foto: arhiv pozorišnog muzeja
Stogodišnjica rođenja Soje Jovanović, jedne od dve značajne rediteljke svetske kinematografije prošlog veka, podsetila nas je na njenu seriju Osma ofanziva o onima koji su prisiljeni da emigriraju
Verovali ili ne, šlagvort za priču o stogodišnjici lika i dela Soje Jovanović nije datum njenog rođenja, koji je bio 1. februara, već poslednja dodela priznanja Američke filmske akademije. Naime, Oskara za najbolju režiju ponela je Džejn Kempion za film The power of the dog, kao tek treća žena u gotovo vekovnoj povesti te ceremonije. Iako film kao delo nema rodnu odrednicu, tek u naše vreme, počev od Ketrin Bigelou 2010. i Kloe Džao lani, sedma umetnost pridružuje se emancipaciji, koju su u dvadesetom veku predstavljale Anjes Varda i Soja Jovanović kao jedine značajne filmske rediteljke.
U Jugoslovenskoj kinoteci u toku je izložba “Snovi u boji” posvećena Sojinoj filmografiji, autorke Irine Kondić, koju obavezno morate posetiti, a izložba “Velikanke srpske kulture” u Domu Jevrema Grujića se, pored sedamnaest drugih žena iz nacionalnog pantenona 19. i 20. Veka, bavila i Sojinim životom. Ovo je naš prilog sećanju na veliku Soju Jovanović povodom njenog stotog rođendana.
Soja Jovanović je uz Miru Trailović u pozorištu, odnosno Veru Bjelogrlić i Zoru Korać na televiziji, najznačajnija rediteljka u tim oblastima jugoslovenske umetnosti i srpske popularne kulture u drugoj polovini prošlog stoleća. Njena kapitalna zaostavština je koprodukcija televizija Beograd i Sarajevo iz 1979, serija Osma ofanziva.
Osma ofanziva je sinteza i ekranizacija dvaju romana Branka Ćopića – istoimenog i Ne tuguj, bronzana stražo, po kojima je scenarista Arsen Diklić napisao dramatizaciju. Ova serija je verovatno jedna od deset najboljih igranih, televizijskih dostignuća domaće kinematografije.
Opisuje vreme kolonizacije nakon Drugog svetskog rata, kada je krajem četrdesetih iz ruralnih područja Bosanske Krajine, Like, Korduna, Banije i Crne Gore u 114 ispražnjenih sela i varošica podunavskih Švaba u Bačkoj i Banatu preseljeno skoro 250.000 ljudi, što je Vojvodini zauvek promenilo nacionalnu i antropološku strukturu.
Struktura serije je polifona, kompleksna poput one u Seobama Crnjanskog. Odiše kroz dva paralelna i isprepletana narativna toka: priče o Pepi Bandiću u antologijskom tumačenju Josipa Pejakovića kao Krajišnika koji se pronalazi u novom urbanom okruženju Beograda, odnosno Jovandeke Babića u tumačenju Đorđa Pure, na srpsko-rumunskoj granici. Iz svog zavičaja na Grmeču njih dvojica će poneti ukorenjeni mentalitet vojnika-graničara, prisutan u resantimanu vojevanja na frontovima od Karpata do Kupresa i prohujalih država od KundK do NOP-a.
Soja Jovanović i saradnici: scenograf Miomir Denić, kompozitor Vojislav Bubiša Simić, kao i urednici projekta Ljubomir Radičević i Vuk Krnjević, prikazali su jednog drugačijeg, nedečijeg, depresivnog čehovljevskog Ćopića u magnovenju sudara gradskog i provincijalnog, gorštačkog i ravničarskog, ideološkog i tradicionalnog, sentimenta i straha.
Nemala glumačka podela saučestvuje u svojevrsnom bogatstvu jezičkog dijaloga i rečeničnih kalambura i solilokvija Ćopićevih junaka. Neverovatan je Sojin špurijus da igra na Đorđa Puru, a ne na primer na svog zicer glumca Čkalju Petrovića, kao i da Pejakoviću poveri lik kakvog će godinama kasnije doneti tek Šerbedžijin Matan u Prosjacima i sinovima. Potom dva antipod Stojana, Krunoslav Šarić (Starčević) i Branko Ličen (Gloginjar), pa dalje Milan Štrljić, Žarko Radić, Miralem Zupčević, Boro Stjepanović, Vlado Kerošević, Toma Kuruzović kao ujak Rožljika ili Savo Damjanović kao Savo Politika, Ivan Marković kao Paja Erdeljan, Jelisaveta Seka Sablić, Vesna Pećanac, Milenko Šerbeza, Rade Marjanović, Milenko Pavlov – svi zaključno sa Huseinom Čokićem i pevačem Borom Drljačom, čine almanah jugoslovenskog glumišta.
Glavne epizodne uloge su ražalovani brigadni general i pobratim Jovandeke Babića – Stanko Veselica (Adem Čejvan) i Jovandekina žena, baba Jeka (Dana Kurubalija). U njihovoj upućenosti jedno na drugog punoj prepiranja, podilaženja i pomirljivosti, stoji gorki humor nove svakodnevice i nesanice u dugim noćima i alt-dojč perinama bez brda i šuma, osmatračnica i zaklona na kakve su navikli. Izvanredni Čejvan u lamentarnim monolozima, od njive do kafane, preispituje onovremenu politiku FNRJ useljavanja kolonista u tuđe kuće, za razliku od one kada je kralj Aleksandar dodeljivao samo zemlju. Pozadina te Osme, istorijski nepostojeće ofanzive o kojoj priča Veselica, jeste kreiranje novog identiteta koji će se vezati za novopodignute spomenike partizanskim borcima, i po kojima će ti ini ‘feldovi’ i ‘dorfovi’ poneti nova imena. Umesto Hristovih raspeća, krajputaša tzv. švapskih Isusa, kako ih zovu Jovandeka i Veselica, stajaće bronzani Neznani junak, zapravo Nikoletina Bursać ili Simo Šolaja. Ili samo Nikolica, kakvim ga doživljaju njihove majke i kakva bi danas bila jedna Irina Kostenko iz Kalinovke kod Buče u Ukrajini.
Osma ofanziva je epopeja o postratnoj migraciji posle kakve, kao sada kada žitelji Harkova ili Mariupolja zauvek odlaze, više nikad, ništa se ne vraća na staro, niti kako je bilo. Iako će Veljko Bulajić 1959. snimati film sličnog mizanscena Vlak bez voznog reda, scena u ovoj seriji kad Krajišnici iz poluotvorenih teretnih vagona poslednji put promatraju slapove Une, praćena džeziranim aranžmanom pesme Borivoja Simića Nad Grmečom mesec sjao, Sojina je antologijska i referentna posveta kompoziciji slike Seoba Srba Paje Jovanovića, njenog deda-strica.
Sofija Soja Jovanović, odrasla u predratnom građanskom okruženju i porodičnom nasleđu od dede dvorskog fotografa Milana Jovanovića, pomenutog deda strica Paje Jovanovića i strine glumice Nevenke Urbanove, realizovaće svoj profesionalni život u periodu posleratne socijalističke izgradnje društva, u raskoraku mašte i igre, između Diznija i Nušića.
Modernističkom postavkom Sumnjivog lica suprotnom od vladajućeg socrealizma, u Akademskom pozorištu, postaće jedan od utemeljivača Beogradskog dramskog na Crvenom krstu. Navedeni komad postaće i njen prvi dugometražni igrani film snimljen 1954, uz svesrdnu pomoć Slavka Vorkapića. Slediće Pop Ćira i pop Spira 1957, koji će osvojiti Zlatnu Arenu u Puli , Diližansa snova, DR, Put oko sveta u saradnji sa Dušanom Vukotićem, Orlovi rano lete, Pusti snovi i Silom otac. Jednako značajna je njena televizijska kinoteka: Ćutljiva žena, Kod Zelenog papagaja, Daleko je Australija, Dan koji treba da ostane u lepoj uspomeni, Engleski onakav kakav se govori , Volim te, Aksanije, Susedi, Junak mog detinjstva, Priče o psima, Andra i Ljubica, Povratak lopova, Mačak Toša, Kakav dan i nadasve Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo sa Slobodanom Đurićem i Milenom Dravić – najbolji TV film po oceni kritičara sredinom devedesetih.
Kada se danas sagledava Sojina filmografija, postulat njenog stvaralaštva čine četiri komediografa: Nušić, Ćopić, Sterija i Sremac. Soja je režirala tri serije: Krug dvojkom, rečenu Osmu ofanzivu, i Pop Ćiru i pop Spiru, o kojoj smo pisali u prošlom broju “Vremena”. Sojina pozorišna adaptacija Neki to vole vruće najdugovečnija je trodecenijska mjuzikl predstava Pozorišta na Terazijama.
Milosav Buca Mirković govorio je za nju da je umela da premosti jaz tradicionalnog i modernog, predratnog građanskog i posleratnog socijalističkog, estetiku klasike i prijemčivu popularnost. U srazu svega prikazanog i odgledanog, u ultimativnosti televizijskih serija i njihovih platformi kao lektire našeg vremena, Osma ofanziva nema sličan pandan – dostupna je na internetu.
Soja Jovanović je preminula 22. aprila 2002. godine, a po njoj ime nosi skver kod Kalenić pijace, na uglu Njegoševe i ulice Maksima Gorkog na Vračaru.
Nikola Kalinić prošao je buran put u odnosu sa navijačima i Crvenom zvezdom. Godinu dana pre isteka ugovora, završava igračku karijeru i ostaje u klubu kao pomoćni trener, ali ostaje pitanje ko je zapravo doneo odluku da je vreme za kraj
Grčka je omiljena destinacija srpskih turista, ali na pojedinim plažama more krije opasnosti koje ne treba potcenjivati. Jake struje i veliki talasi mogu da ugroze i iskusne plivače
Nemačka Crnomorska flotila namerno je u jesen 1944. godine, tokom povlačenja pred Crvenom armijom, potopljena kod Prahova. Sada se koristi rekordno nizak vodostaj Dunava da se ratni brodovi konačno izvade iz rečnog korita
Dokumentarni film „Novak Đoković: The Wolf in Winter“ o životu i karijeri najboljeg tenisera svih vremena svetsku premijeru imao je u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MOMA), a balkanska premijera održana je u utorak 11. avgusta na Lovćenu
“Čovek se nekako stalno pita da li igrati ili ne igrati. Pa ipak, ja zaista mislim da su festivali jedine slobodne zone gde se srećemo sa sobom, drugima, delima, gde nešto razmenimo, neko pitanje postavimo, jer ništa nećemo dobiti ako ne igramo, ako nas nema, ako se povučemo”
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
