Mozaik

Džeparenje u Beogradu

Dečja posla i magareće uši 2

Zlatni rudnik za džeparoše: Autobus GSP-a &nbsp

Foto: M.Milenković

Dečja posla i magareće uši

Džeparoši nisu isto što i razbojnici, uglavnom nisu nasilni i mahom se drže sive zone sitnih krađa i prevara. Uzimajući u obzir rizike "posla" i stres koji se tu javlja, teško je poverovati da zaista vole da kradu. Pre će biti da im je izbor drastično sužen

"Imala sam ranac sa dosta džepova, jer sam vukla laptop i ceo dan sam se osvrtala da vidim da li ima nekoga iza mene, baš iz tog razloga – da me neko ne odžepari. Stigla sam na Zeleni venac i premestila novčanik u jedan od tih džepova, pretpostavljam da su me tad uočili. Zatim je naišla pedeset dvojka i ja sam krenula ka vratima. Pre toga sam smaknula ranac na jedno rame i podvukla ga pod mišku", priča dvadesetšestogodišnja B.T. iz Beograda o svojim naporima da ostane neodžeparena na ulicama prestonice. "Tog dana sam uzela pedeset evra koje sam jedva zaradila, tu mi je bio i komp, pa možete razumeti moj strah", govori sad već kroz smeh. "Dok sam sa masom ljudi čekala ispred autobusa da se vrata otvore, sve vreme sam pazila na ranac. Ušla sam, sela, stavila ranac u krilo i videla da je džep otvoren!"

Prema policijskim informacijama, u poslednjih sedam godina primetan je ozbiljan, više nego udvostručen porast uličnog kriminala, pa i džeparenja. Verovatno bi većina pomislila da razloge treba tražiti u ekonomskoj krizi koja nas pogađa. Međutim, Aleksandar Mitrović, šef Odseka za suzbijanje džepnih krađa, smatra da je kriza uticala na povećani broj krađa samo jednim delom. Prema njegovim rečima, mnogo veći problem predstavlja katastrofalna kaznena politika koja ovakvo ponašanje skoro pa podstiče. Prema našim zakonima, džeparenje se računa kao krađa, za šta maksimalna zaprećena kazna iznosi tri godine zatvora, uz mogućnost novčane kazne u zavisnosti od visine načinjene štete. U Švedskoj se, recimo, na krađu gleda kao na ozbiljno krivično delo, naročito na džepnu krađu, koja zalazi u privatnost građana, jer se žrtvi osim novca oduzimaju i lična dokumenta. Druga otežavajuća okolnost je neosporna – za džeparenje je potrebna posebna veština, o čemu svedoči i slučaj sa početka ovog teksta. Najzad, posebno otežavajuću okolnost trebalo bi da predstavlja visina štete. Iako takvi slučajevi nisu česti, dešava se da džeparoši podignu i po milion dinara na bankomatu. "Naši građani nemaju kulturu korišćenja platnih kartica, često nose papirić sa pin-kodom u novčaniku, nekad čak i spajalicom prikačen za karticu", kaže Mitrović.

Ipak, mnogo se češće dešava da u novčaniku ne bude mnogo novca i da najveći problem predstavlja gubitak dokumenata. U tom slučaju i država će vam se naći u nevolji – kako bi uzela svoj deo kolača. Da biste izvadili novu ličnu kartu, bila ona izgubljena, ukradena, ili možda čak ukradena uz upotrebu sile, potrebno je prvo da platite taksu za proglašavanje starog dokumenta nevažećim (760 dinara), zatim taksu za prijavu novog dokumenta (680 dinara), te taksu za troškove tehničke izrade (913 dinara), a pojedine opštine će vas poštedeti muke da sami popunjavate uplatnice, pa će vam ponuditi njihove elektronski popunjene, što će uredno naplatiti. Sve ukupno, recimo da je potrebno da izdvojite negde oko dve i po hiljade dinara. Sama procedura ne traje predugo i zaista je moguće za nekoliko dana dobiti nov dokument. Ipak, zar je pored svih ostalih tranzicionih muka u jednoj "nedovršenoj državi" potrebno još živeti u strepnji od neplaniranog vađenja novih dokumenata? Ukoliko ste se prilikom krađe, kao recimo S.S. (56), profesorka književnosti iz Beograda, vraćali sa pijace, sa svega sedamdeset dinara u novčaniku, utoliko gore po vas: "Osećala sam se kao da mi rastu magareće uši."

BEZ REŠENJA: Prema rečima Aleksandra Mitrovića, kada ima "dobar dan", jedan džeparoš može uspešno da počini i do deset krivičnih dela. Stoga bi apsolutno svima, a najpre sudovima, trebalo da bude jasno da je u pitanju najfrekventnije krivično delo u Srbiji. Bez obzira na to u našem pravosudnom sistemu na džeparenje se gleda kao na lakše krivično delo, a sudski postupak traje neopravdano dugo. Iako je celu stvar moguće završiti za nekoliko sati, postupci traju i po pet godina, pa se dešava da jedan počinilac skrivi i do stotinak dela pre nego što bude osuđen. Zakon o krivičnom postupku dozvoljava mogućnost pritvora do trideset dana, ali to se gotovo ne praktikuje. Maksimalnoj kazni od tri godine zatvora se retko kad pribegava, a umesto toga praksa je da se izriče od nekoliko meseci do godinu dana, ponekad čak i za više krivičnih dela povezano. Neformalna obrazloženja za tako nešto glase da je izdržavanje zatvorenika skupo i da nema mesta u zatvorima. Osim toga, imajući u vidu iz koje sredine ova lica najčešće potiču, javlja se niz olakšavajućih okolnosti.

Džeparoši nisu isto što i razbojnici. Šef Odseka za suzbijanje džepnih krađa uverava da to nije stepenica ka višem obliku kriminala: "Oni u principu nisu nasilni i uglavnom se drže te sive zone sitnih krađa i prevara." Osim toga, male su šanse da počinioci ove vrste krivičnog dela, uzimajući u obzir rizike posla i stres koji se tu javlja, zaista toliko vole da kradu. Pre će biti da im je izbor drastično sužen. Naime, od oko stotinak lica (sa tendencijom rasta te brojke) koja se džeparenjem bave na teritoriji Beograda, velika većina predstavlja pripadnike romske nacionalnosti. A pitanje Roma – bez obzira na postojanje Strategije za unapređivanje položaja Roma, rešavanja pitanja takozvane "pravne nevidljivosti" putem vanparničnog postupka i mogućnosti prijavljivanja u institucije sistema preko nadležnog Gradskog centra za socijalni rad (GCSR), što svakako jeste pomak – i dalje je veoma složeno pitanje. Za početak, poznato je da veliki broj romskih porodica živi po neformalnim naseljima, bez adekvatnih uslova za stanovanje, bez dokumenata (izvoda iz matične knjige rođenih i knjige državljana, lične karte, prebivališta ili boravišta itd.), a samim tim bez pristupa obrazovnom i zdravstvenom sistemu, bez mogućnosti adekvatnog ostvarivanja prava iz domena socijalne zaštite, pronalaženja legalnog posla i slično.

Beograd je ovaj problem počeo da rešava raseljavanjem Roma u formalna kontejnerska naselja. O tome kako je tekao proces raseljavanja, o uslovima korišćenja kontejnerskih naselja i uslovima koji u njima vladaju, kao i o radu nadležnih službi, pre svega GCSR-a, svoje mišljenje su dali i predstavnici nevladinog sektora. Tako je na sajtu nevladine organizacije Praxis (www.praxis.org.rs), specijalizovanoj za pitanja ljudskih prava i borbu protiv diskriminacije, moguće upoznati se sa čitavim nizom problema sa kojima su se pripadnici romske zajednice suočavali i dalje se suočavaju, a koja se tiču nedoslednosti odluka nadležnih u policiji i GCSR-u, te brojnih pravnih začkoljica i "tehničkih uslova" zbog kojih je nemoguće da se postupi u skladu sa onim što je država sama propisala. U prevodu, briga države i grada za romsku zajednicu deluje dirljivo na papiru, ali u praksi se pretvara u jedan veliki znak pitanja, što je posebna tema. Suština je da romska zajednica ostaje na marginama društva i zato je mnogima ulica jedini način da obezbede golu egzistenciju.

OSENČENA STRANA ULICE: Kada je reč o džeparenju, poseban problem predstavlja značajan porast broja maloletnih počinilaca. "Da ste me pre desetak godina pitali, rekao bih vam da su oko devedeset odsto lica u proseku bila starosti oko četrdeset godina i uglavnom su bili muškarci. A sada je sve više žena i apsolutno imamo najezdu tih maloletnih lica romske nacionalnosti", kaže Mitrović. U slučaju da lice koje je počinilo krivično delo ima manje od četrnaest godina, ono se smatra krivično neodgovornim i u tom slučaju GCSR treba da ustanovi da li je onaj ko se brine o detetu u stanju da obezbedi adekvatne uslove za život i razvoj. Ako to nije slučaj, GCSR treba da preduzme mere koje bi do toga dovele. Ukoliko počinilac krivičnog dela ima preko četrnaest godina, GCSR je učesnik u sudskom postupku, pri čemu daje mišljenje u pogledu izricanja vaspitne mere koja može biti mera iz otvorene zaštite (sudski ukor, posebne obaveze, mere pojačanog nadzora, dnevni boravak u odgovarajućoj ustanovi za vaspitavanje maloletnika) ili mera upućivanja u vaspitno-popravnu ustanovu zatvorenog tipa. Prema rečima ljudi iz GCSR-a, ova institucija se u takvim slučajevima vodi stanovištem najboljeg interesa za svakog maloletnika, ali tu se neminovno postavlja pitanje ko štiti interese društva? Naime, povratništvo je u slučaju džeparenja gotovo stopostotno. U sektoru za suzbijanje džepnih krađa ne kriju svoje nezadovoljstvo radom nadležnih sudskih organa, ali i socijalnih službi. Nedavno su imali slučaj da je jedno lice romske nacionalnosti, staro dvanaest godina, uhvaćeno u džeparenju tri puta za mesec dana. "Mi ih hvatamo, ali oni se stalno vraćaju na ulicu. Osećam se kao da radimo Sizifov posao", kaže Mitrović.

Jedan od načina da se ovaj problem suzbije mogao bi da bude ozbiljan rad sa decom iz ugroženih sredina radi prevencije. Centar za integraciju mladih (CIM) je nevladina organizacija, koja se jedina na teritoriji Beograda specifično bavi problemom dece uključene u život i rad na ulici, po ugledu na lisabonski model. Prema rečima izvršne direktorke CIM-a Milice Đorđević, Lisabon je pre nekih dvadesetak godina imao ozbiljan problem sa decom koja su prosila, krala i skitala po ulicama. Tada je novac uložen u preventivne aktivnosti, zasnovane na radu animatora i vaspitača koji su motivisali decu da se uključe u obrazovni sistem, radili sa porodicama i uopšte predstavljali sponu između deteta i društva. Ipak, za tako nešto su potrebni ozbiljan novac i organizacija, a za to je potrebna ozbiljna politička volja. Imajući sve to u vidu, realnije je očekivati da će Srbija jednog dana zaista ući u Evropsku uniju, nego da će jednog dana zaista rešiti problem dece na ulici, a samim tim u velikoj meri i džeparenja. Paradoksalno, Aleksandar Mitrović pominje studije koje su u Americi pokazale da se nesigurnost najviše ogleda u tome da li su ljudi okruženi sitnim krivičnim delima. "To najviše uznemirava građane, ako svakog dana koristite prevoz i ako ste izloženi tim konstantnim uznemiravanjima, a ne ako je neko opljačkao banku."

Odžeparena B.T. sada kroz smeh kaže da se ponaša paranoično: "Sve svoje pribijam uz sebe. Ponašam se kao neka luda baba."

Bugarke i Amerikanka

U Beograd odskora dolaze žene iz Bugarske da bi se bavile krađom. Prvo pitanje koje se postavlja jeste koja to muka natera čoveka da krene na put kako bi ovde krao? Bilo kako bilo, Bugarke su realnost: Aleksandar Mitrović kaže da su nedavno uočili deset žena u krivičnom delu – za jedan dan. Najveći problem je što one prijavljuju boravište na fiktivnim adresama ili u nekom pansionu na samo jedan dan. U nedostatku adrese protiv njih se podnosi redovna prijava i onda je teško voditi sudski proces, a pošto nije u pitanju teže krivično delo, ne gone ih ni u Bugarskoj. Jedina sankcija do koje eventualno dolazi jeste zabrana ulaska u Srbiju na nekoliko meseci. Bugarke su nedavno umalo izazvale i međunarodni incident u Beogradu, kada su u Terazijskom prolazu "odradile" jednu američku državljanku od osamdeset osam godina. Gospođa je u Beogradu trebalo da provede samo dva sata u okviru turističkog obilaska evropskih gradova Dunavom, a onda je zahvaljujući drugim posetiocima naše prestonice ostala bez dokumenata.


Deca ulice

Osim što usled nedostatka kapaciteta pruža ispomoć centrima za socijalni rad, Centar za integraciju mladih (CIM) u okviru dva rezidencijalna objekta – Svratišta na Zvezdari i Dnevnog centra na Novom Beogradu – "deci ulice" pruža mogućnost da se okupaju, prespavaju ili jedu, kako to ne bi morala da traže na neadekvatan način. Ipak, uz Prihvatilište za decu i mlade (u ingerenciji grada), ovi objekti ni izbliza ne zadovoljavaju potrebe Beograda. Milica Đorđević problem takođe vidi u tome što u Beogradu nema akcije organizovanja kvalitetnog vremena za romsku decu. "Za njih to predstavlja luksuz." Zato su aktivnosti CIM-a usmerene na organizovanje radionica i edukaciju dece i roditelja, u želji da se deca motivišu i uključe u obrazovni sistem. Ipak, i tada se javljaju brojni problemi, pa usled siromaštva, loših zdravstvenih i higijenskih uslova ili jednostavno toga što su drugačija, romsku decu u školi ne prihvataju. Nastavni kadar ponekad nije u stanju ili jednostavno nema motiva da se tom decom ozbiljno pozabavi. Sve u svemu, usled niza "tehničkih razloga" za romsku decu društvo i dalje ostaje zatvoreno. "A kada im društvo okrene leđa", kaže Milica Đorđević, "njima ostaje samo vršnjačka grupa, a ona sa sobom nosi i rizike." Vršnjački pritisak predstavlja najvećeg neprijatelja u radu socijalnih službi sa decom. Međutim, upravo vršnjački pritisak pravilnim radom i edukacijom može da se pretvori u korist društva. "Decu sa poremećajem u društvenom ponašanju treba naučiti da gledaju dugoročnije, jer deca ponekad na stvari gledaju ovako: ja u Svratištu dobijem polovnu garderobu, hranu koja mi se ne sviđa, a na ulici mogu da zaradim novac i da radim šta hoću. Oni jednostavno ne vide širu sliku." Za takvu vrstu edukacije, ipak, premalo je socijalnih radnika koji su prebukirani poslom. Milica Đorđević smatra da nijedna institucija ne može samostalno da reši problem. "Moramo svi zajedno da sednemo – porodice, škole, domovi zdravlja, komšiluk, policija, GCSR – i da preventivno radimo sa decom. I to najpre sa decom u najmlađem uzrastu."

Iz istog broja

Kultura sećanja – Vek NK "Dinara" iz Knina

Veliki fudbal iz malog mista

Mirko Rudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu