Mozaik

Razglednica

Ako se Jerko vrati... 1

ZNAMENITOSTI BOKE: Palata Tre sorelle

fotografije: robert čoban

8. 9. 2021. / 20.21

Ako se Jerko vrati…

O palatama slavnih bokeljskih pomoraca i trgovaca koje su kupili tajkuni i rođaci političara, o tome zašto Škaljari nisu poznati po brojnim crkvama i kako je Italijan na vrhu Lovćena zaprosio mladu Cetinjanku

Piše: Robert Čoban

Boka kotorska, prelepa i čudesna.

Zastajem pored prelepe napuštene vile u Dobroti, nailazi momak iz komšiluka. "Izvini, jesi ti odavde?", pitam ga. "Nisam, no pitaj šta te zanima!" Interesujem se zašto je takva palata pusta. "Jeste čuli za Mila Đukanovića?" Smeh. "A je l’ znate da on ima brata Aca?" Opet smeh. "Priča se da je to njegovo, bio nekad hotel, neko makedonsko odmaralište… Navodno, biće tu veliki hotelski kompleks. Kupio je ceo plac od magistrale do mora!"

Ako se Jerko vrati... 2
Palata Ivanovićfoto: robert čoban


DOBROTA

U svojoj palati je konte Josif (Jozo) Ivanović 1833. godine ugostio 20-godišnjeg vladara tada susedne Crne Gore Petra Drugog Petrovića Njegoša, sa pratnjom od 30 osoba, pre njegovog putovanja jedrenjakom za Petrograd. Nakon te posete Njegoš je napisao čuvenu pesmu Srbin Srbima na časti zahvaljuje. U vreme SFRJ deo sadašnjeg vlasništva Aca Đukanovića (vila i plac od 2246 metara kvadratnih) pripadao je Ferijalnom savezu Skoplja, koji ga je 1992. prodao beogradskoj farmaceutskoj kompaniji Medifarm, a ova AD Galenici Beograd. Aco Đukanović je parcelu i kuću kupio od ofšor kompanije Coast products ltd 2007. za 2.793.000 evra.

U Dobroti nailazim na još nekoliko napuštenih crkava, palata i kuća na sjajnim lokacijama… Vozim dalje, u prelepoj Crkvi Sv. Eustahije, u kojoj je nekad službovao don Branko Sbutega, neverovatna mešavina baroka i savremene umetnosti. Prethodne večeri u Kotoru smo na jednom od malih trgova u starom gradskom jezgru naleteli na koncert klasične muzike. "Don Brankovi dani muzike" posvećeni don Branku Sbutegi, legendarnom župniku iz Dobrote. Rođen je u verski mešovitoj porodici, od oca katolika i majke pravoslavke. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u rodnom gradu. Paralelno sa gimnazijom završio je i muzičku školu (svirao je violončelo, klavir i orgulje). Studirao je medicinu u Beogradu a teologiju u Zagrebu, Beču i Rimu. Za sveštenika je zaređen 1979. u Crkvi Gospe od Škrpjela nadomak Perasta. Župnik crkve u Dobroti je postao 1982, umro je 2006. a sahranjen je u porti crkve u kojoj je službovao pune 24 godine.

Hotel Blue Kotor Bay u kojem smo smešteni ima bicikle za iznajmljivanje, pa sam mogao na svoj omiljeni način da istražim lepote Boke kotorske. Pre nastavka reportaže, evo nekoliko korisnih saveta i poređenja sa vožnjom bajsa po Istri i Vojvodini. U delu koji sam obišao (44 km), gotovo da uopšte nema biciklisitičkih staza, sem jednog malog dela u Dobroti. Vožnja je prijatna uskim putem od Lepetana do Kotora, nešto manje ugodna od Kotora preko Dobrote i Perasta do dela gde se između Lipika i Morinja uključuje magistralni put iz Nikšića. Tu počinje pravi pakao od saobraćaja, čak i oko podneva kada obično nema velikih gužvi. Potrebno je obratiti pažnju na vozila koja vuku neobeležene prikolice jer kada vas takvo vozilo obiđe, pomerate se malo ulevo računajući da je vozilo prošlo, kad ono iza sebe ima "nastavak" i to može da bude opasno.

Kao i u Vojvodini i Istri, u gradovima i selima multikulturalnost – Crnogorci, Srbi, Hrvati, pravoslavne i katoličke crkve, spomenici palim partizanima… Smeća ima više nego u Istri, ali ipak manje nego u Vojvodini. Put je uglavnom svuda ravan osim na nekoliko kratkih deonica sa podnošljivim usponima. U svakom slučaju, uz oprez zbog saobraćaja – uživaćete!

Ako se Jerko vrati... 3
Bogorodičina crkva u Prčnjufoto: robert čoban


PRČANJ

Na početku vožnje, u Prčnju, nailazim na Crkvu Rođenja Blažene Djevice Marije, ili Male Gospe, u narodu nazvana Bogorodičin hram, sa impresivnim stepeništem. Jedna je od najlepših crkava koje sam video, liči na portugalsku u Goi, u Indiji, u kojoj sam bio pre deset godina. Njena gradnja je počela 1789. a trajala je 124 godine, ako računamo i skalinadu ispred, a u njoj su dela venecijanskih slikara 17. veka: Pjaceta, Tjepolo, Balestra, Molinari, i jugoslovenskih: Kokolje, Meštrovića, Rosandića, Stojanovića, Milunovića i Lubarde. Stepenište i kipovi oko crkve prilično su dotrajali, pa se nadam da će uskoro biti dovedeni u propisno stanje.

U Prčnju se nalazi i pravoslavna Crkva Sv. Petra Cetinjskog, sagrađena 1976, a na samoj obali je i Crkva Sv. Nikole sa franjevačkim samostanom.

Među brojnim palatama slavnih trgovaca i pomoraca iz ovog mesta izdvaja se ona poznata po imenu "Tre sorelle" za koju se vezuje posebna legenda.

Legenda o tre sorelle (tri sestre) priča je o sestrama Fiomeni, Gracijani i Rini koje su bile nadaleko poznate po svojoj lepoti, poštenju i čestitosti i koje su svu svoju ljubav dale jednom čoveku – mladom kapetanu Jerku Novanjaninu. Jerko, hercegnovski mornar nestalne prirode, nikako nije mogao da se odluči koja mu se najviše sviđa, pa je rešio da se otisne na dugu plovidbu s mišlju da će uzeti za ženu onu koja ga bude sačekala. Sestre su na svojim prozorima strpljivo čekale svaki brod, nadajući se da je upravo jedan od njih doveo i kapetana Jerka, jedinog čoveka kojem su poklonile ljubav. I, napravile su dogovor: da će kada jedna od njih umre, druge zazidati prozor, kako bi eto i Jerko, kad se bude vraćao, mogao da vidi da sestra čiji je prozor "zapatan" nije više živa. Da ga ne čeka više. Prošla je mladost, a one su čekale i čekale. Kada je najstarija sestra umrla, ostale su zazidale njen prozor, zatim je i druga sestra umrla, ne dočekavši svog mornara. Kada je najmlađa Rina napustila ovaj svet, više nije bilo nikog ko bi mogao da zazida i njen prozor, pa je on ostao otvoren. Danas u brojnim turističkim turama palata "Tre sorelle", inače iz 15. veka, važi kao "must see" mesto. Tajkun Vojin Lazarević, njen najnoviji vlasnik, ne obazirući se na legendu otvorio je jedan od zazidanih prozora. Neki se meštani pitaju šta će da se desi ako se Jerko vrati i vidi Lazarevića na prozoru.

Pre desetak godina gledao sam u novosadskom Srpskom narodnom pozorišti Tre sorelle Stevana Koprivice u izvođenju Centra za kulturu Tivat. Inače, predstava po ovom njegovom tekstu jedan je od zaštitnih znakova beogradskog Zvezdara teatra. Od premijere 2004. godine igrana je sedam godina 125 puta, a trenutno je, nakon obnove početkom prošle godine, opet na repertoaru. Predstavu je režirao Milan Karadžić, a u obe verzije tri sestre igraju Nataša Ninković, Sloboda Mićalović i Ana Franić.


MUO, ŠKALJARI

Nakon Prčnja evo me u mestu neobičnog imena – Muo. Naziv je dobilo po hiperštokaviziranom obliku reči "mul" – mol, pristan. Slikovito mestašce nekad je bilo poznato po ribarskim družinama. Posebno se isticalo po mirnoj ćudi svojih meštana za koje se govorilo da 300 godina nisu išli na sud niti se sukobljavali sa zakonom. Zanimljivo je da se graniči sa naseljem Škaljari. Krajem 19. veka bilo je to mestašce u kojem su živeli siromašni ribari i barkarioli (taksisti veslači), stešnjeno između Kotora i Prčnja, a onda je 1907. otvorena fabrika za konzerviranje ribe koja je zaposlila i muškarce i žene iz Mula. U mestu se nalazi prelepi hotel Belveder sagrađen odmah pored mora još 1913. godine.

Crkva Gospe od Snijega, Kristova crkva, Crkva Sv. Dujma, Crkva Sv. Mihovila, Crkva Pokrova Presvete Bogorodice… Znate li gde se ovi hramovi nalaze? U Škaljarima, u naselju koje je proteklih desetak godina postalo predgrađe Kotora, ali se "proslavilo" i po nekim drugim, manje "svetačkim" temama, o kojima nećemo ovog puta.


PERAST

Na ulasku u Perast automobili i autobusi – stop, biciklisti i pešaci – napred! Pravi način kako se čuva staro jezgro, nažalost gotovo opustelog grada koji je nekada imao 2000 stanovnika a danas jedva 500. Već 1336. imao je brodogradilište koje je radilo do 1813, a u 17. i 18. veku svetskim morima plovi stotinak peraških lađa. U njemu je bila jedna od najpoznatijih pomorskih škola, pa je Petar Veliki, na preporuku Venecije, slao u Perast sinove poznatih plemićkih porodica da se obučavaju kod poznatog matematičara i moreplovca Marka Martinovića. Podaci govore da je na njegovom brodu u jednom trenutku plovilo 17 ruskih kneževa.

U centru grada nalazi se Pjaca, trg kojim dominira Crkva Sv. Nikole sa impresivnim zvonikom visokim 55 metara. Penjanje na zvonik će vas koštati jedan evro, ali pogled sa njegovog vrha vredan je svake kapi prolivenog znoja uz strme kamene stepenice. Osim Crkve Sv. Nikole, Perast ima još 17 crkava. Veoma je interesantna Crkva Sv. Ane koja se nalazi visoko iznad grada, a freskama ju je ukrasio Tripo Kokolja. Pravoslavna crkva u Perastu posvećena je Rođenju Presvete Bogorodice. Za njenu izgradnju i ukrašavanje, kao i za podizanje srpske škole, zaslužan je Đ. Đuranović, građanin peraški.

Prelepe peraške palate, iako danas velikim delom zapuštene i obrasle bršljanom, ipak svedoče o zlatnom dobu ovog grada: Palata "Šestokrilović", Palata "Lučić-Kolović-Matikola", Palata "Bujović", Palata "Bronza", Palata "Balović" (nova), Palata "Vukasović-Kolović", Palata "Brajković-Martinović", Palata "Smekija", Palata "Visković", Palata "Mazarović", Palata "Mrsha", Palata "Martinović", Palata "Krilović", Palata "Čorko", Mala palata "Zmajević", Palata "Chismae-Štukanović", Kuća Burovića, Kuća Đurišića sa kulom Mazarovića, Tvrđava Svetog Križa…

Preko puta Perasta, blizu obale, nalaze se dva ostrva koja predstavljaju posebnu atrakciju ovoga grada. Sveti Đorđe je prirodno ostrvo. Na njemu se nalazi benediktinski manastir iz 12. veka, kao i lokalno groblje Perasta. Gospa od Škrpjela je veštačko ostrvo nastalo nabacivanjem kamena na podvodna hrid. Do današnjih dana sačuvan je običaj ritualnog bacanja kamena oko otoka – Fašinada. Ova manifestacija održava se svakog 22. jula, kao spomen na dan kada je 1452. godine na hridi, škrpjelu, pronađena ikona Bogorodice sa malim Hristom, što je Peraštanima bio Božiji znak i povod za izgradnju crkve. U smiraj dana povorka okićenih barki napunjenih kamenjem kreće prema Gospi. Kao vrhunac svečanosti, u more oko ostrva baca se doneseno kamenje i barke se vraćaju natrag. U manifestaciji tradicionalno učestvuju samo muškarci. Crkva je podignuta 1630. a osmougaona kapela dodata je četrdeset godina kasnije. Unutrašnjost crkve oslikao je najveći ovdašnji barokni slikar Tripo Kokolja (1661–1713), rodom Peraštanin. Freske se nalaze na tavanici i gornjim delovima bočnih zidova i prikazuju scene iz života Isusa Hrista, Bogorodice i Proroka. Ispod oslikanih delova nalazi se oko 2000 srebrnih zavetnih pločica koje prikazuju detalje pomorskih pobeda, bilo nad piratima ili u oluji. Pomorci su ih donosili u znak zahvalnosti Gospi za sačuvane živote u tim okršajima.

Ulazim u Muzej grada Perasta, cena ulaznice osam evra, natprosečno visoka za ovdašnje prilike, vidi se da "gađaju" strane turiste. Na ulazu piše da je 2006. rekonstruisan sredstvima koje su dale SAD. Muzejska postavka je velika, nalazi se u dve zgrade na tri nivoa, i prilično je konzervativna, bez bilo kakvih muzeoloških inovacija. Privlači mi pažnju deo posvećen konteu Luiđiju Paolu Mariju Viskoviću (1828–1891), znamenitom pomorskom kapetanu, konzulu i rodoljubu. Članovi plemićke porodice Visković bili su istaknuti pomorci, trgovci, vojskovođe i diplomate, a sam Luiđi Paolo približio je Perast evropskim društvenim tokovima. Reč je o izuzetnoj ličnosti, kapetanu, konzulu, Peraštaninu posvećenom svom kraju, njegovoj prošlosti i običajima te zaštiti kulturnog nasleđa. Odlikovan je brojnim visokim odlikovanjima od strane Austro-Ugarske, Rusije, Italije, Vatikana, Dve Sicilije, Saksonije, Pruske i Osmanskog carstva. U konzularnoj službi napredovao je do zvanja generalnog konzula Austro-Ugarske u Osmanskom carstvu u Solunu. Zanimljiv detalj: projekat koji je rezultirao izložbom posvećenom Luiđiju Viskoviću finansijski je podržao hotel i restoran "Conte" iz Perasta što nije preterano čest slučaj sinergije kulturne baštine i HoReCa industrije.


RISAN

Napuštam Perast i vrlo brzo stižem u Risan. Ovaj je grad potpao pod vlast Venecije 1684. godine i bio je pod njom sve do propasti Mletačke republike 1797.

Ako se Jerko vrati... 4

Ruski plemić i rodonačelnik dinastije Tolstoj, Petar Andrejevič Tolstoj, prolazio je kroz Risan 1698. godine. On beleži da u selu žive Srbi "grčke vere", da su im kuće od kamena, da imaju dosta hrane, da su gostoljubivi prema Rusima kao i da su po svim aspektima slični Kozacima sa Dona. Risan je bio pod vlašću Austrije, Rusije i Francuske. Rišnjani su se isticali u borbama protiv Turaka. Za vreme Nevesinjskog ustanka 1875. Risan je bio sklonište iseljenih hercegovačkih porodica i veza između ustanika i mora. Lazar Tomanović je u svojim putopisima hvalio Rišnjane kao velike Srbe, ali je negodovao zbog njihovog odnosa prema ženama kao prema robinjama, što je tumačio kao ostatak turskih uticaja. Pisao je i da su imali lepu sabornu crkvu, pijacu su zvali Gabela (ital. gabella – carina), što dokazuje da je u vreme Mlečana tu bila carina. U 240 kuća živelo je 1500 stanovnika, svi pravoslavne vere.

Bilo je još puno toga da se vidi vozeći bicikl kroz Boku: Bajova kula kod Dražinog Vrta, ušće reke Ljute u more, crkve, palate, obeležja u sećanje na stradale u saobraćajnim nesrećama, farme ostriga, "Stari mlini", "Ćatovića mlini" i, pred kraj, trajket Kamenare–Lepetane. Voze četiri broda, sve ide bez čekanja, besprekorno, karta za bicikl 1 evro. Pred povratak u hotel, Crkva Sv. Marije iz 1774. u Stolivu. Za penjanje do Stoliva Gornjeg i crkava Sv. Ilije i Sv. Ane više nisam imao snage a i kasnio sam na ručak (smajli), pa će to da ostane za sledeći put…

Ako se Jerko vrati... 5
Mauzolej na Lovćenufoto: robert čoban


LOVĆEN

Za kraj našeg kratkog boravka u Boki odlučili smo se za izlet do Lovćena i Njeguša. Naši prijatelji Miljan i Tamara Mugoša došli su po nas četvoro sa dvoja kola, navigacija je pokazivala da smo za sat i petnaest minuta na ručku u hotelu "Ivanova korita". Međutim, ono što se na navigaciji nije videlo bile su vratolomne serpentine kakve sam viđao samo po Nepalu i Latinskoj Americi. Nenaviknuti na ovakve puteve ograđene zidićima preteklim iz vremena kada je Kotorom vladala Austrija, jedva preživesmo. Ručak u "Ivanovim koritima" bio je odličan, ali je i brzo potrošen savladavanjem 461 stepenika do Njegoševog mauzoleja sagrađenog 1974. na vrhu Lovćena.

Na ulazu u Mauzolej, centralni deo građevine, dve su monumentalne figure Crnogorki od crnog granita, karijatide, predstavljaju majku i ćerku. Unutra, šest bočnih i centralna niša od bokeljskog i bračkog mermera. Svod je prekriven mozaikom od 200.000 pozlaćenih pločica. Sedeća figura Njegoša, sa otvorenom knjigom, delo je Ivana Meštrovića. Mermerni sarkofag vladike Rada je jednostavan, sa isklesanim krstom i državnim grbom, simbolima duhovne i svetovne vlasti. Cena ulaznice za odrasle je pet evra, a u podnožju se nalaze i veoma lepo sređen restoran i suvenirnica.

Iza Mauzoleja nalazi se kružni vidikovac do kojeg se stiže uskom, neobezbeđenom stazom. Pored Miljana i mene, tu je i jedan par, učinilo mi se da su stranci. U jednom trenutku vrisak i plač. Mladić, Italijan, na vrhu Lovćena izvadio je prsten i zaprosio svoju devojku Cetinjanku. Rekla je "da", mi smo prvi čestitali i fotografisali ih.

"Ovo je bio lakši deo posla!", prokomentarisao je Miljan, čiji su roditelji sa Cetinja. "Sad treba otići njenom ocu i sve to saopštiti!"

Iz istog broja

Biciklizam – Vuelta d’Espanja

Trijumf Zveri

Ivan Milenković

Povodom knjige

Koliko košta rat?

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu