Mozaik

Zemlja ljudi

Buket od Hiljadu ruža

Tragovi "patetičnog" dobra ipak ostaju dublje urezani: da nije tako, ne bi neki Čečeni iz Amerike zvali avganistanske prijatelje u Kanadi koje su upoznali u motelu na Avali, pričajući međusobno na srpskom o prijateljima koje su ostavili u Beogradu, i ne bi Heda, rođena u Groznom, volontirala u njujorškom obdaništu, želeći da bude vaspitačica poput one koja ju je vaspitavala i učila četiri godine u Beogradu

Buket od Hiljadu ruža 1

Lista ljudi koji su poslednjih decenija dolazili u našu zemlju bežeći od nekog zla pokazuje da krize i ratovi, poput podvodnog zemljotresa, stvaraju talase prognanika koji zapljuskuju druge države – što je zemlja dalja od žarišta, talasi su slabiji, ali se potres ipak oseti. Pre naših ratova, dok je SFRJ bila ostrvo mira i stabilnosti između zavađenog Zapada i Istoka, u našu zemlju su masovno dolazile izbeglice iz zemalja socijalističkog lagera. Mađara je najviše bilo 1956, kada su sovjetski tenkovi po Budimpešti gušili znakove pobune, Čehoslovaka 1968, posle praškog proleća i njegovih posledica u vidu novog naleta bratskih jedinica, Poljaka u vreme "Gdanjska osamdesete, kad je Poljska rekla ne". Pristizali su i u mirnijim periodima, bežeći od progona ili sive svakodnevnice realnog socijalizma. Ni komunizam nije bio svuda isti, to se videlo i po načinu dolaska. Neki su stizali kolima na odmor na Jadranskom moru, kao Čehoslovaci, diskretno navraćali u Visoki komesarijat UN-a i raspitivali se da li mogu dobiti status izbeglica. Drugi su, poput prvih komšija Rumuna, imali mnogo teži put. Njih je čekao duboki i hladni Dunav, kao i rumunska pogranična policija koja je bez razmišljanja pucala na begunce. Groblja puna bezimenih humki na mestima pored Dunava čuvaju očajnike kojima je druga strana ostala nedostižna. Poznata je priča o tadašnjem rumunskom torpedu – metalnoj boci sa komprimovanim vazduhom na koju su bile navarene ručice, koja bi se probušila na jednom kraju i terana potiskom ponela čoveka ka drugoj obali. Bilo je i onih koji su se uzdali samo u svoju snagu: jedna devojka se šest meseci pripremala tako što se svakog dana kupala ledenom vodom, onda se jedne novembarske noći namazala mašću, skočila u Dunav i preplivala do Srbije. Broj ljudi koji su u tadašnjoj SFRJ zatražili azil od Visokog komesarijata govori i o geografskom i o političkom položaju te zemlje: 1986. bilo ih je 2840, 1989. čak 7112 (kao izbeglice je prihvaćeno 4985 ljudi), već 1991. broj je spao na 1618, a to što ih je 1992. bilo svega 241 značilo je da smo se "zabavili o svom jadu" i da je na Zapadnom Balkanu počela oluja koja je pokrenula stotine hiljada naših izbeglica.

KOPČA SVETOVA: Osim što je broj izbeglica iz "trećih zemalja" drastično opao (poslednjih godina ih je od 100 do 200 godišnje), promenila se i nacionalna struktura. Ljude iz Istočne Evrope smenili su oni iz Azije i Afrike kojima zemlja kao Jugoslavija sigurno nije krajnji cilj (ratova i problema imaju dovoljno i kod kuće), već tranzitna zemlja koja je kopča između Azije i Evrope, i kao takva čini deo puta za krijumčarenje ljudi ka Zapadu. Kada se preseče neki od krijumčarskih lanaca izbeglice ostaju u našoj zemlji, ili se ljudi jednostavno krišom prevode preko naše granice i onda ostavljaju. Čudni su putevi dolaska, bilo je izbeglica iz Centralne Afrike koje bi redovnom linijom Kinšasa–Sofija stizale u Bugarsku, a pošto ranije u Sofiji nije bilo kancelarije UNHCR-a prelazile bi u našu zemlju. Osim ljudi iz afričkih zemalja (Somalija, Kongo, Nigerija, Sudan, Sijera Leone…), teški potresi na Bliskom i Srednjem istoku doneli su velik broj Iračana, Avganistanaca, Kurda, Iranaca…

Kada se dobije izbeglički status, ostaje čekanje da neka zemlja prihvati azilanta. Države koje tradicionalno primaju najveći broj izbeglica su Australija, Kanada, SAD, nordijske zemlje, mada se situacija u Americi promenila posle 11. septembra 2001. i procedura je drastično pooštrena. Vreme čekanja varira od zemlje do zemlje: nekada je svega nekoliko dana, kao u slučaju Nemaca iz Rumunije koji su problem odlaska ekspresno rešavali dokazivanjem porekla, ali se može rastegnuti i na nekoliko godina. Pomisao na status tih nevidljivih privremenih sugrađana može izazvati zebnju: ako su se u balkanskim ratovima devedesetih među sobom onako ubijali i masakrirali narodi koji su tako dugo zajedno živeli i dobro se poznavali, čemu da se nadaju pridošlice drugačije boje kože, jezika ili vere, koji su ovde došli bez ičega osim golih života? Odgovor je, međutim, iznenađujuće optimističan.

Buket od Hiljadu ruža 2
IZLET: Na putu od nekud do negde

Dve porodice Kurda su u Beogradu već dve godine, ali pater familias kaže da im čekanje ne pada teško. "Toliko smo teških stvari preturili preko glave da nam je ovo kao odmor. Osim čežnje za porodicom, ne fali nam ništa, ljubaznost i interesovanje koje ovde imamo nismo imali u svom zavičaju", kaže on. "Još jednom sam se uverio da ne treba suditi o nekoj zemlji pre nego što odeš i sam je vidiš. Plašili smo se dolazeći na granicu, o Srbiji smo iz vesti znali sve najgore. Prvih nedelja nisam izlazio iz motela Hiljadu ruža, bojao sam se, ali kada se ljudi upoznaju, sve se menja. Sada često idemo u grad i obilazimo ga, i nikada nismo imali problema. Imamo i malu tezgu na pijaci, ljudi su veoma ljubazni kada čuju odakle smo, raspituju se o svemu. Jedino se brinemo o deci i školi, jer će u drugoj zemlji morati ponovo da se prilagođavaju. Malo se bojimo odlaska u neku severnu zemlju, mislim da su ljudi tamo drugačiji, hladniji, nisu kao ovde na jugu. Oni koji su ovde zaduženi za nas brinu se o nama kao da smo im porodica. Ja sam se identifikovao sa sredinom, sigurno ćemo opet doći."

Najstariji sin Muhamed ide u školu i jedan je od najboljih matematičara u razredu. Kaže da se u školi ne oseća kao stranac, da mu učitelji pomažu i da su ga drugovi prihvatili kao sebi ravnog.

DOSADNA DOBROTA: Ova priča nije izuzetak, već pravilo u svetu izbeglica o kojima se stara Visoki komesarijat UN-a. Postavlja se onda pitanje kako je moguće da već skoro dve decenije iz zemlje u kojoj su tako primljeni oni koji su pobegli iz nekih dalekih svetova redovno odlaze vesti o mržnji, ratovima, zločinima? Šta je pogrešno, da li je reč o zaveri da bi se ocrnili Srbi ili se to divlja balkanska duša začas transformiše iz dobrotvora u krvnika? Biće ipak da je odgovor mnogo jednostavniji od ovih banalnih opšteprihvaćenih istina. Primitivizam, a mržnja i odbojnost prema drugačijem ili slabijem jesu primitivizam ma koliko škole imao onaj koji ih u sebi nosi, uvek ima veću potrebu da se pokazuje, oglašava i busa u prsa od obične dobrote i ljudskosti, koji su po pravilu praćeni skromnošću. Tragovi koje taj primitivizam ostavlja za sobom su vidljiviji, samom činjenicom da su loše vesti primamljivije za medije. Dobrota uglavnom zvuči dosadno i patetično, bombardovanja, paljevine i demonstracije uvek su atraktivniji od upravnika hotela koji vozi bolesno dete usred noći u bolnicu (dete slučajno iz Albanije, upravnik iz Srbije, ali to nikome u toj priči nije važno). "Vitezovi asfalta", beskrupulozni tajkuni, pohlepni lešinari koji se otimaju o komadiće vlasti jesu ono što prodaje vesti, a ne tihi pravednici koji žive među nama. Ako je išta uteha, to je verovanje da tragovi mržnje i zla na prvi pogled jesu vidljiviji i više zaudaraju, ali tragovi "patetičnog" dobra ipak ostaju dublje urezani: da nije tako, ne bi neki Čečeni iz Amerike zvali avganistanske prijatelje u Kanadi koje su upoznali u motelu na Avali, pričajući međusobno na srpskom o prijateljima koje su ostavili u Beogradu, i ne bi Heda, rođena u Groznom, volontirala u njujorškom obdaništu, želeći da bude vaspitačica poput one koja ju je vaspitavala i učila četiri godine u Beogradu.

Buket od Hiljadu ruža 3

Kada je početkom devedesetih broj izbeglica iz drugih zemalja smanjen, ostali su u jednom objektu, motelu Hiljadu ruža na Avali. Izbor tog mesta nije bio slučajan. Rade Samardžić je bio direktor motela i u vreme kada je saradnja sa Komesarijatom počela, 1982. godine, sve do prošle godine, kada je otišao u penziju (od kraja 2005. izbeglice su na drugoj lokaciji u Beogradu). Na zidu njegove sobe je fotografija na kojoj je sa maršalom Titom. Uz osmeh kaže da to što je posluživao i predsednika nije toliko bitno, da je kroz motel, koji je u vreme otvaranja bio hit u Srbiji, prošlo mnogo slavnih ličnosti, ali da su za njega svi gosti uvek bili isti.

"Kada čovek odluči da napusti svoju kuću i zemlju, mora da ga je velika nevolja naterala, ali ja ih nikada nisam pitao za razloge, a možete zamisliti kakve su to ljudske priče bile. Teško je raditi sa ucveljenim ljudima, a svom osoblju sam govorio da moraju pomisliti i da su ti ljudi mnogo nervozniji nego drugi, i da im ne zameraju i ne raspravljaju se sa njima ako nervozno reaguju, čak i kada popiju više nego što treba, i osoblje je to potpuno prihvatilo. Trudili smo se da im damo bolji život od onog koji su napustili. Često su dolazili potpuno iscrpljeni i izgladneli, napaćeni i namučeni, ali su se brzo oporavljali, za mesec dana ih je bilo nemoguće prepoznati. To je najnesrećnija populacija ljudi, izbeglice, mada ja nisam dozvoljavao da se oni nazivaju izbeglicama, oni su bili gosti. Svi su to poštovali, od kuvarice, preko recepcionara do konobara. Kada je čovek u svojim problemima, teško razmišlja o tuđim, a ni za nas vremena nisu bila laka, ali znao sam da lepa reč može da pomogne kada je čoveku najteže."

OBIČNA PRIČA I RASTANAK: Gospodin Samardžić kaže da su za 23 godine saradnje sa UNHCR-om kroz motel prošle hiljade ljudi svih profesija, od pastira do profesora univerziteta, i da su za njega i ostale zaposlene svi bili pre svega ljudi, bez obzira na naciju, religiju ili rasu. Svi su bili tretirani na isti način kao i strani turisti koji su tu često odsedali. Jeli su u restoranu zajedno sa ostalim gostima, imali sobe sa kupatilom i terasom. U veliki park je moglo da se izađe iz svake sobe, preko terase, a u parku je uređeno kompletno opremljeno dečje igralište.

Buket od Hiljadu ruža 4
OVDE SMO: "Uspavana lepotica"…

"Pokušavao sam da i među njima uspostavim odnose, da se druže i crni i beli, i Albanci i Česi, trebalo je mnogo napora i priče za to, ne pozivanjem u kancelariju na razgovor, već svakodnevno, u prolazu. Prilazili su i oni meni i ja njima da u hodu ispravljamo sitne čarke i nesporazume. Mnogo vremena sam provodio sa njima, naročito u vreme NATO bombardovanja, bilo je tada u motelu i izbeglica iz naših krajeva. Svi su se plašili da će motel biti bombardovan ako mi ne budemo tu. Kada bi videli mene, mislili bi da bomba tu neće pasti, i stalno bi me pitali da li ću i ja biti tu. Sa ljudima je teško raditi, ali uz malo dobre volje se sve može.

Buket od Hiljadu ruža 5
…i uspomena iz škole "Vasa Čarapić"

Posao nije atraktivan za ugostitelje, a tu je bilo osoblje koje je ranije radilo po vrhunskim hotelima, visokostručno obrazovano, ali nikada ništa nije kasnilo i svi su prihvatili ljudski odnos prema izbeglicama. Bilo je trenutaka kada su u motelu bili ljudi iz desetak nacija. Mi smo ponekad imali i do 150 izbeglica, sa različitim navikama, za koje bismo spremali po tri obroka dnevno, neki od njih nisu jeli svinjetinu, neki su bili vegetarijanci, ali za svakog je spremano ono što je želeo. Kada je, na primer, bio ramazanski post, spremali smo posebnu hranu za ljude koji su postili.

U motelu se rodilo dosta dece, trebalo je o svemu brinuti, voditi ih na vakcinacije, kod lekara. Jednom Albancu, koji je u motelu bio najduže, tu se rodilo troje dece. Bio je prihvaćen ne kao Albanac, nego kao čovek. Imao je veliko poverenje u nas.

Rastanci su uvek bili tužni, bilo je onih koji bi se posle mnogo godina vraćali da nas obiđu, nisu prošli kroz Beograd a da nisu svratili da nas vide. Slali su razglednice i fotografije porodica, zvali, puni hvale i lepih reči. Ljudi su se uglavnom dobro snašli u zemljama u koje su otišli, i kada se jave i kažu mi da je sve u redu, to mi je najveća nagrada."

Zaposleni u UNHCR-u kažu da se teško može opisati i naći odnos kakav je postojao u motelu. Nikada se nije desilo da im Rade Samardžić kaže da nešto nije moguće uraditi, sva deca su ga obožavala i zvala ga tata. Pol Hartling, visoki komesar za izbeglice iz Ženeve, dodelio je 1984. kolektivu priznanje za brigu i odnos prema ljudima.

Uspavana lepotica

"Svi kažu da im je period života ovde najlepši u životu, jer su svi došli iz područja u kojima je rat ili su bili ugroženi na neki drugi način. Ono što je osnovno, odakle god da su, sva su deca ista, igraju se, raduju i tuguju na isti način. Neko u početku ima problema jer nosi sa sobom strahove, kao devetogodišnja devojčica iz Avganistana koja nije smela da iz sobe pređe u susednu učionicu jer se bojala da ostavi majku, ali je kasnije uz našu pomoć taj strah prevazišla", priča Rajna Havrn, vaspitačica, koja već niz godina radi sa decom izbeglica.

Deca sa kojom radi nisu samo predškolskog i školskog uzrasta, bilo je i one koja su imala i 16 godina, često su im se priključivali i mladići od 23. Maksimalan broj dece bio je 28, ali ih je sada mnogo manje. Osnovna ideja programa je da se deca i mladi izvedu iz prostorija i uklope u spoljašnju sredinu, a da se u radu sa njima kroz igru i učenje omogući da što spremniji pođu u školu. Zajednički jezik za svu decu je srpski, na tom jeziku međusobno komuniciraju. Za Dan Ujedinjenih nacija pre tri godine deca iz Iraka, Irana, Turske i Čečenije pripremila su lutkarsku predstavu Uspavana lepotica na srpskom jeziku, sa kojom su kasnije gostovala u Smederevu. Kulise i slike je uradio čovek iz Čečenije koji je nekada radio u pozorištu.

"Kada sam primetila da svaki put kada pođem u grad sa decom, jedan otac kaže da su njegove devojčice bolesne, otišla sam kod njega da razgovaramo. Rekao mi je da hoće svojoj deci bolji život, ali da želi da zadrži neke norme ponašanja koje važe u njegovom narodu. Rekla sam mu da znam da se plaši, ali da imam dve ćerke i da njima želim isto što i njegovoj deci. Rekla sam mu da mislim da treba da im dopusti da upoznaju i malo drugačiji svet, da ih pusti da isprazne ovde negativnu energiju i strahove koje su donele sa sobom, i da ih čiste povede u svet u koji će otići. Poslušao me, i one su sa ostalom decom išle na plivanje, klizanje, vožnje brodom, igraonice, na Adu Ciganliju, fudbalske utakmice, proslave Novih godina… Danas su te devojke najbolji đaci u svojim školama u Americi, treniraju tekvondo." Majka te dece je pre nekoliko godina došla u Belgiju da obiđe rođake, a odatle je produžila u Beograd da bi se srela sa svojim prijateljima.

U školi "Vasa Čarapić" u Belom Potoku na Avali u rubrikama gde se upisuju mesta rođenja učenika, pored Beograda, Niša, Prištine, stoje i Bagdad, Kabul, Grozni, Teheran… U ovu školu su donedavno išla deca koja su živela u motelu Hiljadu ruža. Učiteljice Gordana Prokić, Jasmina Gajić, Svetlana Zdravković kažu da sa njima nikada nije bilo većih problema, mada su u prvi razred polazila u različitim uzrastima, zavisno od toga kada bi stigla u našu zemlju. Saradnja sa roditeljima je uvek bila dobra, a i škola je pomagala kad god je to bilo potrebno – ukoliko bi braća i sestre "kod kuće" prisvojila sveske i olovke dobijene od Komesarijata, u školi je uvek bilo rezervnog pribora. Deca su se bez problema družila sa svojim vršnjacima, odlazila sa njima na izlete i ekskurzije, na kupanje, često prihvatajući "domaće" običaje ("Da me sada vidi deda, ubio bi me", kažu da je prokomentarisala mlada Čečenka dok se u mini suknji šetala sa drugaricama.) Inače, druga deca su bila fascinirana što njihovi vršnjaci često pišu sa desne na levu stranu. Kada su deca ostajala duže, pokazivala su odlične rezultate. Male Čečenke koje su u školu išle četiri godine na kraju su pisale i sjajne sastave na srpskom. Bilo je i sukoba mišljenja, kao kada je jedan roditelj pokušao da bojicom "obuče" naga tela u Poznavanju prirode, ali mu to njegova ćerka nije dozvolila uz objašnjenje: "Mi tako učimo kod nas."


Izbeglice i Komesarijat

Specifičan položaj je bivšu SFRJ stavljao u delikatan položaj: u nju su lakše nego na Zapad mogli dolaziti građani zemalja Istočnog bloka, i legalnim i ilegalnim putevima. Ako bi one koji su želeli da emigriraju na Zapad pomagala u tome (procedura nije postojala, begunci su puštani na zapadne granice), zamerala se socijalističkim prijateljima; ako bi takve ljude vraćala u matične zemlje, izlagala ih je teškim represalijama i navlačila ljutnju Zapada. Zato je diskretno pojavljivanje Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) u SFRJ 1976. za sve bilo idealno rešenje: Komesarijat je radeći svoj posao sa takvim ljudima obavljao ono što država nije želela, izbeglice su dobijale svu pomoć koja je predviđena Konvencijom o pravima izbeglica iz 1951, a ni socijalističke zemlje nisu pravile previše problema, jer su se na diskretan način oslobađale nezadovoljnika. Komesarijat je radio bez mnogo publiciteta, po prećutnom džentlmenskom dogovoru sa državom, skoro bez pisanih tragova o početnim detaljima saradnje.

Komesarijat je utvrđivao status, obrađivao zahteve za azil i pružao punu asistenciju dok se ne nađe trajno rešenje – preseljenje u treću zemlju. Želelo se da se izbegne otvaranje izbegličkih kampova (koji bi ličili na logore), pa je smeštaj organizovan u postojećim kapacitetima – hotel Astorija, kamp Košutnjak, motel Hiljadu ruža, hotel Trim… Leti je izbeglica bilo više, jer su Česi i Poljaci dolazili na more, pa su popunjavani i kapaciteti u drugim mestima u Srbiji, kao što je Banja Koviljača. Status izbeglice se dobija na osnovu Konvencije iz 1951, ukoliko se dokaže ugroženost i progon na osnovu rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili zbog političkih mišljenja. Istina, kao što kaže Vladimir Jovanović iz službe za zaštitu izbeglica UNHCR-a, čovek ne postaje izbeglica dobijanjem statusa, već samim činom bekstva iz svoje zemlje.

Naša zemlja nije primenjivala Konvenciju iz 1951, taj posao je prepušten Komesarijatu, a izuzeci su napravljeni svega nekoliko puta. Kada je 1974. pučem srušen predsednik Čilea Aljende, status izbeglica je od strane države dobila grupa Čileanaca od kojih su se neki u Jugoslaviji i nastanili. Izuzetak je bio i poznati fudbaler Miodrag Belodedić koji je posle svog bekstva iz Rumunije dobio svu pomoć države. Inače, iz Rumunije je dolazio veliki broj lica koja su za sebe govorila da su "Srbohrvati", a nacionalnost im se utvrđivala kasnije na osnovu pripadnosti pravoslavnoj ili katoličkoj konfesiji, ali svi oni su kasnije morali da odlaze u treće zemlje. Iz Albanije, iz sela Vrace kod Skadarskog jezera, 1991. je noseći srpske zastave preko graničnog prelaza prešlo čitavo selo, 2000 osoba srpske nacionalnosti. Prihvaćeni su od strane vlasti i dobili su status izbeglica.

Pre 1991. beogradski aerodrom je bio povezan direktnim letovima sa mnogim velikim gradovima Evrope i Azije, a SFRJ je imala sa većinom zemalja liberalan vizni režim, pa su mnoge izbeglice pokušavale da dođu u našu zemlju avionom (kao Tamili sa Šri Lanke u vreme kada je tamo buktao građanski rat). U tranzitnoj zoni aerodroma je otvorena kancelarija Komesarijata koja i danas radi, pa se još na aerodromu određuje ko može dobiti status izbeglice. Osobe kojima je odobren status dobijaju odobrenje da uđu u zemlju i brigu o njima preuzima Komesarijat. Početkom ratova na Balkanu 1991, Komesarijat je znatno proširio svoju delatnost i aktivno učestvovao u rešavanju problema izbeglica sa ovih prostora.

Inače, zaposleni u Komesarijatu ističu da su uvek imali odličnu saradnju sa policijom. Obukama i kursevima za pogranične policajce olakšava se prepoznavanje osoba koje su potencijalni azilanti, a odluka o automatskom određivanju zatvora u trajanju od nekoliko nedelja za one koji ilegalno pređu granicu, koja je još uvek na snazi, u tom slučaju se ne primenjuje. Saradnja je sjajna i sa zdravstvenim i prosvetnim službama. Vladimir Jovanović kaže da iskustva sa izbeglicama u drugim zemljama pokazuju da je malo mesta na svetu gde su izbeglice prihvaćene kao što je to slučaj kod nas.

Iz istog broja

Matura

Jelena Lukić

Formula 1

Idi, begaj, bre

Dušan Radulović, Radio Beograd 1

Beogradska groblja

Tesan večni počinak

Jelena Grujić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu