreplovića.

Današnja tužna sudbina Obrenovićevog dvora kao da je skovana još na njegovim počecima: ni knez Mihailo ni arhitekta Šreplović nisu dočekali kraj radova na ovom objektu. Knez je u vreme početku radova na dvoru ubijen u Košutnjaku, dok je Šreplović poginuo u padu sa skele nadgledajući završne radove.

Izgradnjom Starog zdanja Bukovička banja je parirala najvećim evropskim banjama i postala jedna od najposećenijih u zemlji, a država je u nju ulagala mnogo više nego u druge banje Srbije. Ovde su odsedali srednji i viši slojevi srpskog društva. Istovremeno sa razvojem banje razvijala se i varošica čiji su stanovnici nastojali da kao domaćini ne zaostaju za kulturnim nivoom svojih gostiju. Nakon 1971. kada je završena poslednja restauracija hotela, pa sve do njegovog zatvaranja 2005, u Sali kneževa u Starom zdanju mnogo Aranđelovčana sklopilo je brakove, a maturanti pamte hotel upravo po nezaboravnoj maturskoj večeri.

Staro zdanje je bilo dom i kneginji Nataliji Obrenović, supruzi kneza Milana Obrenovića, zbog koje je 1887. prvi put i renovirano. Njen sin, kralj Aleksandar Obrenović u Aranđelovcu je boravio 28. juna 1889, a na proputovanju zemljom 1893. u Bukovičkoj banji je proveo tri dana.

Poslednjih decenija 19. veka i kasnije, ispred Starog zdanja održavane su igranke uz narodnu muziku, dok su se u Sali kneževa održavali balovi. Na jednom od tih balova Živojin Mišić je upoznao svoju buduću suprugu Lujzu Krikner, ćerku preduzetnika Fridriha Kriknera, koji je gradio staro Parno kupatilo u parku Bukovičke banje.

Tu stižemo i do najnovije vesti o Bukovičkom parku. Krajem septembra je javljeno da je “u parku Bukovičke banje u Aranđelovcu počelo rušenje Parnog kupatila koje pripada kompleksu istorijske baštine ovog grada. Prvo je srušen bazen kod glavne zgrade ovog parnog kupatila.”

Investitor, kompanija Bukovička banja Stublina d.o.o. Aranđelovac planira da ovde sagradi hotel od sedam spratova, sličan stotinama objekata kakve možemo da gledamo na turističkim destinacijama od Zlatibora do Antalije.

Investitor je od opštine i ostalih nadležnih dobio sve potrebne dozvole za rušenje Parnog kupatila, a zatim i građevinsku dozvolu za zidanje višespratnog hotela. Znači, sve je po zakonu. Opština je o svemu izdala saopštenje na svom Fejsbuk nalogu, i tom prilikom pominula “devastirane objekte” ne nabrajajući ih poimence, kao i “godine nebrige”.

U subotu 1. oktobra, srušen je nekadašnji otvoreni bazen sa objektom sa svlačionicama i tuševima, zbog totalne rekonstrukcije. “Kupatilo”, kako su ga zvali Aranđelovčani, bio je jedan od simbola grada i nekadašnjeg aranđelovačkog turizma.

Prema saopštenju Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevca, na ovom mestu biće izgrađen novi bazen i spa-centar u novom hotelskom objektu, zbog procene konzervatora da su ovi objekti previše devastirani i bez većih arhitektonskih i umetničkih vrednosti u odnosu na druge valorizovane objekte na prostoru parka.

Arhitekta Slađana Milovanović koja sa akademskom slikarkom Anom Đorđević godinama ukazuje na uništavanje kulturnih dobara u gradu, kazala je za portal “Vremena” (https://www.vreme.com/vesti/opstina-arandjelovac-ko-kaze-da-je-bilo-sta-sruseno/) da ni kupatilo ni bazen nisu bili devastirani kao što se tvrdi. “Dovoljno je samo rukom da sklonite prašinu pa će se ukazati beli mermer. Radi se samo o tome da i kupatilo i bazen imaju sudbinu nebrojeno vrednih i neponovljivih objekata koji su zanemareni i ostavljeni na milost i nemilost vremenu, ne bi li se sami urušili i bili srušeni.”

Grad slomljenih arkada 4
…i bazen

Parno kupatilo, poznato i kao “Arkade”, projekat je poznatog srpskog arhitekte Gojka Todića, koji je zbog svojih brojnih angažmana za državu bio nazivan i “dvorskim arhitektom Kraljevine Jugoslavije”. Zdanje koje je on projektovao u stilu kasnog art-dekoa izgrađeno je u periodu 1938–1939. a radove je izvršilo građevinsko preduzeće inženjera Stanojla Badera. Otvoreno kupatilo “Arkade” sa bazenom radilo je samo u vreme banjske (letnje) sezone, a za kupanje se koristila isključivo mineralna voda sa termalnog izvora. Bazen je bio popločan plavim pločicama, a unutar zdanja su bili frizerski, kozmetički, manikirski i drugi saloni i prodavnice vezani za banjski turizam.

Pored bazena nalazio se objekat sa stotinu kabina za presvlačenje, restoranom, tuš-kabinama… Ulaz su krasile arkade od belog, venčačkog mermera. “Plaža”, kako su posetioci nazivali prostor oko bazena, bila je pokrivena drvenim letvicama, a tu je bilo i dvadeset drvenih kreveta i dvadeset ligeštula, suncobrani sa metalnim postoljem, pletene fotelje i stolovi, niklovane pepeljare…

Bilo mi je zanimljivo da vidim ko je vlasnik “Stubline” koja se pominje kao investitor novog, savremenog hotela koji treba da nikne umesto Parnog kupatila. Uz malo pretrage na APR-u, dolazim do podatka da je reč o Radovanu Milojeviću, biznismenu koji je 2018. dobio nagradu “Preduzetnik godine” koju dodeljuje prestižna konsultantska kuća “Ernst & Young”.

O Milojeviću je u tekstu “Kako je Radovan kultni hotel vratio narodu” u dnevniku “Danas” 17. 9. 2020. pisao ekonomski novinar Miša Brkić: “Jedan je od najboljih i najcenjenijih domaćih privrednika. Biznismen s besprekornom reputacijom. Njegova firma ubraja se među najuspešnije kompanije srednje veličine. Malo je takvih kompanija u Srbiji, sposobnih da izađu na megdan konkurenciji na svetskom tržištu. Radovan Milojević je samonikli biznismen s neverovatnim poslovnim darom. Za njegovo ime nikada nisu vezivane sporne privatizacije ili mutne poslovne radnje. Biznismen kakvog Srbija samo poželeti može (…) Takav, relativno sređen i idiličan poslovni život Milojević je živeo do pre neki dan. A onda su za Radovana naišli crni dani i načisto mu istumbali život!”

Brkić posle ovog “dramskog obrta” objašnjava kako je Milojević rešio da proširi portfolio svoje kompanije uz pomoć lokalnih političara u Aranđelovcu koji su, jureći dobitnu kombinaciju za lokalne izbore, ubedili Radovana da kupi preduzeće u stečaju koje u svojoj imovini ima pored nekada kultnog hotela “Staro zdanje” i hotel “Šumadija”, otvoreni bazen u parku Bukovičke banje i restoran “Lovački dom” na Bukulji.

Nakon neuspešnog prvog pokušaja privatizacije 2012, ovo propalo preduzeće nuđeno je viđenijim lokalnim biznismenima, ali su oni odbijali da se upuste u sumnjivu investicionu avanturu s političkom podrškom. Radovan je prihvatio ponudu lokalnih političara i za 1,75 miliona evra kupio propalu firmu sa hotelima “Staro zdanje” i “Šumadija” i restoranom na Bukulji. Već sutradan, u maniru pravog dobrotvora, Radovan je “Staro zdanje” poklonio Aranđelovcu, uz objašnjenje da “želi da taj kultni hotel vrati narodu”. Ali, posle samo dva dana ispostavilo se da je Opština Aranđelovac od Milojevića naprasno ipak otkupila “Staro zdanje” za 526.000 evra. Očigledno je Milojević procenio kako je masivni dvor Obrenovića ipak “prevelik zalogaj” i da zahteva ogromna ulaganja koja bi se teško isplatila.

Parno kupatilo je, kao i Staro zdanje sa početka priče, bilo pod zaštitom države tokom vlasti Obrenovića, Karađorđevića, Tita, pa čak i nemačkih okupatora u oba svetska rata. U Aranđelovcu se, međutim, dogodila slična stvar kao i sa brojnim dvorcima, letnjikovcima i vilama u Vojvodini, pa čak i najreprezentativnijim objektima poput Belog dvora u Beogradu: otkako smo u 21. veku ostali sami, nezavisni i bez “nadzora” nekakve Austrougarske ili Jugoslavije a još uvek ni Evropske unije – mi jednostavno ne umemo adekvatno da brinemo o sopstvenoj baštini. Lukrativni interesi i problematični ukusi privatnih investitora i službenika koji im to dozvoljavaju uvek odnesu pobedu.

Iz istog broja

Iz ateljea

Jedna nevidljiva uloga

Nađa Ivanji Švab

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu