Mozaik

Zemlja ljudi – Put

Dve i četiri noge, točka… bez točkova

Bez džipa se do baznog kampa Mont Everesta moglo peške ili na leđima jaka, u trenucima kada noge posustanu od visinske bolesti. Iznajmljivanje je bilo praćeno cerekanjem prijatelja koji su kretali na drugu stranu i komentarima o višestrukim prednostima ove čudesne životinje, koja u hladnim noćima zbog dugačke dlake može izgledati i kao privlačna saputnica

Dve i četiri noge, točka... bez točkova 1

Sve je, naravno, počelo u glavi. Na jednoj strani su bile bezbrojne knjige i stripovi o putovanjima i avanturama, na drugoj gluvi strah od svega nepoznatog. Strah u koji sam u detinjstvu bio toliko umotan da sam, u prvom pokušaju da sam pređem ulicu, naleteo na bicikl koji od panike nisam primetio. Ni nešto kasnije, situacija glede ispunjenja želja o upoznavanju širokog sveta nije izgledala veselija. Dok su se u glavi kovitlala imena i slike dalekih, egzotičnih predela, u realnosti je na stranici iz osnovačkog spomenara neko uz "vaše mišljenje o…" pored mog imena napisao: "Bubalica, dobar za po kući." Bolelo je, toliko da i danas pamtim.

Nekako je ipak krenulo, a voz je bio logičan početak. Železnica je bila deo porodične tradicije, na njoj su penziju dočekali otac, dva strica i bezbrojni rođaci. Voz je za mene bio i ostao mistično mesto, bezbedna teritorija. Kao i ona Jugoslavija, po kojoj se moglo špartati bez zebnje. No stvari su još uvek delovale beznadno u pogledu prelaska preko granice, što zbog straha od nepoznatog, što zbog nedostatka sredstava.

Susret sa drugom iz doma koji mi je pokazao studentsku karticu uz koju se sa velikim popustom može železnicom putovati po Evropi je sve promenio, dokazujući da je prava informacija osnova svakog velikog poduhvata. A prvi poduhvat, odlazak vozom do Budimpešte na koncert grupe Kvin, umalo se nije završio katastrofom. Negde usred Mađarske, ceo kupe ljubitelja Fredija Merkjurija je pobegao u noć ispred pohlepnog konduktera, koji je pokušao da iznudi astronomsku sumu preteći zloglasnom mađarskom policijom. Do Budimpešte se kasnije srećno dokotrljao radnički šinobus, u kome je kondukterka samo sažaljivo pogledala grupu izbezumljenih čupavaca, koji su na nesuvilom engleskom pokušavali da objasne zašto nemaju karte i kako su se obreli u mađarskoj bestragiji.

Kada se pokazalo da je sve moguće, apetiti su porasli. Voz za Veneciju i plato pored stanice, pun vreća za spavanje zapadnoevropske omladine, označili su zbogom Makarskoj i kampu "Goran". Tada pokupljeni saveti doveli su do početka autostoperske faze u životu. Svako mesto u Evropi je postalo lako dostupno, ali ono što nije davalo mira bili su susreti sa mladim Zapadnjacima koji su dolazili iz nekih sanjanih azijskih i afričkih daljina. Te daljine su izgledale nedostižne. I ono malo ovdašnjih avanturista koji su pisali o svojim putovanjima po svetu, poput Željka Malnara, Borne Bebeka i Zvoneta Šeruge, delovali su kao mitska bića čijim tragovima obični smrtnici ne mogu ni sanjati da krenu.

Dve i četiri noge, točka... bez točkova 2
Uspon na Pamir

"Večeri putovanja" u beogradskom Domu omladine otvorila su nove horizonte. Obični ljudi, i to naši, pričali su o svakom kutku sveta do koga su stigli. Kada su mladića koji je prošao sve kontinente upitali odakle mu novac za tako nešto, odgovorio je: "Moj komšija je kupio novi auto i niko ga nije pitao odakle mu pare. A moja putovanja su mnogo jeftinija i od polovnog automobila." Da udobnost i brzina koštaju mnogo, znao sam i pre toga. Prijateljstvo sa parom koji je na svadbeno putovanje u Nepal otišao autobusom iako u stanu još nisu imali ni krevet, pomoglo je da shvatim da se za relativno malo para može putovati daleko, da takvo putovanje uglavnom nije lako, ali da se ono što se zauzvrat dobije nikada ne zaboravlja.

Dve i četiri noge, točka... bez točkova 3
Tragači za rubinima

Tu sam čuo i priču da se trans sibirskom železnicom, uz kartu kupljenu u Mađarskoj, za svega 100 ondašnjih maraka može stići do Kine i nazad. Zvučalo je kao bajka, ali je bilo istinito. U urušenoj sovjetskoj imperiji ostali su da važe neki sporazumi između socijalističkih zemalja koji su omogućili da i mi, obični, stignemo nezamislivo daleko.

Trans sibirska je bila potpuna dekadencija. U spoljašnjem svetu ljudi su bili na ivici gladi, ali unutar voza je sve još funkcionisalo po principu ruske aristokratije – biftek Stroganov, kavijar, votka, sve besmisleno jeftino zbog ogromne razlike crnog i zvaničnog kursa. Bila je to neka vrsta oproštajne žurke za umirući Sovjetski Savez, ali i za, pokazaće se već za nekoliko meseci, umiruću Jugoslaviju u kojoj su sahranjene i sve prednosti koje su Jugovići imali na putovanjima. Ipak, kada je voz protutnjao preko Urala i uleteo u Aziju shvatio sam da nema nedostižnih granica. Za devet dana na točkovima prolazilo se pola sveta.

Dok je u Kini tek počinjao da raste socijalistički kapitalizam i stranci bili retke i slabo poznate zverke, za njih je u opticaju bio poseban novac. Naravno, za njih je sve bilo i mnogostruko skuplje, prvenstveno karte za vozove, osnovno prevozno sredstvo u zemlji u kojoj se osrednje razdaljine mere hiljadama kilometara. Neko snalažljiv je ipak pronašao izlaz. Stranci koji su studirali u Kini imali su legitimacije uz koje su se karte plaćale po lokalnoj tarifi. Industrija je brzo zaživela – falsifikovana legitimacija kupovala se za par dolara. I danas bez problema mogu da na tečnom kineskom izgovorim bezbroj puta ponovljenu čarobnu rečenicu: "Ja sam strani student na Pekinškom univerzitetu."

Problem je bilo dugo čekanje na rezervacije za spavaća kola. Zato je onaj ko bi odabrao četvrtu klasu, zvanu "tvrdo sedište", mesto nalazio bez problema. Uz bezbroj očiju koje dan i noć zure u čudo neviđeno – belog čoveka u najnižoj klasi, pipkanje impozantnog strančevog nosa da bi se proverilo da li je pravi, ređali su se i sagovornici željni vežbanja engleskog, ali i voće, čaj, hrana koje su kao na traci nudili saputnici. I sve je bilo sjajno u tom mikrokosmosu koji živi zajedno par dana, sve dok ne dođe gluvo doba noći kada telo očajnički vrišti za snom. I danas me peče sramota što sam se jedne takve noći pravio da spavam, skupljen na dva minijaturna sedišta, dok se iznad mene lelujao čovek koji je željno čekao da se probudim da bi seo.

Dve i četiri noge, točka... bez točkova 4
Jakovi na Tibetu

VODA: Strah od duboke vode mogu prepisati genetici. Za one koji su poreklom brđani bitno je da se ima tlo pod nogama, pa se strah logično prenosi i na brod – šta ako potone? No nema boljeg načina za lečenje fobija od iskušenja, kao što je tri dana plovidbe niz reku Jangcekjang, pored monumentalnog Bude uklesanog u stenama Lšana i kroz legendarne tri klisure. U kineskom socijalizmu krajem osamdesetih klasne razlike nisu bile imenovane. Najviša paluba zvala se "druga klasa", ali jaz je bio očigledan. Taj deo su zauzimali oni sa dubljim džepom i specijalnim propusnicama. Na najnižem nivou broda su kabine od četrdeset kreveta delili kineska sirotinja i niskobudžetni putnici sa Zapada. Bilo je u toj klasi čak i kupatila, ali voda za tuširanje je bila potpuno žuta. Neko je zlobno prokomentarisao da je to verovatno voda koju su već iskoristili gosti na najvišoj palubi.

U čamcu prepunom ljudi pri prelasku reke Bramaputre, na Tibetu, strah se lečio čangom, domaćim pivom koje su Tibetanci obilato konzumirali i darežljivo nudili.

Dve i četiri noge, točka... bez točkova 5
Čekajući autobus za Jordan

ČETIRI TOČKA I ČETIRI NOGE: Preskupe džipove su za transport po Tibetu uglavnom koristili oni koji su u taj deo sveta doputovali avionom. Za one koji su pristigli olupanim autobusom koji je u tri ledene noći izgubio tri prozora, način prevoza se nije mnogo menjao. Džip je, naravno, bio mnogo brži i udobniji, ali je stopiranje kamiona ponekad dovodilo do devičanski netaknutih mesta koja na karti nisu ni postojala. U poređenju sa tim, ranac ogrezao u prašinu na zadnjem delu kamiona i svađa sa vozačem da li je dogovor na početku puta podrazumevao 15 ili 50 juana gubili su značaj.

Bez džipa se do baznog kampa Mont Everesta moglo peške ili na leđima jaka, u trenucima kada noge posustanu od visinske bolesti. Iznajmljivanje je bilo praćeno cerekanjem prijatelja koji su kretali na drugu stranu i komentarima o višestrukim prednostima ove čudesne životinje, koja u hladnim noćima zbog dugačke dlake može izgledati i kao privlačna saputnica.

Ni do Pamira, "potkrovlja sveta", izolovane planinske oblasti u Centralnoj Aziji nije se moglo regularnim načinom. Dok je trajao građanski rat u Tadžikistanu, do Pamira su stizali samo konvoji kamiona koji su prevozili hranu i džipovi humanitarnih organizacija. Konvoj se čekao, ponekad danima, u gradu Ošu u Kirgistanu. Put se peo do planinskih prevoja na preko pet hiljada metara visine i trajao neodređeno dugo, zavisno od veštine vozača i globe koja se plaćala na bezbrojnim vojnim i policijskim kontrolnim punktovima. Zapali su mi najgori vozač i najgori kamion u konvoju. Trećeg dana je ponestalo hrane i goriva, "kamaz" se neprekidno gasio, a kada guranje nije pomagalo, čekali bi satima da ostali zapaze da nas nema, što je produžavalo uživanje u nezemaljskoj lepoti Pamira.

Na visove u unutrašnjosti Pamira se moglo samo na svojim nogama. Bar do slučajnog susreta sa grupom lokalnih tragača za rubinima, koji su krenuli prema rudnicima zatvorenim zbog rata. Na kraju duge kolone, nalik kopačima zlata na Divljem zapadu, išao je magarac natovaren opremom. Nesrećna životinja je posle susreta morala da povremeno nosi i novostečene prijatelje koji su se pridružili koloni, posustali od umora i hladnoće.

Dve i četiri noge, točka... bez točkova 6
Priprema za put u Saharu

Sjajan izvor informacija o jeftinom prevozu su uvek šverceri. Tako se, na primer, u vozu za Sofiju moglo saznati da je najbolje sići na turskoj granici, podeliti taksi do Jedrena, a tamo uhvatiti autobus za Istanbul. Od Istanbula do Teherana udoban autobus ide dva dana i dve noći, ulazeći polako u druge svetove. I da je jedini razlog putovanja slika mitskog Ararata koji izranja u jutarnjoj izmaglici, vredelo bi na taj put potrošiti traženih četrdeset dolara i istrpeti ukočena leđa.

Od mnogih strahova povezanih sa prevoznim sredstvima, onaj vezan za automobile se najduže održao i najžilavije opirao. Auto sam počeo da vozim tek pre nekoliko meseci, i to pod neizdrživim pritiskom spleta okolnosti. Istina, strah od vožnje je počeo da nestaje još u Libiji, valjda jedinoj zemlji u kojoj u sudaru dva putnička automobila može da bude devet mrtvih i osam povređenih. Tek tamo sam shvatio pravo značenje reči koja se tako često koristi u muslimanskom svetu – inš Alah – ako Bog da. Kada sam zaustavio prepun taksi i upitao da li ide do Tripolija, usledio je horski odgovor: "Inš Alah!" Po libijskim putevima koji zaranjaju hiljadama kilometara duboko u srce Sahare putuje se bez pravila, najvećom brzinom koju vozilo može da razvije, sa fatalističkom mirnoćom i ravnodušnošću.

Dve i četiri noge, točka... bez točkova 7
Sahara

U porodičnom životu, sklonost ka improvizacijama na putovanjima može imati teške posledice. Vođen informacijom o praznom i udobnom noćnom autobusu koji ide iz Sirije za Jordan, ubedio sam suprugu da ga sačekamo na ulici u tri ujutru. Dok je padala teška, biblijska kiša dete je, srećom, mirno spavalo u kolicima ispod neke nadstrešnice. Onda je stigao autobus, toliko pun da su kolevke sa bebama bile poređane između sedišta. Vazduh je bio nepodnošljivo zagušljiv od vlage i duvanskog dima. Razvod je sprečilo samo trenutno odsustvo matičara i miran dečji san, koji se nije prekinuo dok autobus sledećeg jutra nije srećno stigao na odredište.

VAZDUH: U avion sam prvi put seo u tridesetdrugoj godini, na letu od Moskve do Uzbekistana. Nije mi bilo svejedno, pogotovo zato što je pre polaska stiglo obaveštenje da se let pomera za sredinu noći jer je pista u Taškentu omekšala od vrućine. Jedva sam dočekao da sletimo i da put ka Samarkandu nastavim prastarim autobusom. Kasnije sam shvatio da su svi letovi slični i da se pamte jedino po nekom nepredviđenom događaju. Na primer, kada se u Jordanu, dok dete ima visoku temperaturu, sazna da je let Damask–Beograd otkazan na neodređeno vreme zbog štrajka u JAT-u. Ili po tome što se to isto dete, zaspalo u taksiju između Amana i Damaska, probudi u Moskvi i zapanjeno upita otkud sneg i led u pustinji.

Različiti su prioriteti pri putovanju. Mnogi su spremni da odu u turističku agenciju, plate koliko mogu i prihvate ono što im se nudi, da ne bi morali sami da razmišljaju o problemima koje svaki put nosi. Oni koji žele više, a džep im nije dovoljno dubok, moraju računati i na teške trenutke. Besane noći, mokra odeća, džeparoši opakih lica deo su takvih putovanja. Srećom, redak deo koji se lako zaboravlja. Ono što ostaje mnogo duže je čista, nepomućena radost koju oseća putnik koji pešači prašnjavim putem ka tibetanskom manastiru Sakja, iza koga se naziru vrhovi Himalaja.

Iz istog broja

Putovanja u 2008.

Vodič kroz avanturu

Ivana Milanović Hrašovec

Džon Le Kare - Umesto biografije

Žanr koji se sklonio u zavetrinu

Slobodan Bubnjević

Reč o delu – Džon le Kare

Saga o Službi i njenim gospodarima

Filip Švarm

Formula 1

Skandali i ostalo

Dušan Radulović, Radio Beograd 1

Jubileji - Petnica, 25 godina

Recept jedinstvene arome

Slobodan Bubnjević

Početak ukidanja torture u Srbiji

Batina iz zakona izašla

Zorica Janković, istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije

Informacione tehnologije

Život bez žica

Marija Vidić

Novogodišnji pokloni

Crvene tange i Hari Poter

Jovana Gligorijević, Jasmina Lazić

Igračke iz muzeja

Čime smo se igrali

Sonja Ćirić

Retro u modi – Fijat 500

Slatkiš sa pet zvezdica

Zoran Majdin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu