Mozaik

Svedoci istorije

Devet života jednog maratonca 2

Devet života jednog maratonca

Rođen u Beogradu, bomba koja je 6. aprila 1941. pala na kuću njegove porodice nije eksplodirala, iz logora Bergen-Belzen 1944. našao se na spisku onih za čiju je slobodu platio bogati švajcarski Jevrejin, uspeo je da preživi masakr izraelskih sportista na Olimpijskim igrama u Mihenu 1972. – Šaul Ladani. Ovog januara, u 86. godini, bio je u Novom Sadu

Piše: Robert Čoban

Bila je jesen 2017. kada sam istraživao, ni sam ne znam zašto, koliko ima živih veterana Španskog građanskog rata. Naleteo sam na odrednicu o preživelima u Holokaustu i, u rubrici “sportisti”, ugledao jedno ime – Shaul Ladany.

Devet života jednog maratonca 3
POBEDNIK: Šaul Ladani (u sredini), 8. igre Makabije 1969.fotografije: iz privatne arhive

Kliknuo sam i otvorila se stranica na engleskom jeziku (u tom momentu jedina) koja mi je odmotala neverovatnu priču za koju ja, a ispostaviće se i gotovo niko u Srbiji, nije znao.

Šaul je rođen 1936. u Beogradu, u porodici bogatih Jevreja poreklom iz Bačke. Njegov otac, predsednik Inženjerske komore Beograda, sagradio je za svoju porodicu modernističku vilu koja i danas postoji na Senjaku. Aprila 1941. otac mu je, kao i većina vojnosposobnih muškaraca, mobilisan. Prilikom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila jedna granata zarila se u njihovu kuću ali nije eksplodirala. Šaul je sa majkom i sestrom izbegao u jedno selo u okolini Beograda. Otac se vratio i odlučio da porodicu preseli u Suboticu, koja je kao i cela Bačka bila pod mađarskom okupacijom, tokom koje Horti do svog pada 1944. nije sprovodio organizovani Holokaust, niti je Jevreje slao u logore.

Kada je Hitler 1944. posle pada Hortija okupirao Mađarsku, Šaulov otac je procenio da će porodica biti bezbednija u Budimpešti, jer će u velikom gradu biti lakše da se sakriju. Šaula su pod lažnim imenom odveli u jedan katolički samostan. “Neprekidno sam bio u strahu da ću biti otkriven! Posebno je bilo stresno kada smo se kupali, pošto sam jedini bio obrezan!”, pričao je sećajući se tih dana.

Devet života jednog maratonca 4
SPASENI: Putnici Kastnerovog voza

U leto 1944. nacisti su ih ipak uhvatili i celu porodicu poslali u koncentracioni logor Bergen-Belzen. I, kao što nije eksplodirala bomba koja je pala na njihovu kuću, tako se Ladanijevima desilo novo čudo: pre nego što će ih poslati u gasnu komoru, našli su se na spisku 1685 Jevreja za čiju je slobodu platio bogati švajcarski Jevrejin Jicak Šernbuh, i oni su Kastnerovim vozom stigli u Švajcarsku. Voz je dobio ime po Rudolfu Kastneru, mađarskom novinaru i advokatu jevrejskog porekla, koji je tokom Drugog svetskog rata veliki broj svojih sunarodnika spasao od Holokausta.

Nakon oslobođenja vratili su se u Jugoslaviju, a zatim, 1948, otišli u Izrael. Šaul je tu sa 18 godina postao maratonac i 1972. učestvovao je na Olimpijskim igrama u Minhenu, gde je preživeo napad palestinskih terorista na paviljon u kojem su bili smešteni izraelski olimpijci. Na kraju teksta pisalo je da je još uvek aktivan i da povremeno trči maratone.

Onda sam pokušao da nađem još podataka o njemu na internetu i neprijatno se iznenadio da na srpskom jeziku ne postoji nijedan tekst o rođenom Beograđaninu Šaulu Ladaniju čiji je život dostojan scenarija za Spilbergov film. Decembra 2017, u Novi Sad je došla Dženi Sedov, tadašnja zamenica ambasadorke Izraela u Beogradu. Predložio sam joj da pokušamo da nađemo Šaula i dovedemo ga na Beogradski maraton naredne godine.

Prvog marta 2018. dobio sam kopiju njegovog mejla upućenog Dženi Sedov: “Draga Dženi, kasnim sa odgovorom jer sutra učestvujem na 65 kilometara dugom brzom hodadnju oko Tiberijskog jezera. Kod nas je sada sezona maratona. Sledećeg petka ću učestvovati na Jerusalemskom maratonu, nedelju dana kasnije na Eyn-Gedi polumaratonu a 23. marta ću imati 82 kilometra dugo ‘rođendansko pešačenje’. Veoma sam sretan što mogu da potvrdim da ću 21. aprila doći na Beogradski maraton i dan kasnije učestvovati na komemoraciji na Sajmištu. U aprilu 1941. moja porodica je pozvana da se prijavi tamo. Tek posle rata sam shvatio šta bi se dogodilo da smo se odazvali tom pozivu, umesto što smo rizikujući živote pobegli u Bačku. Imam negde kopiju tog plakata napisanu na nemačkom jeziku gotičkim pismom, gde u drugom pasusu piše da će oni koji se ne odazovu – biti streljani! Očekujem od vas više detalja oko mog mogućeg puta u Beograd! Šaul Ladani.”

Gospođa Sedov i ja smo bili presrećni. Pored Beogradskog maratona i komemoracije na Sajmištu, dogovorili smo mu gostovanja na televizijama, predavanje o Holokaustu studentima Fakulteta političkih nauka, prijem u Skupštini Grada Beograda, prijem u Olimpijskom komitetu Srbije…

Sećam se da smo gospođa Sedov i ja tog popodneva kada je došao bukvalno trčali za njim po hodnicama zgrade RTS-a dok je on “samo” brzo hodao. Posle smo otišli na večeru u Klub književnika. Šaul je vegetarijanac i ne pije alkohol.

Nakon desetak intervjua koje je dao tokom tih par dana u Beogradu internet na srpskom je postao pun tekstova o Šaulu Ladaniju, pa sad kada ukucate njegovo ime na pretraživačima pojaviće se veliki broj izvora, priča, fotografija i snimaka.

Prilikom Šaulove posete sve je proteklo u savršenom redu, a dogodio se samo jedan mali “incident”. Naime, kada je ekipa jedne televizije došla sa Šaulom ispred njegove bivše kuće na Senjaku u želji da tu snime intervju, sadašnji vlasnik je izašao i bukvalno ih oterao. Da li u strahu od potencijalnih zahteva za restituciju ili zbog nedostatka vaspitanja, ostaće tajna. Inače, zanimljivo je da je Šaulov otac u Izraelu pronašao istog arhitektu koji mu je napravio kuću u Beogradu i angažovao ga da im projektuje novi dom.

O dešavanjima na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. Šaul je ispričao da ga je ujutro probudio cimer sa Olimpijskih igara u Meksiku i rekao mu da su “Monea ubili arapski teroristi”. Prišao je ulaznim vratima stana i video stražare iz sela kako razgovaraju sa nekim ko je stajao na ulazu u stan broj jedan. “Primetio sam njegovu tamnu kožu i kapu i slušao sam, i dalje se ne plašeći i ne misleći da je nešto veoma opasno za mene. Čuvari su tražili dozvolu da Crveni krst uđe u stan jedan i pruži pomoć ranjenoj osobi, a čovek odbija. Pitali su ga zašto je tako nehuman. A čovek je odgovorio, otprilike, da ni Izraelci takođe nisu humani. Tek u tom trenutku shvatio sam da se nešto događa.”

Šaul i još jedan član tima izašli su iz stana kroz zadnji deo koji izlazi na travnjak, iako su znali da će biti vidljivi teroristima. Preživeli terorista Džamal al Gaši otkrio je da je Ladani primećen kako beži od zgrade, navodeći teroriste da pomisle kako u stanu broj dva više nema nikog, mada su neki ostali. Ladani je dotrčao do zgrade u kojoj je smešten američki tim i lupao na vrata stana u prizemlju u kojem su bili treneri. Probudio je američkog trenera Bila Bovermana, koji je potom alarmirao nemačku policiju. Boverman je pozvao i američke marince da dođu i zaštite plivača američkih jevrejskih olimpijaca.

Ladani je bio prva osoba koja je proširila uzbunu zbog napada i bio je jedan od samo petorice izraelskih članova tima koji su pobegli.

Vajnberga i još 10 izraelskih olimpijskih sportista i trenera oteli su i ubili teroristi. Brojni televizijski, radio i novinski izveštaji naveli su Ladanija kao jednog od ubijenih. “Svega sam postao svestan tek kad smo se vratili u Izrael. Na aerodromu je bila ogromna gužva – možda oko 20.000 ljudi – i svako od nas, preživelih, stajao je pored jednog kovčega na pisti. Neki prijatelji su mi prišli da me poljube i zagrle, zato što sam se vratio živ. Tada sam zaista shvatio šta se dogodilo”, pričao nam je Ladani.

Na početku pandemije 2020. javio sam mu se da proverim da li je dobro. Prošle godine Šaul mi je pisao kako se među prvima vakcinisao. Iskoristio sam priliku da ga pitam o sećanja na april u Beogradu 2018. “Imam puno divnih sećanja na posetu Beogradu, ali i nekoliko razočaranja. Bio sam dirnut toplim prijemom na koji sam naišao, posebno u Skupštini grada, Olimpijskom komitetu Srbije i na Univerzitetu. Kulminacija je bio tekst objavljen u dnevnom listu ‘Politika’ pod naslovom “Dobro došao kući, Šaule Ladani’ iz pera kandidata za gradonačelnika (Goran Vesić, prim. aut.). Bio sam dirnut i memorijalnom ceremonijom na Starom Sajmištu gde je ubijeno toliko beogradskih Jevreja. Bio sam sretan i što sam ponovo imao priliku da jedem ajvar, kajmak i pečenu papriku, koje sam kao dete toliko voleo a majka mi ih je spremala i u Izraelu!”, priča Šaul i dodaje šta su bile “tamne strane” njegovog boravka: “Bio sam razočaran što se nisam sreo sa svojim prijateljem iz detinjstva Stefanom Glavickim, sa kojim sam preko leta plivao na Adi Ciganliji. Čuo sam od njegove sestre da je u bolnici u Nemačkoj. Posebno sam bio razočaran što je trenutni vlasnik naše kuće na Senjaku (Petra Mrkonjića 4), u kojoj sam se rodio, odbio da mi dopusti da je posetim. I za kraj, razočaran sam što na Terazijama više nema zgrade u kojoj je bilo Srpsko filatelističko društvo, koje je bilo deo mog detinjstva!”, napisao mi je Šaul.

Pisao je i da je nakon 85. rođendana primio drugu dozu Fajzerove vakcine i da dve godine nakon smrti supruge živi sam sa psom. Sa ćerkom, unucima i sestrom od tetke Martom, sa kojom je preživeo logor Bergen-Belzen, čuje se redovno telefonom.

U januaru ove godine ponovo sam mu pisao i pozvao ga da govori na onlajn-konferenciji posvećenoj 27. januaru, Međunarodnom danu sećanja na žrtve Holokausta. Odgovorio je: “Vratio sam se pre sata iz Italije, gde sam bio počasni gost njihove godišnje trke Run for Memory posvećene žrtvama Holokausta” i – pristao da dođe.

Tako sam opet video tog jedinstvenog čoveka sa životnom pričom ko stvorenom za film.

Ko je beba sa Štranda

Devet života jednog maratonca 5

BEBA SA ŠTRANDA: Marta Flato

Za Šaula Ladanija vezana je i jedna priča iz vremena novosadske Racije, priča o njegovoj tetki, njenom mužu i njihovoj tek rođenoj ćerkici. Na osnovu te istinite priče, Marija Vasić, profesorka iz Novog Sada, napisala je svoju, i uvrstila je u zbirku Kad Bog zažmuri objavljenu povodom 75. godišnjice Racije.

U priči Marije Vasić, skupljajući Jevreje po Novom Sadu, “crne perjanice” upale su u kuću Marte i Adama. Marta je dojila bebu. Tri uniformisana lica išli su od sobe do sobe i bez ustezanja stavljali u džepove sitne vredne stvari. Menoru su bacili, iako je bila pozlaćena. U dečjoj sobi zatekli su Martu sa bebom na grudima i tihom melodijom uspavanke, koja se širila iz muzičke kutije. Crna kožna rukavica je grubo spustila poklopac i ponela kutiju – scena koja me je podsetila na čuveni film Muzička kutija.

Za nekoliko minuta Marta, Adam i njihova beba našli su se na ulici, u koloni koja se kretala ka Dunavu. Beba je bila sita, ušuškana, u maminim rukama, ali na putu za pogubljenje. Brže nego što se iko mogao nadati, stizali su do zaleđenog Dunava.

Samo još dvoje ljudi bilo je u koloni ispred njih. Marta se iznenada okrenula i predala svoje uspavano detence nepoznatim ljudima iza sebe: “Šaljite ga nazad”, prošaputala je. Spustila je nepoznatom čoveku u ruke sve što je imala, i verovala mu je, jer joj ništa drugo nije preostalo. Muškarac iza nje bez reči je prihvatio dete i dodao ga ljudima iza sebe. Marte više nije bilo kada je beba stigla na kraj kolone. Crna limuzina je stigla na Štrand, noseći sa sobom naređenje da se racija zaustavi.

Tek kad je zbirka sa ovom pričom objavljena, Marija Vasić je saznala da je beba sa Štranda, kako je u Novom Sadu poznata ova istinita priča, preživela Raciju. Među bivšim Jugoslovenima koji su došli iz Izraela u Novi sad na obeležavanje 75. godina od Racije, bila je i gospođa Mira Derman, koja je otkrila da je beba sa Štranda živa i da je u Izraelu.

Marija Vasić mi je ispričala da je nekoliko dana kasnije preko društvenih mreža upoznala gospođu Martu Flato (76). Njeni roditelji bili su Novosađani Piri (rođena Kasovic) i Bela Zemanek i oboje su stradali na Štrandu. Martu su usvojili Pirina sestra Žoka i njen muž Doni, ali fašisti su ih uskoro poslali u Bergen-Belzen. Sve troje su preživeli torturu ozloglašenog logora. Marta se ne seća logora. Njene prve uspomene vezane su za Izrael, u koji se sa roditeljima, za koje je mislila da su biološki, doselila 1948. Ispostavilo se da su Žoka i Deni roditelji Šaula Ladanija, da je Šaul brat od tetke bebe sa Štranda, da su zajedno preživeli logor Bergen-Belzen i otišli u Izrael!

Marta je saznala da je usvojena tek kada je napunila 23 godine, a da je baš ona beba sa Štranda, tek prilikom posete Jad Vašemu, memorijalnom centru u Izraelu, slučajno, na osnovu jedne priče iz video-zapisa koji je tamo prikazivan.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu