Mozaik

Slike napretka – Solvejeve konferencije

Fotografija čistog uma 2

Fotografija čistog uma

Pre tačno sto godina, u Briselu, u Belgiji, počinju da se organizuju Solvejeve konferencije, koje će postati verovatno najznačajniji skupovi svetskih fizičara i hemičara u istoriji nauke

Mada nisu dovoljno poznate u najširoj javnosti, Solvejeve konferencije su dugoročno obeležile naučni i tehnološki razvoj – u najbukvalnijem smislu vodeći svetski naučnici su tokom ovih skupova suočavali raznovrsne koncepcije i viđenja strukture sveta, koji su decenijama potom trasirali način razmišljanja o prirodi. Prva Solvejeva konferencija održana je pre sto godina, 1911, u hotelu Metropol u Briselu.

Na ovom kongresu raspravljalo se o zračenju i kvantima, a među dvadeset četiri učesnika bili su Ernest Raderford, Maks Plank, Hendrik Lorenc, Marija Kiri, Anri Poenkare, Arnold Zomerfeld i u to doba jedan od najmlađih, Albert Ajnštajn. U suštini posvećen odnosu klasične i kvantne mehanike, kongres je pokazao da je u tadašnjoj nauci došlo do konačnog raskida sa Njutnovim pogledom na svet i da fizika ulazi u novo doba.

Skup je organizovao belgijski naučnik i industrijalac Ernest Solvej (1838–1922). U drugoj polovini XIX veka, Solvej je otkrio nekoliko značajnih hemijskih procesa, uključujući i postupak dobijanja sode, to jest natrijum-karbonata, koji je i danas poznat kao Solvejev proces. Na temelju svojih otkrića podigao je niz fabrika koje su mu donele ogromno bogatstvo, a jedan njegov ne tako mali deo uložio je u afirmisanje nauke i kulture. Godine 1911. Solvej je sazvao tada najpoznatije fizičare u Brisel, da bi i sam učestvovao na skupu koji je zapravo bio prvi svetski kongres fizičara.

Pošto se kongres pokazao kao uspešan, Solvej se odlučuje da redovno finansira slične konferencije. Od tada na njima učestvuju samo naučnici po pozivu, izabrani tako da predstavljaju sam vrh svetske fizike i hemije. Na konferencijama nema samoprijavljenih učesnika, a samo nekolicini probranih belgijskih naučnika dozvoljeno je da sede u publici i slušaju diskusije. Za svaku od konferencija, na zadatu temu, materijali se spremaju unapred, tako da učesnici budu upoznati sa temom diskusije. Inače, konferencije se održavaju tako da se na svake tri godine okupljaju fizičari, zatim nastupa godina pauze, pa se sastaju hemičari, i onda se ciklus ponavlja.

U istoriji Solvejevih konferencija, bez sumnje je najznačajnija bila peta po redu. Ona je održana nakon Solvejeve smrti, u oktobru 1927. godine, i okupila je dvadeset devet svetskih fizičara, među kojima je bilo čak 19 dobitnika Nobelove nagrade. Oni su u okviru teme "Elektroni i fotoni" raspravljali o interpretacijama kvantne mehanike i o Hajzenbergovom principu, a skup je obeležila mitska debata između Alberta Ajnštajna i Nilsa Bora o tome da li "Bog baca kocke". Diskusije su bile tako napete i prepune terminoloških digresija da je austrijski fizičar Pol Ehrenfest u jednom trenutku izašao i na tabli napisao citat iz Biblije o jezicima Vavilona.

"Nespremnost da se odrekne determinističkog opisa prirode, u principu, najviše je pokazivao Ajnštajn. On nas je izazivao argumentima", napisao je četrdeset godina kasnije tvorac kvantne mehanike Nils Bor. Naime, nakon pete Solvejeve konferencije kvantna mehanika postala je zaokružena kao nauka. Smatra se da je posle velike debate Borovo stohastično tumačenje prevladalo Ajnštajnov skepticizam i nova fizika je oživela – u narednim decenijama ona će, korak po korak, dovesti do razvoja nuklearne tehnologije i nastanka atomskih oružja, ali i razvoja tranzistora i elektronike koju danas poznajemo, kompjutera, digitalnih kamera i optoelektronike.

Bila je to jedna od najznačajnijih raskrsnica na putu razvoja moderne civilizacije. U jednom trenutku, učesnici konferencije su izašli u obližnji park Leopold i fotografisali se. Tada je nastala slika sa najviše nobelovaca fotografisanih na jednom mestu.

Peta Solvejeva konferencija, park Leopold, Brisel, 1927.

(slika iz foto galerije i na vrhu teksta)

Gornji redsleva nadesno:

Avgust Pikard (A. Piccard, 1884–1962, istraživanje atmosfere balonom), Emil Anro (E. Henriot, 1885–1961, otkrio prirodnu radioaktivnost i nuklearne centrifuge), POL EHRENFEST (P. Ehrenfest, 1880–1933, dao doprinos u spajanju kvantne i statističke fizike), EDUARD HERCEN (Ed. Herzen, 1877–1936), Teofil de Donder (Th. De Donder, 1872–1957, otac ideje nepovratnosti procesa u termodinamici), Ervin Šredinger (E. Schrödinger, 1887–1961, nobelovac, autor Šredingerove jednačine, centralnog principa kvantne mehanike), Žil-Emil Vešafelt (J. E. Verschaffelt, 1870–1955), Volfang Pauli (W. Pauli, 1900–1958, nobelovac, kreator Paulijevog principa, bazičnog zakona u opisivanju kvantnog sveta), Verner Hajzenberg (W. Heisenberg, 1901–1976, nobelovac, otac kvantne mehanike i Hajzenbergovog principa neodređenosti), RALF FAULER (R.H. Fowler, 1889–1944, značajan doprinos statističkoj fizici), LEON BRULIEN (L. Brillouin, 1889–1969, otkrio Brulienovo rasejanje i istoimene zone u kristalima).

Srednji red:

PETER DEBAJ (P. Debye, 1884–1966, nobelovac, razvio Debajev model koji opisuje kvantno poreklo toplotnih pojava kod čvrstih tela), MARTIN KNUDSEN (M. Knudsen, 1871–1949, izučavao molekularne gasove), VILIJAM BRAG (W.L. Bragg, 1890–1971, nobelovac, otkrio Bragov zakon difrakcije X zračenja – ključni za razumevanje kvantne strukture čvrstih tela), HENDRIK KRAMERS (H.A. Kramers, 1894–1952, autor brojnih zakonitosti kvantne fizike), Pol Dirak (P.A.M. Dirac, 1902–1984, nobelovac, tvorac kvantne elektrodinamike, opisao fermione i predvideo antimateriju), ARTUR KROMPTON (A.H. Compton, 1892–1962, nobelovac, otkrio Komtponov efekat – eksperimentalni dokaz da svetlost ima čestičnu prirodu), Luj de Brolj (L. de Broglie, 1892–1987, nobelovac, talasna priroda čestica), MAKS BORN (M. Born 1882–1970, nobelovac, dao objašnjenje kvantnih veličina u Šredingerovoj jednačini), Nils Bor (N. Bohr, 1885–1962, nobelovac, otac kvantne fizike).

Donji red:

IRVING LANGMUIR (I. Langmuir, 1881–1957, nobelovac, otkrio koncentrični položaj elektrona u atomu), Maks Plank (M. Planck, 1858–1947, nobelovac, otkrio da je svetlost kvantovana), Marija Kiri (M. Curie, 1867–1934, nobelovac, otkrila radioaktivnost), Henrik Lorenc (H.A. Lorentz, 1853–1928, nobelovac, teorija elektromagnetnog zračenja – matematička osnova za Ajnštajnovu teoriju relativnosti), Albert Ajnštajn (A. Einstein, 1879–1955, nobelovac, otac moderne fizike), POL LANŽEVEN (P. Langevin, 1872–1946, dao značajan doprinos statističkoj fizici), ČARLS-EUGEN GAJ (Ch. E. Guye, 1866–1942, dao značajan doprinos teoriji relativnosti), ČARLS VILSON (C.T.R. Wilson, 1869–1959, nobelovac, napravio Vilsonovu komoru za snimanje elementarnih čestica), OVEN RIČARDSON (O.W. Richardson, 1879–1959, nobelovac, otkrio zakone termoelektronske emisije elektrona).

Iz istog broja

Matične ćelije

Pametne ćelije rešavaju stvar

Jasmina Lazić

Slike napretka – 3D tehnologija

Da li vas oči varaju

Željko Đurić

Vreme nauke

Dvadeset pet

S. B

Slike napretka – Pola veka Instituta za fiziku

Ljudi koji grade instituciju

Marija Vidić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu