Mozaik

Razglednica

Gladni galebovi Venecije 2

ŠETNJA VENECIJOM: Konji Svetog Marka;...

fotografije: robert čoban

Gladni galebovi Venecije

Sve ono što je pre pandemije smetalo stanovnicima Venecije, sad im uopšte nije važno – samo da kafići i restorani ne zvrje prazni

Na terasi hotela "Bucintoro", na rivi između Trga Svetog Marka i Đardina, parka u kojem je smešten deo paviljona Bijenala arhitekture, gledam u ostrvo i crkvu San Đorđo Mađore, vaporete koji prolaze i očekujem uključenje u Jutarnji program jedne srpske televizije. Minut pred uključenje, jato galebova i golubova ustremljuje se na ostatke doručka na susednom stolu i ja sam umalo u živom programu bio protagonista nastavka Hičkokovog filma Ptice. Kažu meštani da su galebovi i golubovi u Veneciji postali izuzetno razdražljivi i agresivni zato što više od godinu dana nema turista pa je mnogo manje i ostataka hrane ali i onih koji hrane ptice, pa su one, jednostavno, gladne i napadaju sve što im deluje jestivo.

Sličnu scenu doživeo sam dan ranije dok sam se šetao po groblju na ostrvu San Mikele, koje se nalazi preko puta bolnice u Veneciji i Vlada Pištalo u svom romanu o ovom gradu piše kako bolesnici često kroz prozore mogu da gledaju svoje konačno boravište. Kada je 1797. ukinuo Mletačku republiku, Napoleon je naredio žiteljima Venecije da iz higijenskih razloga sahranjuju svoje mrtve izvan grada, na ostrvu San Mikele, a ne u portama crkava i kanalima kao do tada.


BRODSKI I EZRA PAUND

Pre četiri godine, Mihail Barišnjikov (na njegov užas, najpoznatiji kao Rus iz serije Seks i grad) igrao je predstavu o Josifu Brodskom na beogradskom Festivalu igre, pa nam je posle za večerom pričao o sahrani Brodskog u Veneciji 1996. Tada je Suzan Sontag, u svom stilu, napravila skandal na sahrani – tražila je da Brodski kao Jevrej ne bude sahranjen blizu Ezre Paunda, koji je otvoreno podržavao fašiste. Želja joj je delimično ispunjena: obojica danas leže na protestantskom delu groblja na ostrvu San Mikele, udaljeni jedan od drugog nekih desetak metara. Ništa manje dramatične nisu bile okolnosti ni prilikom sahrane Ezre Paunda 1972. Slavni pesnik umro je u Veneciji 1. novembra, dva dana posle svog 87. rođendana i njegova supruga Doroti je iz doma za stare u Engleskoj poslala telegram Ambasadi SAD u Italiji sa instrukcijama da se njen muž sahrani po protestantskom verskom obredu uz prisustvo njegovih najbližih. Međutim, njegova dugogodišnja ljubavnica sa kojom je živeo u Veneciji, violinistkinja Olga Rudž, nije želela da zbog Doroti menja svoje planove: četiri gondolijera odevena u crno odveslali su čamac sa Ezrinim telom na San Mikele gde je 3. novembra sahranjen. Njegov sin Omar pokušao je da odloži očevu sahranu i stigne na vreme, ali je Olga Rudž bila neumoljiva. Umrla je 1996. u 100. godini i sahranjena pored svog ljubavnika.

Jedan spomenik na pravoslavnom delu ovog groblja na ostrvu krije drugu dramatičnu priču. Sonja Kailenskaja (21), mlada ruska aristokratkinja došla je 1907. na Karneval u Veneciji kako bi zaboravila nesrećnu ljubav. Izvršila je samoubistvo trovanjem pilulama za spavanje u apartmanu hotela "Danijeli". Bronzana statua na grobu "La belle endormie" ("Uspavana lepotica") delo je vajara Enrika Butija. Na tom delu groblja sahranjeni su i ruski kompozir Igor Stravinski i njegova supruga Vera.

Nekoliko sati kasnije, sedim sa Sandrom i društvom u kafeu "Florijan" na Trgu Svetog Marka. Otvoren 1720, ovo je najstariji kafić na svetu. Uslužio je prve goste u vreme dužda Đovanija Kornara, preživeo je pad Mletačke republike, Napoleona, Austriju, bombardovanje 1849. iz balona, dva svetska rata, špansku groznicu i nikad nije zatvaran sem prošle i ove godine zbog korone. Iz bašte gledam u Konje Svetog Marka koji se šepure iznad ulaza u istoimenu katedralu. Konji Svetog Marka doneti su u Veneciju 1204. sa Hipodroma u Carigradu, a po Napoleonovom osvajanju grada skinuti su sa Crkve Sv. Marka i odneti u Pariz. Vraćeni su 1815. kada je Napoleon pao. Osamdesetih godina 20. veka originali su sklonjeni u crkvu, a na njoj su istaknute kopije. Listajući jednu od knjiga koje se bave istorijom Venecije, naišao sam na fotografiju italijanskih partizanki i partizana koji su oslobodili Veneciju u aprilu 1945. i sa oružjem paradirali Trgom Svetog Marka. Par dana kasnije u grad su ušle jedinice Britanske 8. armije sačinjene od Britanaca i Novozelanđana i – proterale ih.

Gladni galebovi Venecije 3


PUSTA PLAŽA TOMASA MANA

Sa prozora našeg hotela gledam na ulaz u Muzej pomorske istorije, koji sam više puta do sada obilazio jer mi on nekako najviše govori o Veneciji i njenom "braku sa morem". Jedan od prvih eksponata u prizemlju je srebrna posuda za mastilo kojim je Napoleon, posle tačno 11 vekova postojanja, ukinuo Mletačku republiku, potpisom na Mir u Kampoformiju 17. oktobra 1797. između Francuske i Austrije.

Tu se nalazi i model poslednjeg bućintora (po kojem je naš hotel očigledno dobio ime) napravljen 1828. Bućintoro je bio ceremonijalni brod obložen zlatom koji je venecijanski dužd koristio prilikom proslava "Venčanja Venecije sa morem" koje su se od 1000. godine održavale svakog Spasovdana. Kad je osvojio Veneciju, Napoleon je naložio da se ovaj poslednji bućintoro uništi kao simbol da je Mletačka republika konačno mrtva.

Ako niste na Lidu, u Veneciji ne možete jednostavno da praktikujete gotovo nijednu vrstu rekreacije sem šetnje i eventualno trčanja u delu oko Đardina. Zato je Lido, udaljen svega deset minuta vožnje vaporetom od našeg hotela, idealan za vožnju bicikla i za plivanje. Tu su i teniski, košarkaški i fudbalski teren, a na samom kraju ostrva, i golf klub.

Iznajmljujem bicikl u luci Lida pored Crkve Svete Marije Elizabete, i krećem u vožnju dugim i tankim ostrvom, nalik na nekakvu jegulju. Prvo nailazim na slavni "Hotel des Bains". Otvoren je 1900, a Tomas Man je u njemu boravio 1911. i tu smestio radnju romana Smrt u Veneciji. Šezdeset godina kasnije, Viskonti tu snima istoimeni film. Godine 2010. hotel je zatvoren zbog renoviranja i još uvek nije proradio pa je u salonima u kojima se profesor Ašenbah zagledao u poljskog tinejdžera Tadžija danas samo paučina. Prolazim pored palate Mostre, mesta gde se dešava najčuveniji filmski festival na svetu i stižem do "Excelsiora", hotela iz 1908. u kojem smo nekoliko puta odsedali. I on je zatvoren, ali samo do početka letnje sezone.

Vraćam se u grad i u Đardinima obilazim srpski i nekoliko susednih paviljona na Bijenalu arhitekture. Srpski paviljon na kojem piše "Jugoslavia" izgradio je 1938. knez Pavle Karađorđević. Srbiju ove godine na Bijenalu predstavlja rad 8. kilometar koji se bavi arhitektonskom i demografskom istorijom ali i vizijom Bora, o kome sam pisao pre dva meseca. Sličnu temu su odabrali i Rumuni. Oni se bave propašću malih i srednjih "monoindustrijskih" gradova od pada Čaušeskua 1989. do danas i njenim posledicama po arhitekturu.


SELFI TURISTI

Gladni galebovi Venecije 4

Dok šetam između Đardina i Arsenala, prolazim kroz tipičnu venecijansku ulicu u kojoj su između kuća razapeti konopci na kojima se suši veš, i uvek pogledam kroz prozor kafića u centrali lokalnog ogranka Komunističke partije Italije u nadi da ću među starinama koji piju i igraju karte prepoznati lica partizana sa slike iz aprila 1944. Na jednom od prozora visi zastava sa porukom "Stop kineskoj i ruskoj mafiji", na drugom je transparent "NE velikim brodovima". Ono što je ranije bio veliki problem po preostale žitelje Venecije (broj stanovnika od 1951. do 2019. pao je sa 174.000 na 52.000), danas, u vreme pandemije, više se ne čini tako velikim. Naime, do pre 20 godina većina posetilaca je u Veneciji ostajala nekoliko dana, noćila u lokalnim hotelima i istraživala grad. "Instagram civilizacija" i velika ekspanzija industrije krstarenja učinila je da u proteklih desetak godina turisti u Veneciju dolaze na jedan dan ili svega nekoliko sati – "opale selfi" na Trgu Svetog Marka i sa mosta Rialto, i vrate se na kruzer ili u autobus. Žitelje Venecije posebno su nervirale desetine hiljada putnika sa kruzera koji bi doručkovali i ručali na brodu, a u gradu trošili eventualno desetak eura za poneki suvenir ili parče pice. Onda je došla pandemija i vlasnici prodavnica, kafea i restorana bili bi srećni kad bi im naišli makar i takvi gosti.

Lepo vreme i otvaranje Bijenala arhitekture doveli su hiljade turista u Veneciju (čini se da su većina bili Italijani) i prvi put od početka pandemije bašte kafea i restorana pune su u celom gradu. Održana je čak i čuvena regata "Vogalonga", u kojoj su učestvovale stotine čamaca, malih brodova i gondola, slaveći tako 1600. rođendan grada i njegovo sjedinjenje sa morem.

Poslednje večeri, kada smo se vraćali u hotel, dogodila se čuvena venecijanska acqua alta, pojavile su se barice na trgovima i more je počelo da se preliva na kamene pločnike na rivi. Problem visoke vode muči Veneciju vekovima, a proteklih decenija more se nekoliko puta toliko podiglo da su štete po objekte i turizam bile ogromne. Čuveni projekat "Mojsije" iniciran 1964. s ciljem da nizom pokretnih brana zaustavi visoku vodu, proradio je eksperimentalno tek prošlog leta. Ostaje nam da vidimo hoće li "Mojsije" spasti Veneciju kao što je njegov biblijski imenjak Izraelce preveo preko Crvenog mora.

Iz istog broja

Vreme promišljanja

Pametnjakovići pod svetlima reflektora

Nebojša Broćić

Reč o delu

Kako izbeći Bila Gejtsa

Slobodan Bubnjević

Umetnička igra

Telo je predstava

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu