Mozaik

Kultura sećanja

Sličice koje život znače 2

SLIČICE ZAUVEK: Tradicionalno mesto za “menjažu” kod Terazijske česme u Beogradu...

foto: milovan milenković

Sličice koje život znače

Nekada se radilo od sedam do tri i, obično ponedeljkom, do pet. Porodice bi se okupljale već oko četiri. Nije bilo gužve u saobraćaju, tako da je keva sa posla mogla da dođe već negde između pola četiri i četiri. U njenoj magičnoj crnoj tašni uvek su se nalazile kesice sa sličicama aktuelnih albuma koje sam sakupljao

Mamin otac je bio bogati lički domaćin. Kafana i pilana, partneri u Zagrebu, Beogradu, Rijeci… Drugi svetski rat ga je zatekao u kući u Ličkoj Jesenici. Njegov ugled, i ne samo ugled, smetao je Josipu Tomljenoviću Braci, u seriji “Zamke” opisanom kao “Zmaj od Bosne”. Grupu bolesnih istomišljenika spremao se da pošalje ka dedinoj kući, u kojoj je u tom trenutku pored bake, majke i ujaka, bila i grupa italijanskih vojnika. Komšiji, koji je nosio isti “dres” kao i Braco, bio je važniji komšija od fašističke ideologije. Rekao je dedi šta im se sprema. Italijanski vojnik Ambri Đovani organizovao je noćni beg, o kome ću jednom možda napisati i scenario, kakav samo život može da odredi. Baka, deda, majka i ujak stigli su u italijanski deo Rijeke. Braco je “popio” stativu, a ova preživela ekipa, pojačana nešto kasnije ličkim profesorom matematike, a mojim ocem, biće odgovorna i najviše uticati na ono čime se sada bavim, samim tim i za tekst koji upravo sledi.

Sličice koje život znače 3
…i albumi za ceo život

Ujak je najzaslužniji za izbor kluba i hvala mu na tome, večno. Keva je bila ta koja mi je dozvoljavala da gledam u katodnu cev dok god se sa nje ne bi čulo: “Ko sunce sjaš, gordi grade naš…”. Dan kasnije, u školi, samo mali broj nas koji je imao tu privilegiju da gleda TV dok se uglavnom crno-bele boje ne rastope, imao je onim drugima da prepriča šta su to propustili da vide kroz “prozor u svet”.

A deda? E pa, deda je pored gotovo svakodnevne, tople preporuke da kažiprst močim u rakijsku šačicu, a zatim isti oblizujem dok sa prsta ne nestane i poslednji molekul alkoholnog jedinjenja, uspeo da me zarazi nečim što će me pratiti do današnjeg dana – sakupljanjem sličica. E da, zbog Ambrija Đovanija, uvek Italija… Kasnije sam joj dodao i Argentinu.

MIRISI PROŠLOSTI

Uvek sam želeo da radim u kiosku sa novinama. Magija mirisa dnevnih novina, pomešana sa onim nedeljnim izdanjima u boji i, naravno, stripovima. A imao si šta i da čitaš. “Politika”, “Tempo”, “TV revija”, “Džuboks”, “Zdravo”, “Politikin zabavnik”… Negde iznad prozorčića iza koga bi se pomaljala glava prodavca i kroz koji bi dobijao željenu literaturu, stajale bi žvake, narandžaste kutije sa, čini mi se, nacrtanim tigrom, za koje smo kasnije saznavali da su kondomi i, naravno, “diznilend” tada prejakog srednjeg sloja, tačnije njihove dece – kesice sa samolepljivim sličicama.

Sličice koje život znače 4

Još jedan miris bio je upečatljiv, pogotovo ako si bio dete pozamašnih dimenzija. Miris “Krašove” radnje, u meni posebno arhiviran, bio je iz one pored tzv. Starog Merkatora, preteče svih tržnih centara, smeštene između robne kuće i pijace. Tu si u čokoladicama “Životinjsko carstvo” dobijao po jednu sličicu, koja je zahtevala “OHO” lepak ili “Karbofiks”, dakle, nije bila samolepljiva. U žvakama bi bile takođe nesamolepljive sličice, sa muzičkim zvezdama toga doba. U sličnoj kategoriji, sakupljali smo i sličice naših najpoznatijih pisaca, “Zlatno pero”, kao i album “Doba heroja”, posvećen Drugom svetskom ratu i narodno-oslobodilačkoj borbi. Ipak, sladunjavi miris lepka imale su samo one samolepljive. Imao sam utisak da su i kesice mirisale, pa bi uzbuđenja počinjala tim čulnim efektom u kome vid i miris šalju ozbiljnu poruku mozgu, a njemu na pamet ne bi padalo da podrži bilo čije sazrevanje i, u mom slučaju, on uspešno ne radi pola veka, a za neke stvari me ozbiljno drži na nivou “sedmog dva”.

PRVI MUNDIJAL

Nekada se radilo od sedam do tri i, obično ponedeljkom, do pet. Porodice bi se okupljale već oko četiri. Nije bilo gužve u saobraćaju, tako da je keva sa posla mogla da dođe već negde između pola četiri i četiri. U njenoj magičnoj crnoj tašni uvek su se nalazile kesice sa sličicama aktuelnih albuma koje sam sakupljao. Sećam se jako dobro prvog albuma, Minhen 74. Naravno, bio je posvećen tada odigranom Svetskom prvenstvu. U uglu je stajalo “Figurine Panini”, a distributer – “Dečje novine” iz Gornjeg Milanovca. Panini se tada uselio u moj dom, upisao u spisak stanara. Bio je oslobođen plaćanja svih komunalija, bio je Italijan kao i Ambri Đovani, tada vojni penzioner, koga je ujak pronašao i posetio u Veroni.

Sličice koje život znače 5

Bio sam fasciniran crnim kesicama, koricama albuma i sada, sa ovolikim kolekcionarskim iskustvom, to je bilo daleko najkreativnije vizuelno rešenje, praktično umetničko delo. Strašno lako upijam neuobičajena prezimena. Kao klinac, pamtio sam imena vlasnika svih poslastičarskih i filigranskih radnji u Baški na Krku, Crikvenici i Opatiji. “Ić-ovi” me nisu radili… Tako je nekako bilo i sa slajbama (tako su se sličice nazivale u lokalnom slengu, čak smo koristili i termin “slibe”). Treba li reći da su Zairci, Mafu Kibonge, Etepe Kakoko, Mvamba Kazadi… daleko lakše upamćeni od bilo koje druge fudbalske nacije koja se toga leta našla na Mundijalu u Nemačkoj. Kasnije sam o toj klinačkoj memoriji pričao i sa Draganom Stojkovićem Piksijem, koji bi mi iz glave izbacio sastave Brazila, Jugoslavije, ali i Španije, čije je fudbalere Josip Katalinski ostavio da gledaju direktne prenose po madridima, seviljama, valensijama i barselonama. Naravno, Italijani su bili najveći šmekeri, a sa Điđijem Rivom sam se fotkao 2000. u Amsterdamu, kada obojica držimo u ruci italijanski dres.

Deda i ja bismo svaki dan išli u vizitu po svim, sada kultnim lokacijama na kojima se stvarala kolekcionarska istorija novobeogradskog bloka 21. Ispred škole “Josip Broz Tito”, u dvorištu vrtića “Vesna”, na terenima KK “Ušće”, gde se Boža Maljković spremao da postane otelotvorenje Bila Rasela i Brajana Klafa zajedno, nedaleko od ulaza u kome je živela Slađana Milošević i, naravno, u krugu PRC-a, “Penzionerskog rekreativnog centra” u kome je jedno vreme postojala diskoteka “ABC”. Svi su znali nas dvojicu, deda bi nosio spisak, ja bih pamtio slike. Lako smo popunili album, a taj prvi “udžbenik” značio mi je više od bilo kog bukvara, čitanke “Zlatni ključ” ili “Eureke”, koju sam trošio nemilice.

Uoči sledećeg Svetskog prvenstva koje je odigrano u Nemačkoj, 32 godine kasnije, u Beograd je došao njegov ambasador, “Kajzer Franc” lično. I dok sam Bekenbaueru pokazivao njegovu sličicu kako bi mi se preko nje potpisao, najveći half svih vremena me je, biću iskren, posmatrao kao da mi je potrebna pomoć psihoterapeuta, te da je njegov pogled taj koji sve to može privremeno da sanira.

VESELE SEDAMDESETE

Mislim da nije bilo gotivnijeg užitka od sakupljanja albuma sa sličicama domaćih fudbalera, popularno nazvanog “Fudbaleri i timovi”. Prvi koji sam sakupljao bio je onaj za sezonu 1974/75. Ubedljivo najveći utisak na mene ostavili su fudbaleri Hajduka. Gotovo svaki je imao zulufe i lančić, delovali su kao armija “galebova” koja na rivi čeka brodove sa turistkinjama iz Nemačke, Holandije i Čehoslovačke.

Ništa manji utisak nisu ostavile ni sličice sa fudbalerima zeničkog Čelika, među kojima se najviše isticao izvesni Kemal Šljoka, verovatno zbog prezimena. Potkrala im se i jedna greška, kada su Zvezdinom, a kasnije Hajdukovom beku Zoranu Jelikiću dali pogrešno lice. Pižon je delovao kao beba, Borota je u OFK-u nosio brkove. Nije ih mnogo imalo brkove i brade. Treneri su delovali kao gospoda. Mihić, Ivić, Mladinić, Belin… To su bili treneri “velike četvorke”. Sećam se da je poslednja sličica, koja mi je nedostajala, bila upravo ona Katalinskog iz Željezničara. Brzom reakcijom dede i ujaka, stigla je u koverti, pravo iz Rijeke.

Sličice koje život znače 6

Jedine olimpijske igre pokrivene sličicama u našoj tadašnjoj zemlji bile su one u Montrealu 1976. Od naših, bili su samo Nenad Stekić i Lučano Sušanj, kao i reprezentacija u košarci i vaterpolu.

Popunjavali smo potom “Sportske vedete”, “Praistorijske životinje”, “Ambleme”, “Košarkašku ligu 1976/77”, gde si sličice mogao da nabavljaš u kolojs žvakama, i u kome si kao košarkaša sarajevskog Željezničara mogao da dobiješ i Mugdima Avdića Hendu, poznatog lokalnog muzičara.

Sličice koje život znače 7

Bili su tu i “Divlji zapad”, potom “Magic”, sa mirišljavim sličicama koje si prethodno morao da zagrebeš. Zatim “Flora i fauna”, čijeg “pomornika”, naravno, niko nije uspeo da nabavi. Bio je tu i “Majmun Vali”, “Diznijeva galerija”, a svoja samolepljiva izdanja dobile su kultne TV serije “UFO” i “Povratak otpisanih”.

Negde krajem 1977. u prodaji se pojavljuje album sa atipično velikim sličicama, “Hit parada”, u izdanju jedinog muzičkog časopisa toga doba “Džuboksa”. Elvis, Bitlsi, Stonsi, Bijelo dugme, Đoka Marjanović, Miki Jevremović, Nada Knežević, Suzi Kvatro i ko sve ne… Ma, šta će mi udžbenik za muzičko “Mi pevamo”! Ovo je bilo jače i od diskografije svakog od pobrojanih.

NIKO KAO ARGENTINA

Sličice koje život znače 8

Ipak, svi smo sa nestrpljenjem čekali Argentinu 1978. U početku mi se činilo da će me rekreativna nastava u Umagu omesti u sakupljanju “ikona” novog Mundijala, ali su se keva i sestra pobrinule da me po povratku iz Istre dočeka kutija sa 100 kesica. Verovatno su pomislile da sam se dodatno istraumirao jer sam stalno pominjao ubistvo Alda Mora, koje se dogodilo upravo kad smo stigli u Umag. Ko vele, nek se “ćora” malo smiri, previše bi mu bilo za tu godinu jedan atentat i jedan nepopunjen album.

Iako smo se, naučivši prethodno dosta dobro domaće psovke, silno zabavljali sličicom tuniskog fudbalera Amora Jebalija, album te godine ipak nisam popunio. Nedostajali su mi Poljak Lubanski i Iranac Kazerani. Da sam imao novca i mašte, sigurno bih otišao do Varšave ili Teherana, uzeo Kodak aparat i fotkao obojicu. Ovako, na popunjavanje istog morao sam da čekam dodatne 34 godine. Naime, 2012. kupovao sam Paninijeve almanahe sa svetskim i evropskim prvenstvima, preko Kupinda, od izvesnog Vlade kolekcionara i požalio mu se kako me decenijama more jedan Poljak i jedan Iranac. Nedugo zatim stigla mi je njegova poruka: “Daj mi adresu, nabavio sam ih”. Stigla su obojica, a Vladi i ovaj put mnogo hvala. Uz Argentinu ‘78. počeo sam da navijam za Kempesa i ekipu. Nije se džabe Džaja oprostio od najdražeg dresa upravo protiv Argentinaca.

VIŠE OD IGRE

Savladali smo sve društvene igre sa sličicama. Kidali smo tapke, crno-belo, par-nepar, u dalj… Kasnije sam u razgovoru sa našim fudbalskim legendama shvatio da se njihove igrice uopšte nisu razlikovale u odnosu na naše. S tim što je Nemanja Vidić igricu “crno-belo” zvao “slike, neslike”. Slučajno, naravno, i nema veze sa klupskim osećanjima bivšeg kapitena Zvezde i Mančester junajteda.

Sličice koje život znače 9

U jesen 1978, u okviru časopisa “Gol”, pojavio se album sa grbovima najvećih klubova, na džinsu, čini mi se u izdanju “Ježa”. Na naslovnoj strani Slobodan Santrač u dresu Partizana, a u tom broju oplakana Crvena zvezda posle poraza u Berlinu od Dinama sa 5:2. Album sam popunio, a Zvezda berlinsku mrežu u revanšu, i tako je počela da gazi ka finalu sa Borusijom u Menhengladbahu.

Do Španije 1982. čini mi se da sam sakupljao samo “Fudbalere i timove”, kao i fenomenalni Paninijev album posvećen zvezdama Formule 1, gde su nam Alen Prost i Emerson Fitipaldi postali heroji.

Verovatno najlakše i najbrže popunjen je album “Španija 82”. U takozvanom dečjem klimaksu, smešteni između novog talasa i savršenog fudbala, u kome smo uživali, i mi smo između vožnji biciklima, završetka šestog osnovne, tumaranja po blokovima, odmah posle Brankovog mosta, brzo popunili Naranjita, Maradonu, Jerolimova i srebrne sličice grbova nacionalnih fudbalskih federacija. I uopšte, tada je i doneta odluka “Reci DA slajbama sa Mundijala” i “Reci NE slajbama sa EURA”.

PANINIJEVI SVEDOCI

Boje sakupljača sličica u tinejdžerskom dobu branio sam do poslednjeg daha tokom popunjavanja albuma “Meksiko 86”. Nije bilo puno frikova jer su mnogi želeli da se otcepe od detinjstva, i uz pokoju pljugu i beneton džemper dopadnu vršnjakinjama sličnih senzibiliteta. Žrtva je morala da se podnese. Fali mi, siguran sam, više od 30 slajbi. Verovatno uvidevši da su Beneton, pljuge i muvanje nešto što će uvek moći da ti postane deo redovnog ambijenta ukoliko se odlučiš za tako nešto, “Italiju 90” sakupljali smo skoro svi. Utisak je da smo bili hipsteri pre hipstera. Uveliko smo bili na fakultetima, nosili duplikate. Moj ortak Neša i ja smo, tražeći “Paninijeve svedoke”, tako naišli na pubertetlije koje su nam na pitanje: “Imate li sličice?”, rekli: “Ne, mi smo to prerasli”. Sklonili smo se obojica u stranu i plakali od smeha. Poslednja koja mi je nedostajala, sličica Irca Tonija Kaskarina, nabavljena je na Stadionu JNA, neposredno pre finala Kupa između Zvezde i Hajduka.

Bili smo generacija koja se ložila da će njihova zemlja postati prvak sveta u fudbalu, ali je ubrzo postala prvak sveta u debilizmu, naravno, uz svesrdnu podršku svih onih belosvetskih morona, oslobođenih od fizičkog, koji su sve naše navijače, “đokiste i mikiste”, pankere i metalce, radnike i seljake, ložače na Žaklin Bise i Nedu Arnerić, generacije koje su odrastale uz Prleta i Tihog, ubacili u rovove, naoružali do zuba i čekali da prođe igrica.

Usred sankcija, kada je “Deda Avram” isekao nule sa novčanica kao rukom, stidljivo je krenuo jedan autobus iz Italije put Srbije. Direktno smo u “Ritam srca” na Radiju B92, jednog prolećnog petka, uključili zaposlene iz “Dečjih novina” da nam ekskluzivno u program jave da će biti sličica za Svetsko prvenstvo u Americi 1994. Međutim, umesto Paninija u Srbiju stižu američke “Upper Deck”. Nikada nisam voleo sličice igrača u pokretu, a ovaj album nam je dao kombinaciju fotki iz automata i ovih u akciji. Reprezentacije čak nisu bile u potpunosti pokrivene slajbama.

Ali, daj šta daš… Iz zezanja smo napravili TV uradak za emisiju “Čekajući metroa” na Trećem kanalu, svojevrsan omaž “varanju” sa sličicama. Dok nekom gledaš duplikate, nehajno ti ispadne par komada, pa dok ih taj neko skupi po podu, ti mu mazneš poneku i staviš u džep. Ili zalepiš dva naličja sličice, jedno sa parnim, drugo sa neparnim brojem, pa kad protivnik traži par, ti mu okreneš nepar i obrnuto. Treba li reći da su nas tako “drali” stariji, a posle mi mlađe.

OTVARANJE BERZI MENJAŽE

Dve godine kasnije, za EURO 96, pojavljuju se dva albuma u prodaji. Jedan Paninijev, drugi engleski, firme Merlin. Kupio sam samo Merlinov pošto je on bio enciklopedija u malom. Slajbe nisam sakupljao jer sam “svetski čovek”. Dve godine kasnije kreće potpuno loženje – reprezentacija veterana vraća se na velika vrata, posle šest godina pauze. Okej, nema u albumu svih Iraca, nema nijednog Iranca, ali je miris Paninija bio značajno primamljiviji od bilo kog italijanskog peciva. Organizujemo, kao “Sportski ritam srca” tri velike menjaže: prvu u REX-u u Jevrejskoj, drugu u “Liberu”, koji je držao Mane Šakić, treću u “Gaudiju” u Gospodar Jevremovoj… Četiri godine kasnije biće pokrenuta Terazijska česma, kroz koju će, siguran sam, večno prolaziti voda koja će šuštati dok klinci i “klinci” ne popune svoje albume.

Naredne mundijalske albume sam rutinski popunjavao. Red “česme”, red ulice, ali već neko vreme brine to što je ovo naše neodrastanje postalo izuzetno skupa disciplina. Broj sličica u albumu koje valja zalepiti sramno raste… Ubacuju se nepotrebne slajbe umesto da se sve svodi na igrače koji nastupaju i na istorijat koji bi trebalo kreativno predstaviti. Ubačeni su i besmisleni “Road to…” albumi. Vidi se da je Panini prolazio ne samo kroz finansijsku, već i kroz krizu identiteta. Možda zato ni ne čudi informacija da je izgubio pravo na evropska prvenstva. Paninijev album, prvi koji su napravili za Premijer ligu, pre dve-tri godine, iako glomazan, delovao je kao prilično osveženje. Međutim, onaj za poslednji EURO, nedugo zatim, bio je potpuni promašaj, a srednji sloj, kome je ovakva zabava uglavnom i namenjena, polako je proklizavao, pa su veliki i mali klinci, između mora i sličica, uglavnom birali more.

Pred američkom kompanijom TOPPS, koja preuzima EURO albume, stoji ozbiljan posao, ali i izazov. Da li će sakupljanje sličica postati privilegija bogatih ili će se vratiti zaboravljenom srednjem sloju? Panini je, uljuljkan, praktično držao monopol na sve najznačajnije albume sa sličicama, a sada je doveden u situaciju da se ozbiljno bori na tržištu. A šta reći za Žozea Murinja, koji će biti TOPPS-ovo zaštitno lice u promociji EURA 2024? Mora da mu se Panini strašno zamerio dok je bio klinac. Možda zato što je sličica Euzebija bila među poslednjima u albumu “Minhen 74”.

U svakom slučaju, albumi sa svetskih prvenstava biće deo moje kolekcije dok budem živ. Jednom “sedmo dva”, uvek “sedmo dva”. Osmi ne nameravam da upišem…

Iz istog broja

Umetnici i korona

Ovde je život nemoguć, šta preduzeti?

Sonja Ćirić

Esej

Nauka i/ili misticizam

Nebojša Broćić

Novi Sad – EPK

One su se suprotstavile

Sonja Ćirić

Rekapitulacija: 40 godina “Artističke radne akcije”

Najbolje od Beograda

Dragan Ambrozić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu