Mozaik

Holokaust – Kupleraji u koncentracionim logorima

Dve do pet maraka za petnaest minuta seksa 2

DVE STRANE UŽASA: Težak fizički rad...

foto: musee de la resistance et la deportation

Dve do pet maraka za petnaest minuta seksa

Celokupna dostupna istina o jednom od najmračnijih perioda čovečanstva čak i kada je neprijatna neće oslabiti ideju antifašizma, ili relativizovati užas poznat pod nazivom "holokaust". Naprotiv, može samo da doprinese prosvetljenju i pročišćenju. Zato ne treba prećutkivati neugodnu činjenicu da su u koncentracionim logorima postojali kupleraji u kojima su logorašice bile prisiljene da privilegovanim logorašima pružaju seksualne usluge

Piše: Ivan Ivanji

Usuđujem se da tvrdim da poneko možda na to nema pravo, ali ja, koji sam kao klinac bio u Aušvicu i Buhenvaldu, imam pravo i obavezu da javno pitam da li istina o pojedinim činjenicama može do te mere da naškodi jednoj velikoj ideji da je bolje da se zanemari, prećuti, potisne i zaboravi. Američki sudovi zahtevaju da se položi zakletva da će se reći ne samo istina i ništa drugo do istine, već i cela istina. Nemoguće je dopreti do "cele istine", ali zar ne treba da se učini sve da joj se približimo? Po svaku cenu?

Dve do pet maraka za petnaest minuta seksa 3
…i soba u logorskom kupleraju Buhenvaldafoto: musee de la resistance et la deportation

Ne započinjem nikakvo apstraktno mudrovanje. Razmišljam da li je povodom ovogodišnjeg Dana holokausta 27. januara, godišnjice oslobođenja koncentracionog logora Aušvic, došlo vreme da se pred širom javnošću navedu podaci koji ekspertima nisu nepoznati, mogu da se nađu u odavno štampanim knjigama, ali su, kad god se moglo, ostavljani po strani, sakrivani, jer se smatraju neugodnim, jer bi možda mogli da naškode poimanju svekolike zlokobnosti nacifašizma, mejnstrim poimanju holokausta, koje se jedino smatra poželjnim.

Konkretno: u koncentracionim logorima bilo je kupleraja, bilo je logorašica koje su radile kao prostitutke, bilo je logoraša kojima je bilo dozvoljeno da koriste njihove "usluge".


POSEBNA GRADNJA U BUHENVALDU

Počinjem sa jednom takvom "institucijom" u Buhenvaldu. Doskora sam mislio da u tom logoru uopšte nije bilo žena, prosto zbog toga što je, za razliku od Aušvica, bio isključivo muški logor. Tipičan ženski koncentracioni logor bio je Ravensbrik u kome je bilo zatočeno preko 123.000 zatvorenica. I one su, kao u Buhenvadu, bile raspoređene sa trokutima u boji već prema razlogu hapšenja – crvene trokutove su nosile političke logorašice, zelene one zatvorene zbog kriminala, crne "asocijalne", među koje su spadale i profesionalne prostitutke.

U Buhenvaldu je bilo oko 266.000 logoraša, a u posebnoj baraci su bile zatvorene žene dovedene iz Ravensbrika. Izgrađena je namenski kao javna kuća pri dnu padine brda između logorske bolnice i takozvanog malog logora. Esesovci su je zvali Sonderbau – posebna gradnja.


NAREĐENJE HAJNRIHA HIMLERA

Dve do pet maraka za petnaest minuta seksa 4
Hajnrih Himler

Kupleraji u koncentracionim logorima su izgrađeni po naređenju Hajnriha Himlera (na slici dole) iz 1943. godine, posle Hitlera najmoćnijeg čoveka Trećeg rajha, da se u većim koncentracionim logorima otvore bordeli i da se omogući da se zatvorenicima koji su bili logorski funkcioneri (logorskim žargonom nazivani "prominencija"), kao i naročito vrednim radnicima koji su radili u fabrikama važnim za ratnu proizvodnju, dodeljuje "premija" koja je podrazumevala posetu tim ženama. Teoretski je u njima trebalo da "rade" samo Nemice i to dobrovoljno, u idealnom slučaju one koje su pre hapšenja radile kao prostitutke, znači one sa crnim trokutima. Ali u praksi nije baš bilo tako, nije ih bilo dovoljno pa su za "rad" u logorskim kuplerajima izabrane i Poljakinje, pa i Ruskinje, jer za Himlera to je bio "rad".

Jevreji i Rusi ni pod kojim uslovima nisu smeli da dobiju "povlasticu" posete kuplerajima. Međutim, ni toga se nisu svuda strogo pridržavali. Esesovcima je bilo strogo zabranjeno da posećuju logorske javne kuće, oni su upućivani u posebne kupleraje za vojnike koji su postojali u svim većim gradovima.

Komandanti logora u kojima su izgrađeni kupleraji mogli su da doputuju u Ravens­brik i na licu mesta izaberu svoje žrtve. Rado su uzimali bivše prostitutke, jer se one nisu gadile "posla", bilo je lakše s njima, ali ih nije bilo dovoljno. Nije se krilo u koju svrhu ih uzimaju, ali su im obećavali bolju ishranu i puštanje na slobodu posle šest meseci.

Jednom prilikom komandant Ravens­brika se začudio zbog izbora jedne mlade žene: "Šta će vam taj kostur?" Odgovor je glasio: "Ne brinite, ratni druže, utovićemo je do prave mere."

Dve do pet maraka za petnaest minuta seksa 5
VREME KAD SU LJUDI BILI ROBA: Zatvorenice logora Ravensbrik obeležene za transport;…za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


ZAR JE TO ČOVEK

Na tu temu postoje ozbiljni radovi, samo ne u velikim tiražima i gotovo se nikada ne citiraju. Italijanski pisac i hemičar koji je preživeo Aušvic Primo Levi je napisao: "Vrednost premije na logorskoj crnoj berzi bi porasla kada bi stizale nove žene." To dokazuje da esesovci nisu obraćali pažnju na nacionalnost posetilaca logorske javne kuće, nego da li su uredno za to platili. Za mene je posebno zastrašujuće što Primo Levi ne osuđuje tu pojavu, ne zgražava se nad njom, već je samo uzgred konstatuje u svojoj već 1947. objavljenoj knjizi o Aušvicu Zar je to čovek?.

I španski komunista i pisac Horhe Semprun, koga je kao borca otpora uhapsio Gestapo i posle saslušanja i mučenja deportovao u koncentracioni logor Buhenvald, tek uzgred pominje logorski kupleraj u Buhenvaldu, jadne žene naziva filles du bordell. Opisujući hijerarhiju među logorašima, pominje i orgije ždranja, pijanke i privilegije da se ide u "zonderbau". Za razliku od Levija, Semprun je i lično bio "prominentan", jer je radio u pisarnici i imao moć da sa spiska onih koji će biti poslati u Aušvic pravo u gasnu komoru neka imena izbriše, spase im život, ali je morao da umesto njih za sigurnu smrt upiše ime druge osobe – za nacističku kontrolu bio je važan samo broj. Nije napisao da li je i sam učestvovao u gozbama ili koristio mogućnost da ode u "zonderbau".

Dve do pet maraka za petnaest minuta seksa 6
…spisak logorašica određenih za "rad" u kupleraju;…za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


OSAM MUŠKARACA NA DAN

Svi smo znali da postoji crna berza, pre svega za cigarete i hleb. Ali i za seks.

U Buhenvald se za odlazak kod žene plaćalo dve marke, za trideset cigareta tri marke. Za te dve marke moglo se u odvojenoj sobi biti sa ženom petnaest minuta. Dozvoljena je bila samo misionarska poza, u vratima je bio mali zastakljeni otvor, esesovac je mogao sve da nadzire i da se iživljava. Mučene žene su morale da "prime" osam muškaraca dnevno, posle toga da se operu između nogu, a esesovski lekar bi im dao injekciju da ne bi zatrudnele. Ako bi ipak ostale u drugom stanju, poslali bi ih u Aušvic na tamošnji "tretman", što znači u smrt. Esesovski lekari su u svakom pogledu bili zaduženi za javne kuće.

Tek od pedesetih godina prošlog veka ta tema je postala tabu. U Istočnoj Nemačkoj nije bila pogodna za legendu da su svi zatvorenici koncentracionih logora bili borci otpora, heroji bez ijedne karakterne mrlje; na Zapadu bi priča o logorskim kuplerajima zasmetala imperativu kukanja, jer kakav je to pa užas bio za muškarce ako su čak mogli da spavaju sa ženama? A i mogla je da baci senku na neke bivše logoraše koji su ispisali istoriju logora.

Dve do pet maraka za petnaest minuta seksa 7
…žene određene za prinudni rad u Aušvicuza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Ko je od nas u koncentracionom logoru uopšte mogao da pomisli na takvo uživanje? Ko je imao dovoljno snage da dobije erekciju? Ko pod tim uslovima nije bio impotentan? Zna se, kapoi, starešine logora, kuvari, dobre zanatlije koje su posebno radile za komande, najčešće, dakle, nosioci crvenih trokuta. To svakako nije slavno poglavlje istorije Antifašističke borbe.


BEZ ODŠTETE ZA PRISILNU PROSTITUCIJU

A sada sledi ono najvažnije što posle ovog dugačkog uvoda želim da kažem. Poznato je najmanje sedamnaest imena žena koja su preživele i mogle da pričaju o svojim mukama u logorskim kuplerajima, pa su to posle dosta godina učinile. Za razliku od svih ostalih logoraša, od nas buhenvaldovaca, na primer, one nikada nisu dobile nikakvu odštetu, to što su one doživele kao posebne muke nije uzimano u obzir kada se isplaćivala nadoknada bivšim logorašima. Te žene su proglašene saradnicama logorskih komandi. Imena tih žena su, dakle, poznata, ali javnosti nije poznato ni jedno jedino ime nekog muškarca koji je dobijao "premije" i odlazio kod njih.

Udovice onih ratnih zločinaca sa najvišim rangom koji su poginuli u borbama ili atentatima, primale su posle rata generalske penzije. Tako čak i udovica Rajnholda Hajdriha, tvorca "rešavanja jevrejskog pitanja", to jest organizatora holokausta, najkrvoločnijeg ratnog zločinca koga su ubili češki borci otpora. Da je ostao živ do kraja rata, u Nirnbergu bi ga sigurno osudili na smrt vešanjem, a onda udovica ne bi dobila ništa i sva bi joj imovina bila zaplenjena. U tom slučaju bi bila izjednačena u pravima sa ženama koje su morale da "rade" u bordelima pod vrhovnim nadzorom njenog supruga, jer se smatralo da je njihov "rad" u logorima bio kolaboracija.


DOBROĆUDNI KOMANDIR MONOVICA

Da li je nečasno predati se nagonima? Nije? Zaista? Ili ipak jeste? Možda je neko samo hteo da razgovara, da čuje ženski glas ili je mislio da će svakako uskoro da ga ubiju pa da još jednom ili bar jedan jedini put u životu bude sa ženom. Da li je to opravdanje?

Dve do pet maraka za petnaest minuta seksa 8

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Javnih kuća je bilo u desetak logora, ali još o jednom posebnom rekao bih nekoliko reči, o Monovicu u Aušvicu III. I tu je kupleraj bio pod nadzorom esesovske zdravstvene službe. Nadležna su bila i velika nemačka preduzeća, i te kako zainteresovana da logoraši rade što bolje, pa su doprinela kvalitetu bordela. Tu su sobe bile lepo nameštene, bilo je i parfema i vina. Komandir je bio jedan stariji, dobroćudni esesovac koji je zahtevao da ga žene oslovljavaju sa "tatica", vodio ih je u šetnje. Usluga je, doduše, bila skuplja nego u Buhenvaldu, pet maraka.


SKRIVENA IMENA

Priča o kuplerajima u logorima smrti je majušno poglavlje u jezivoj istoriji nacističkih zločina, ali ne bi trebalo da se izbriše iz pamćenja jer je to delić one cele istine u koju se kunemo pred sudovima. Da li bi trebalo napraviti listu posetilaca tih kupleraja sa njihovim logorskim funkcijama? U jednoj važnoj knjizi profesora Luca Nithamera, koji je istraživao razvoj koncentracionih logora, objavljeno je nekoliko iskaza o bordelima, ali se imena ne navode. Kao rezultat istraživanja Komunističke partije u Istočnoj Nemačkoj aprila 1945. navode se imena nekih funkcionera među zatvorenicima Buhenvalda koji su "zbog poseta kupleraju" izbačeni iz partije.

Postavljam pitanje da li je pravedno što su u Nemačkoj poznata i objavljena imena žena koje su pod prinudom "radile" u logorskim kuplerajima, a ne i muškaraca koji su u logoru dobrovoljno učestvovali u seksu pod prismotrom stražara? Svakako bi otkrivanje takve rabote bila senzacija za medije. Ljudi bi pomislili "aha, znači i nije bilo baš tako strašno". To bi dobro došlo ultradesničarima koji poriču da su postojali logori smrti. Oni bi relativizovali sudbinu miliona dece, žena, staraca i muškaraca, koji su u logorima tretirani kao neljudi, mučeni i ubijani, zbog možda nekoliko desetina "prominentnih logoraša" koji su u toku smutnih vremena i situacija zaboravili ili prosto zanemarili etičke pojmove u takozvanim normalnim vremenima. Pitam, dakle, koji deo istine treba prećutati sa tobože dobrim razlozima? I koliko uopšte traje sećanje? Šta bih ja uradio da sam bio stariji i na nekakvoj logorskoj funkciji?


MANJINA I VEĆINA

Isto tako se prećutkuje i pitanje homoseksualnosti u logorima. S jedne strane, muškarci su zatvarani u koncentracione logore jer su bili homoseksualci, nosili su roza trokute. Sa druge, da li su Nemice bile lezbejke ili ne, naciste nije zanimalo.

U bezbroj filmova, najčešće američkih, u zatvorima dolazi do seksualnog nasilja, bilo zbog toga da bi se određeni zatvorenici ponizili, bilo zbog potreba snažnih momaka da se seksualno zadovolje na bilo koji način. U koncentracionim logorima nije bilo drugačije, ako nije bilo još i gore. Situacija je bila kao u nekim zatvorima: manjina ima privilegije, sita je, zdrava, snažna, možda u dosluhu sa stražarima; većina bedna, mučena, zahvalna za svaki dodatni zalogaj hleba ili, u izuzetnim situacijama, kobasice. Svako ko je bio u nekom nacističkom koncentracionom logoru zna da su "prominentni" za sebe držali svoje "dečake". Čak i najniži među njima, starešine baraka, jer su delili hranu, pa su njihovi puleni dobijali makar porciju repe više. To je pojava o kojoj nisam naišao ni na jedan jedini podatak u silnoj literaturi o logorima koju sam pročitao. Za hvalisanje nije, ali je delić istine. Iako sam bio u "pogodnim godinama" za takve situacije mene je to mimoišlo valjda pre svega zato što sam često menjao logore, slali su me iz jednog u drugi.


RAZMIŠLJANJE O STAROM SAJMIŠTU

I u logoru Staro sajmište postojali su prominentni zatvorenici. Komandant, esesovski unteršarfirer Herbert Andorfer, imenovao je za kapoa jednog logoraša koji je nadzirao druge logoraše na istovarivanju šlepova na obali Dunava, slobodno se kretao između logora i radilišta, sa Andorferom igrao šah. Pitanje je već da li je to za javno objavljivanje? Da li bi trebalo obznaniti ime kapoa sa Starog sajmišta, koga su na kraju ubili. Taj čovek se bolje hranio od drugih, u logoru je bilo i mlađih, zgodnih žena, da li je…? Ne znam, ali nije nezamislivo. Ispitati svakako treba. Na neki način "prominentna" je bila i moja mama, koja je radila kao lekarka na Starom sajmištu. Tada je imala četrdeset godina. Zar smem da je izjednačavam, zapravo da je uopšte pomenem u istoj rečenici sa komandantovim ljubimcem sa kojim je posle zajedno ubijena u dušegupki?


OSVRT NA TOPOVSKE ŠUPE

O životu unutar logora Topovske šupe ne znamo ama baš ništa, ljudi su dovođeni i nestajali, jer su odatle odvođeni na streljanje – 100 talaca bi bilo streljano za jednog ubijenog, 50 za jednog ranjenog Nemca.

Međutim, u svakoj zajednici se stvaraju međusobni ljudski odnosi, i pod takvim jezivim uslovima dolazi do neke vrste društvenog života. Zatvorenici su i odatle uspevali da ostvare kontakte sa spoljnim svetom, a kao dokaz imam cedulju sa porukom za mene, koju je moj tata uspeo da nam pošalje pre nego što će ga ubiti.


MEMORIJALNI CENTAR

Na našim prostorima, a posebno u Beogradu, o toj problematici nema ni reči u inače, po mom mišljenju, oskudnoj literaturi o logorima koje poznajemo pod nazivima Staro sajmište i Topovske šupe. Naravno da isto važi i za Jasenovac i druge logore, pre svega u NDH. Ali ja kao Beograđanin čiji su roditelji stradali u Beogradu, svoju pažnju posvećujem ovdašnjim brigama, pogotovu što ne znam da li još ima živih koji o tome mogu da svedoče. Mogu samo da nagađam, da razmišljam o tome šta je moglo da se dogodi, šta se verovatno događalo.

U Srbiji je 24. februara 2020. donesen Zakon o Memorijalnom centru "Staro sajmište". Po mom mišljenju je dobar, ali to ništa ne znači, jer bi tek trebalo da se imenuju vršilac direktora i upravni odbor, da se formiraju programski saveti za pojedine oblasti, a tek oni mogu stvarno nešto da rade i urade. Tek onda bih njih mogao da pitam da li će se baviti i "neugodnim činjenicama", jer su deo "obrazovne i naučnoistraživačke delatnosti" koja je cilj i zadatak Centra.

Za Memorijalni centar biće veoma teško da ozbiljno provetri stvarnost od pre osamdeset godina, ali krajnje je vreme da se počne, jer će bivati sve teže i teže. Svedoka koji nešto eventualno znaju jedva da ima među živima, ali možda su ostavili neka svedočanstva, nešto ispričali svojoj deci, unucima, pritom ne mislim samo na žrtve, nego baš i na stražare, na ubice. Šta su oni sve fotografisali, zapisali, ispričali svojim potomcima? Veza je neophodna i sa Nemačkom, sa Izraelom, zemljama Južne Amerike, kuda su mnogi esesovci i njihovi saradnici pobegli. Posla ima napretek.

Najvažnije je, međutim, šta će pokolenja koja će biti posetioci Memorijalnocg centra "Staro sajmište" hteti da vide, i da li će i na koji način neki od njih poželeti da nastave naučno ispitivanje holokausta. Centar se otvara za njih, ne za nas koji smo nešto od svega toga doživeli.

Iz istog broja

Strip

Lupež sam bio, lupež sam ostao

Nikola Dragomirović

Knjige i tržište

Predrasude o izdavaštvu

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu