Mozaik

Intervju – Tatjana Nježić, novinar i publicista

Crna kutija sa belim tufnama 2

foto: marija janković

Crna kutija sa belim tufnama

"Stalo mi je da knjiga o određenom glumcu bude, kako to nazivam, njegova DNK, respektabilan odraz dela i traga koji je ostavio, ali da bude i pitka, čitljiva priča"

Piše: Sonja Ćirić

Monografija o glumcu znači pre svega trajni materijalni trag o njegovom umeću, ali i priču o njegovom vremenu, kolegama, predstavama, filmovima. Zato je ovakva vrsta štiva istorija. Glumci kažu: ono trajno što ostane iza nas.

Nedavno je Udruženje dramskih ume­t­nika Srbije objavilo monografiju o glumici Mirjani Karanović, povodom Nagrade Dobričin prsten za životno delo. Autor monografije je Tatjana Nježić. Pre ove, Tatjana Nježić je napisala monografije o Nebojši Glogovcu, Dari Džokić, Pavlu Vujisiću, Svetlani Bojković, Gorici Popović, Miri Banjac, o Mileni Dravić čak tri, o Matiji Bećkoviću povodom 20 godina njegovih večeri poezije u Zvezdara teatru, o Vojislavu Brajoviću će biti uskoro objavljena, a ovog utorka se pojavila i monografija o Nedi Arnerić.

Inače, Tatjana Nježić svakodnevno piše o pozorištu i knjigama u "Blicu", a više godina unazad uspeva da jedino naše glasilo o glumcima, "Ludus", održi kako-tako prisutnim u javnosti.

"VREME": U monografijama beležite istoriju, a u dnevnim novinama aktuelnosti. Zar vam se to ne čini nespojivim?

TATJANA NJEŽIĆ: Nedavno je na "Večerima na Kosančiću", na ruševinama Narodne biblioteke bombardovane 6. aprila 1941, Peca Popović rekao da nas u budućnost neće voditi politika, već samo kultura. I istakao: to smo zaboravili. Složila bih se s njim, u potpunosti. Mislim da živimo u izuzetno teškom vremenu, učinkom aktuelne vlasti i beskrupulozne borbe za profit, obeleženom sunovratom vrednosnog sistema što je i uporište i ishodište raznih muka. Hoćemo li sa Rio Tintom dopustiti da se upropasti budućnost sopstvene dece i potomaka? A ovo što se dešava sa uzbunjivačima je da se čovek zaledi. Afere i skandali sustižu jedni druge, ljudi ne mogu da percipiraju ni ono što se pojavi u medijima, a gde je ono što ni ne dospe do javnosti, pri čemu i to što se pojavi biva ubrzo zaboravljeno. Ukratko, živimo u vremenu koje je jezgrovito opisao genijalni Ljuba Simović u Pesmi o ekserima: "Spolja ti zakivaju vrata, a ti im iznutra dodaješ eksere". Ako nešto bude spasonosno, onda su to umetnici. Možda ponajviše glumci. Jer se ljudi identifikuju sa likovima koje glume, odnosno sa njima kroz njih. Često ćete čuti da neko kaže "što rekô Bata Stojković, Gaga Nikolić…" ili ko god, pa sledi replika, nekad se i ne pomene ime filma ili predstave. Dakle, vlastito ime, ličnost glumca i reči likova koje su otelotvorili, prepleteni i spojeni, postaju deo mentalnog i duhovnog sklopa ljudi, odnosno društva. A to je, rekla bih, više od istorije. Glumci su naravno od krvi i mesa, te kao takvi nužno imaju mane. Ali to samo po sebi nije bitno, bitno je ono što ostavljaju, trag kojim se upisuju u naš identitet. Taj trag neki od njih sem umetnošću upotpunjuju i društvenom hrabrošću. Recimo, najnoviji gest Cece Bojković u odbrani bare Reve. Mira Karanović je i dobitnik Nagrade Osvajanje slobode. Činjenica da sam novinar dnevnog lista već tolike godine, zapravo mi daje mogućnost da iz tog ugla, ugla jednodnevnog života, sagledam ovo o čemu govorimo. Mira Stupica mi je u jednom intervjuu rekla: "Mi glumci ne možemo ni čuvati ni poklanjati svoje uloge. Recimo, ja ne mogu moju Petrunjelu pokloniti svojoj unuci… mi glumci samo uđemo u duhovnu klimu, i tako se prenosimo, bez autorskog potpisa." Kada bi na ovo vaše pitanje trebalo da odgovorim jednom rečenicom, bila bi to ova: Budućnost imamo samo ako je imaju i drugi, a ona voli one koji poštuju prošlost u nju nužno utkanu.

Kako se piše monografija o glumcu koga svi znamo i imamo svoje mišljenje?

Sa svakom knjigom prolazim Tantalove muke radeći niz verzija, ali ne žalim se, opet bih. Nema ni potrebe govoriti o tome. Stalo mi je da knjiga o određenom glumcu bude, kako to nazivam, njegova DNK, respektabilan odraz dela i traga koji je ostavio, ali da bude i pitka, čitljiva priča. Napisano proveravam kod, kako ih zovem, čitača u hodu. Svaki rukopis pre objavljivanja dam nekome iz branše i/ili njima bliskog sveta, i iz kruga prijatelja koji su iz nekih drugih profesija i ne poznaju lično junaka monografije. Za predavanje u štampu su neophodna oba zelena svetla.

Ne mogu a da ne pitam o saradnji sa glumcima o kojima ste pisali. Da li su vam pomagali?

Jesu, možda čak više nesvesno nego svesno. Zanimljivo, susreti s njima povodom knjiga su uvek drugačiji nego kada se rade intervjui ili razgovori tokom proba predstava, na snimanjima… Doduše, ruku na srce, i ja upalim druge senzore. Svako od njih bi mogao biti posebna priča. Bez sumnje, najteže mi je bilo da pišem o Glogovcu jer ga, nažalost, više nije bilo među nama. Neka vodilja u tome mi je bila velika, crna kutija sa belim tufnama koju sam dobila od njegove porodice, a u kojoj je bilo pregršt materijala, od pres-klipinga, preko raznih fotografija, do sitnica poput pozivnica, privezaka, beležaka. Posebno mi je bila dragocena podrška Dejana Mijača, koji je bio jedan od čitača u hodu. Radeći s Milenom jednu, pa drugu knjigu, pa potom promocije… bio je to masterklas iz raznih oblasti. Sa Darom Džokić sam stekla i kafanski sto. Nalazile smo se uglavnom u njenom domu i u kafiću "Blaznavac", uvek za istim stolom. Nismo ga mi odabrale, pre bi se moglo reći da je on odabrao nas. Čak i kad nije bilo nijednog slobodnog mesta, on bi se za nas nekim čudom ispraznio. Najveći deo monografija pisala sam po pozivu glumaca, u slučaju Nebojše Glogovca po pozivu Predsedništva Udruženja dramskih umetnika Srbije. Što je, pre svega, velika čast. Knjigu o Nedi Arnerić mi je tražio Vulkan, a o Mira Banjac – samoinicijativno. Budući da je ona kao laureat Dobričinog prstena već imala monografiju (autor Zoran Maksimović), napravila sam zbirku njenih biografskih priča. Otišla sam kod nje u Novi Sad da to iščitamo. I sad zadrhtim kad se setim, a onda sam jedva ostala na nogama, kad mi je, ispraćajući me, rekla da sam joj pomerila život unazad. Kasnije je na promocijama govorila da je knjiga "učinila da na sopstveni život gledam drugačijim očima, čak je i nekim problematičnim situacijama dala novi smisao".

Pišete o glumcima svaki dan. Kako ocenjujete glumačku profesiju u Srbiji? Kako žive, kako rade?

Ranko Munitić za glumu kaže da je "najkompleksniji rebus umetničkog lavirinta" koji se "otima potpunom definisanju". Gluma je, između ostalog, umetnost koja preispituje neslućene mogućnosti ispoljavanja tajne života. A umetnost je danas i ovde obezvređena, potcenjena, manipulisana, te oni koji se njom bave, sve i da neće, moraju da nose to breme. Naravno, ima glumaca koji svoj dar stavljaju u službu neumetničkih, moćnih instanci, što je njihov izbor na koji imaju pravo, ali to je već sasvim drugo pitanje. Takođe, nije potcenjena samo umetnost, obezvređeni su gotovo svi pravi majstori svojih zanata – dobar učitelj, lekar, inženjer… Ceni se i prosperira prečesto i ponajviše, što bi se reklo, društvo sa dna kace. A u takvoj klimi, po prirodi stvari, ljudi pospešuju svoje negativne osobine. No, i to je druga i duga tema.

Zašto se "Ludus" ugasio?

Dodajte molim vas u pitanje reč "skoro". Što bi se reklo, na trepavicama dubimo da se ne ugasi sasvim. Već četiri godine unazad izlazi jedan, eventualno dva broja godišnje, i tako je "Ludus", kako je Jovan Ćirilov govorio, od jedinih pozorišnih novina u ovom delu Evrope postao novinska publikacija u kojoj se daje presek određene godine, odnosno perioda. Razlog je, treba li reći, nema sredstava. Ruku na srce, nema ih dovoljno ni za taj jedan ili dva broja, ali zahvaljujući redakciji (Olivera Milošević, Vukica Strugar, Milica Kosović, Aleksandra Jakšić, Jelena Kovačević, Saša Milosavljević, Ivan Medenica, Jelena Kajgo, Radmila Sandić) i izdavaču UDUS-u, ne damo se!

Iz istog broja

Kulturna politika

Volimo li film?

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu