Mozaik

Razglednica

Grad opijajućeg mirisa 2

NJUJORK OVOG OKTOBRA: Bivša zgrada Misije Srbije;...

Grad opijajućeg mirisa

Njujork se posle pandemije vratio u svoj uobičajeni ritam. Jedino što se razlikuje je miris marihuane koji se oseća bukvalno na svakom koraku, što je njujorški portal “Vox” predstavio karikaturom Kipa slobode koji umesto baklje drži – veliki zapaljeni džoint

Taksi nije mogao da se probije do hotela jer je veliki deo Pete avenije bio blokiran zbog Columbus Day parade, koja se nakon pauze od 2020. godine ponovo redovno održava. Razlog prekidu nije bio samo korona virus. Ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda od strane belog policajca u maju 2020. pokrenulo je novi talas “političke korektnosti” širom planete, pa su rušeni spomenici mnogih istorijskih ličnosti koje su po nekima bile simbol kolonijalizma, a među njima i Kristifora Kolumba.

Grad opijajućeg mirisa 3
…Columbus Day;…

Kad je u ultraliberalnom Berkliju u Kaliforniji 1992. godine Columbus Day preimenovan u Indigenous People’s Day, novi naziv su prihvatili i drugi gradovi. Međutim, njujorški Italijani, koji slave svog zemljaka Kolumba, nisu želeli da promene naziv proslave, pa je tako i ove godine 78. Columbus Day parada održana duž najpoznatije Pete avenije ovog grada, između 44. i 72. ulice.

Naš taksi se zaustavio na Medison aveniji pa smo kofere do hotela vukli pešice, čekajući da nas policajci propuste preko Pete avenije u pauzi kolone između živopisnih alegorijskih kola iz čijih su se zvučnika čuli zvuci kancona i pesama najpoznatijeg njujorškog Italijana 20. veka – Frenka Sinatre.

Povorka prolazi pored treće po veličini sinagoge na svetu i najveće izvan Izraela – Hrama Emanu-el. Odmah zatim, na Petoj aveniji je malena (u odnosu na ostale zgrade) palata smeštena između 66. i 67. ulice. Zgrada je opasana skelama, na jarbolu ispred nje ne visi nikakva zastava, a prazno mesto na fasadi kazuje da je tu nekada bila tabla sa nazivom zgrade. Reč je o nekadašnjoj Misiji Jugoslavije, kasnije Srbije, koja je pre nekoliko nedelja prodata za 50 miliona dolara. Prvi vlasnik palate bio je guverner Long Ajlenda Robert Bikman Livingston, pa se po njemu zdanje naziva i Bikmanova kuća. Kasnije je tu boravila i Emili Vanderbilt Vajt, supruga Henrija Vajta, nekadašnjeg ambasadora SAD u Francuskoj i Italiji i jedna od ćerki Vilijama K. Vanderbilta, poznatog industrijalca, čuvenog po finansiranju gradnje njujorške Centralne železničke stanice.

Grad opijajućeg mirisa 4
…Kip slobode u portalu “Vox”;…

Na ulicama je nemoguće ne osetiti miris marihuane. Naime, u proleće 2021. marihuana “za rekreacionu upotrebu” u Njujorku je postala legalna za starije od 21 godine. Maksimalna količina koju smete da posedujete je 24 grama. Za par meseci legalni Cannabis shops otvorili su se gotovo na svakom uglu. Njujorški portal “Vox” predstavio je novonastalu situaciju karikaturom Kipa slobode koji umesto baklje drži – veliki zapaljeni džoint.

“Najveći pobornici marihuane bili su republikanci! Sa jedne strane tako drže sirotinju stondiranom i umrtvljenom, bez pomisli na pobunu, a pritom i ubiru ogromnu zaradu od legalne trgovine koja je ranije bila u sivoj zoni”, objašnjava mi Mirko Ilić. Kaže da tokom šetnje od svog studija na Junion skveru do Mitpeking distrikta u kojem živi, može bez problema da se “uradi” udišići samo dim iz tuđih džointa.

Sigurno najpoznatiji dizajner poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, umetnik čiji su radovi bili na naslovnim stranama najpoznatijih američkih novina i magazina (“Tajm”, “Njujork tajms”, “Volstrit džornal”…) a 38 njegovih dela nalazi se u stalnoj kolekciji MoMA, Mirko je u SAD od 1986.

Kada dođem u Njujork, uvek se sretnem s njim i svaki taj susret napravi varnicu za neku novu ideju i projekat. Mirko je 2017. pokrenuo projekat “Tolerance” u sklopu kojeg organizuje izložbe širom sveta (do sada ih je bilo 144) a na njima prikazuje plakate na kojima su svoje radove na temu tolerancije prezentovali neki od najznačajnijih dizajnera današnjice. Zajedno smo u Novom Sadu organizovali ovu izložbu čak tri puta sa uvek novim plakatima dizajnera sa svih meridijana.

Pre pandemije, Mirkov atelje se nalazio u zgradi Miltona Glejzera, slavnog autora “I love NY” slogana i logoa. Nakon Glejzerove smrti 2020, porodica je prodala zgradu a Mirko se preselio u novi atelje na Junion skveru pored zgrade Decker Building, u kojoj je Endi Vorhol od 1967. do 1973. imao svoju “Fabriku”.

Pridružile su nam se moja mlađa ćerka India i njena prijateljica Damaris, koja se nakon razvoda roditelja iz Novog Sada preselila kod oca u Njujork. Priča nam da je posebno klasifikovanje različitih seksualnih identiteta, o čemu gledamo u filmovima, postalo stvarnost u njujorškim osnovnim i srednjim školama. LGBTQ klasifikacija uključila je i nonbinary kategoriju za one koji ne žele da se opredeljuju kojeg su pola. Te stvari u obrazovnim ustanovama, ali i drugim segmentima javnog života ovde svi doživljavaju veoma ozbiljno. Mirko dodaje da je to tačno, ali da žitelji Njujorka žive u “bablu”, dobar deo SAD je i dalje konzervativan i isključiv, možda čak i više nego pre deset godina, recimo.

U sredini parka na Junion skveru Mirko mi pokazuje jarbol sa američkom zastavom na kojem se pri dnu nalazi “fašio”, snop koji je simbol italijanskog fašizma. Jarbol je podignut krajem dvadesetih, u vreme dok je Musolini još bio opšteprihvaćena figura među Amerikancima i omiljena kod većine ovdašnjih Italijana. Nikome kasnije nije palo na pamet da taj jarbol sruši ili redizajnira.

U Central parku na Strawberry fields ulični svirač peva Lenonov Imagine, dok nekoliko koraka dalje na ulazu u “Dakotu” i dalje stoji čuvar. Tako je od 8. decembra 1980, kada je u mračnom pasažu ove mistične njujorške zgrade sa pogledom na Central park Mark Dejvid Čepmen ispalio smrtonosne hice u slavnog osnivača Bitlsa.

Zgradu je 12 godina ranije Roman Polanski iskoristio kao lokaciju za kultni film Rozmarina beba. Inače, bord vlasnika stanova nekoliko puta je poništio prodaju stanova nekim poznatim ličnostima za koje su njegovi članovi smatrali da nisu dostojni života u jednoj od najikoničnijih zgrada na svetu, a među njima su Antonio Banderas i Melani Grifit, Bili Džoel, Madona i Šer. Biljana Srbljanović mi je pričala kako je jednom dočekivala Novu godinu u “Dakoti”. Bilo je to u stanu američke rediteljke njene predstave Porodične priče čiji je otac bogati filmski producent.

Grad opijajućeg mirisa 5
…zgrada San Remo

Jedan od najlepših prizora u Njujorku je odraz zgrade “Sanremo” iz 1930. na površini vode jezera u Central parku. Prelazimo na drugu stranu parka i izbijamo kod Ukrajinskog instituta na Petoj aveniji u kojem je nedavno završena izložba fotografija o ruskim ratnim zločinima u ratu u Ukrajini.

Stižemo pred Metropoliten muzej nešto pre 10 i stajemo u red koji se već stvorio. Odlazak u Met je neka vrsta hodočašća svaki put kada dođemo u Njujork.

Na izložbi “Tjudori” među portretima brojnih kraljeva, kraljica, prinčeva i princeza iz ove dinastije, koja je vladala Engleskom od 1485. do 1603, pažnju privlači portret ambasadora Maroka Abda al-Wahida bin Mas’uda bin Mohammeda Anuna, koji je na dvoru Tjudora proveo punih šest meseci sa ciljem da se uspostavi englesko-marokanski savez protiv Španije. Njegov portret je prva slika nekog muslimana nastala u Engleskoj. Smatra se da je upravo on bio inspiracija Šekspiru za lik Otela.

Te večeri otišli smo do Lombardi’s Pizza, zvanično najstarije picerije u Americi. Cene pica i vina su iste kao 2019. samo što je nama iz Evrope sve nešto skuplje zbog skoka dolara u odnosu na evro. Veruje se da je italijanski imigrant Đenaro Lombardi još 1897. počeo prodaju “pita sa paradajzom” da bi 1905. dobio licencu za otvaranje prve picerije u Njujorku i celoj SAD. Vrlo brzo stekao je slavnu klijentelu, među njima i čuvenog italijanskog tenora Enrika Karuza. Osamdesetih je zatvorena da bi je 10 godina kasnije jedan blok dalje otvorio Đenarov unuk, Đenaro Lombardi Treći. Na 100. rođendan, a zatim i na 110, Lombardi’s Pizza prodavala je celu picu po ceni od 5 centi, koliko je koštala 1905. kada je picerija osnovana. Industrija pica danas je teška 45 milijardi dolara.

Tradicionalno srećem neke od “naših ljudi” koji žive u Njujorku. Adnan i Sead su pripadnici bošnjačke zajednice sa severa Crne Gore koja je u Njujorku najbrojnija etnička grupa iz bivše Jugoslavije, ima ih više od Srba, Hrvata, Albanaca… Nevena je ćerka mog prijatelja, novosadskog fotografa Dragutina Savića, i u Bruklinu je doktorka specijalizovana za autizam kod dece. Milan Mumin, poznati muzičar, osnivač benda Love Hunters koji dva puta godišnje dolazi u Njujork da vozi taksi, pokazuje mi svoj promotivni video koji je snimio za Muzej Vojvodine. Đorđe iz Petrovaradina je nakon godina provedenih na kruzerima i u avionskim kompanijama ostvario svoj san da živi u Njujorku, bavi se povremeno modelingom i stalno radi kao menadžer jednog od ovdašnjih lanaca fitnes-centara. Svi oni su veoma uspešni, zarađuju mnogo više nego što bi to mogli sa istim zanimanjima u svojim gradovima; putuju po svetu, povremeno dolaze u otadžbinu, ali (osim Mumina) i ne pomišljaju da se vrate.

Iz istog broja

Povodom izložbe

Voli me, ne voli me

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu