Mozaik

Korona i putovanje

Neostvarivi san miliona 2

ODBRAMBENA LINIJA PROTIV KORONE: Uobičajena scena na državnoj granici

foto: ap photo

Neostvarivi san miliona

Od Riječkog karnevala u februaru 2020, kada se opasnost tek nazirala, preko policijskog časa u Federaciji BiH i Briona gde smo Šerbedžijin koncert pratili iz čamaca, do Pariza na kraju prošle godine u Latinskoj četvrti gde nam nisu tražili propusnice, samo su uz širok osmeh izneli vino za koje znaju da ga uvek pijemo uz fondu

Piše: Robert Čoban

Guvernerova palača u centru Rijeke, 22. februar 2020. U toku je tradicionalni Karnevalski bal. Prostorom dominira tadašnji gradonačelnik Vojko Obresnel obučen u haljinu Jovanke Broz. Ovaj kadar SDP-a bio je na čelu grada punih pet mandata, što mu je dozvoljavalo da se obuče u ženu i to udovicu, u ovom delu Hrvatske omraženog “komunističkog diktatora”. Američki ambasador je platio dolazak karnevalskog benda iz Nju Orleansa, svi su veseli, samo je moj prijatelj Dejan Ljuština zabrinut. On i supruga stigli su iz Venecije dan ranije i pričaju kako je tamo karneval prekinut zato što se u Italiji opasnost od pandemije doživljava prilično ozbiljno.

Skijašnica u hotelu “Grand”, 2. mart, prvi dan Kopaonik biznis foruma. Dok oblačim pancerice zavitlavam se sa kolegama kako ću ovu konferenciju da ispratim na stazama, na otvorenom prostoru, jer se proneo glas da su u hotel stigli predstavnici jedne kineske kompanije i “nekoliko Italijana”. Bili su to dani neposredno nakon čuvenih izjava doktora Nestorovića o “najsmešnijem virusu na svetu” i “šopingu u Milanu”.

BICIKLOM KROZ VOJVODINU

Nadolazeću pandemiju niko nije shvatao ozbiljno: niko nije nosio masku, u konferencijskim salama tiskale su se na stotine ljudi, a u provodima do ranog jutra po lokalima umelo je da bude i više od troje ljudi na jednom kvadratnom metru.

Četiri dana kasnije, supruga i ja putujemo avionom u Beč. Aerodrom u austrijskoj prestonici je već sablasno prazan, letovi se masovno otkazuju, ali život tog 5. marta i dalje nekako funkcioniše. Posle sastanaka otišao sam u Jevrejski muzej da pogledam izložbu o Hedi Lamar. Teško da ima nekog u bivšoj Jugoslaviji da nije čuo za nju, zbog jedne Đenkine rečenice u Maratoncima. Rođena u Beču 1914. u bogatoj jevrejskoj porodici, od prvog muža, 13 godina starijeg industrijalca Frica Mandla pobegla je brodom “Normandija” u SAD gde su je čekali karijera u Holivudu i još pet brakova, umrla je sama 2000. “Vreme” je moj tekst o njoj “Najlepša žena na svetu” objavilo par meseci kasnije, zbog pandemije produženo je trajanje izložbe, pa smo i dalje bili aktuelni.

Vanredno stanje u Srbiji proglašeno je 16. marta, deset dana po mom povratku iz Beča. Značilo je to zaustavljanje mog globtroterskog rolekostera, što mi je u početku zaista i prijalo. Sećam se da sam napisao kako sam ovako zamišljao penzionerske dane – čitanje knjiga, gledanje filmova, slušanje ploča i duge šetnje sa psom i decom. Samo što mi se to dogodilo dvadesetak godina ranije sa sopstvenom decom umesto sa unucima.

Međutim, putovati se moralo. U početku istraživati novosadske ulice i kvartove u koje smo ranije retko odlazili, kasnije, kada je vreme u aprilu postalo lepše, na red je došao i bicikl. Ono što je ranije bio povremeni hobi i rekreacija, sada je postala “misija” i projekat pretočen u seriju reportaža “Biciklom kroz Vojvodinu”.

Iz tih vožnji biciklom po prašnjavim drumovima Srema, Banata i Bačke, pored postova na društvenim mrežama i reportaža u novinama i magazinima, rodio se i projekat “Dvorci Srbije: Zaštita kulturne baštine”, za koji se nadam da će uroditi spasavanjem bar dela sjajnih građevina koje su nam ostavili preci a naše generacije ih potpuno zapustile. Putovanje biciklom tih dana podrazumevalo je nošenje svega sa sobom (od vode do toalet-papira) jer kafići i restorani nisu radili. Na ulicama vojvođanskih gradova sretao sam tamburaše koji su nekada svirali po kafanama i čardama pa sada pokušavaju da uličnim nastupima zarade bar neki dinar.

DA LI JE DOZVOLJENO

Vanredno stanje je u maju ukinuto, i mi smo se sredinom jula nekako odvažili da odemo na prvo putovanje u inostranstvo otkako je “ovo počelo”. Dan pada Bastilje, 14. je jul, a “slatka sloboda” iz francuske Marseljeze imala je tih dana za sve Evropljane posebnu težinu. Kraj bazena u hotelu “Stanzia Menenghetti” u srcu Istre, nekoliko grupa putnika iz Srbije. Svi pričaju o istom: “Da li smemo da napustimo hotel ako nam je određena mera samoizolacije? Da li to vredi za putnike iz Srbije koji imaju hrvatski pasoš? Da li negativan PCR znači da možemo da se krećemo? Gde možemo da se testiramo?” Stvari koje su se nekada činile sasvim normalnim, da sedneš u automobil, odeš u susednu državu i tamo provedeš nekoliko dana odmora, postale su neostvariv san za milione ljudi.

Neki od gostiju hotela uspeli su da uđu iz Srbije u Hrvatsku neposredno uoči donošenja novih mera koje traže 14-dnevnu samoizolaciju ili negativan PCR test ne stariji od 48 sati, jer je upravo počeo drugi talas epidemije. Neki momci planiraju da odavde idu na brod, ali ne znaju da li će u prvoj luci biti uhapšeni jer se nisu pridržavali pravila o samoizolaciji. Drugi troše poslednje pare čekajući da im istekne mera samoizolacije. Sve podseća na atmosferu iz filma Kazablanka samo što ovi putnici ne čekaju let za Lisabon i papire za Novi svet, niko nije zapevao Marseljezu ili neku drugu “kontra pesmu” koju je u filmu naručio Viktor Laslo u inat Nemcima, umesto vode “Vichy”, pije se “Jana”, ali je sve ostalo više-manje slično – čak i Miro, vlasnik hotela, podseća na Rika.

Grčka je u leto 2020. bila gotovo potpuno zatvorena za goste iz Srbije, pa su Turska, Albanija, Egipat i Dubai bili jedine opcije za većinu turista željnih “toplih mora”. Otišli smo u nekada omiljeni nam hotel “Amara Dolce Vita” u Kemeru u Turskoj u kojem nismo bili od 2015. pošto su deca prerasla takvu vrstu hotela. Sada je bilo – daj šta daš. I bilo nam je dobro. Turci nisu bili preterani formalisti kada je o merama reč, maske su bile obavezne samo u liftovima i dok uzimate hranu sa švedskog stola. Gostiju mnogo manje nego ranijih godina, gotovo niko iz Zapadne Evrope, uglavnom Srbi i Ukrajinci pošto je Rusima tada još bio zabranjen izlazak iz zemlje.

Početak avgusta bio je ove, kao i nekoliko ranijih godina, vreme za Brione i festival “Ulysses” koji već 20 godina organizuju umetnički i bračni par Lenka Udovički i Rade Šerbedžija, pod organizatorskom palicom maestralnog – Duška Ljuštine. U godini kada su otkazani “Pulska Arena”, festivali u Motovunu i Grožnjanu – Šerbedžijin festival na Brionima bio je jedini ovakav događaj. Koncert u čast 20. rođendana festivala održao se na nesvakidašnji način: bina je bila na kopnu dok je publika posmatrala program sa brodica koje su se načičkale ispred. Pored domaćina, nastupili su i Gabi Novak, Vlatko Stefanovski, Damir Urban, Darko Rundek, Matija Dedić…

POZDRAV SA DŽOELI KIM

Nekoliko sati ranije, iskrcao sam se sa broda koji iz Fažane prevozi putnike na Brione. Seli smo kao i uvek u baštu hotela “Neptun” i naručili paški sir i malvaziju. Negde kod druge boce, na biciklu se pojavila Džoeli Kim Ričardson, holivudska glumica našoj publici poznata kao Džulija iz serije Reži me (Nip/Tuck). Džoeli je ćerka Vanese Redgrejv, velike prijateljice Radeta Šerbedžije i festivala “Ulysses”. Pozdravlja se laktovima, u skladu sa praksom koju nameće “nova normalnost”, došla je umesto majke koja zbog svojih godina ne putuje u uslovima pandemije.

Neostvarivi san miliona 3
U INAT VIRUSU: Plaža u Pržnom,…foto: robert čoban

Pod parolom “September is the new June”, otišli smo u Pržno, kao i svake godine, samo tri meseca ranije. Crna Gora se 2020. otvorila tek u septembru, temperature su bile letnje pa se izvlačenje dece iz škole nametnulo kao logična opcija.

Oktobar je Sandri i meni uvek bio rezervisan za putovanja povodom godišnjice braka. Najdalje što smo došli tim povodom bili su 12 vremenskih zona udaljeni Havaji 2013. godine, a najbliže – Budimpešta 2006, mesec dana pre nego što ćemo dobiti mlađu ćerku Indiju. Ovog puta pokušali smo da odemo bar malo dalje – do Beča. Nije bilo jednostavno. Negativni PCR test smo zaboravili na trpezarijskomom stolu, sa aerodroma zvali telefonom u 6 ujutru i probudili stariju ćerku koja nam je fotografiju testa poslala na Vajber. Posle smo ga nekako isprintali na aerodromu i molili boga da Austrijanci ne budu previše strogi. Nisu ga ni pogledali. Ta situacija bila je veoma česta tokom ove dve godine – putnici pripreme gomilu papira, potroše novac na skupe PCR testove i na kraju im na graničnim prelazima niko ništa ne pogleda. U hotelu “Royal”, preko puta Katedrale Sv. Stefana u Beču, bio je otvoren samo jedan sprat. Sala za doručak nije radila, obrok je posluživan po sobama. Muzeji su radili i bili gotovo sablasno prazni, pa sam iskoristio priliku da obiđem Prirodnjački muzej ispred kojeg je u redovnim uslovima uvek bio nepregledan red.

Sredina je novembra. Na putu za Sarajevo stajemo na obali Drine, etno-restoran “Šoja” potpuno prazan. Pogled na reku, odlična kuhinja i ljubazan konobar: “Naš gazda imao tri restorana, zatvorio je dva, a i nas će za koju nedelju. Ove godine nije došlo 10.000 Kineza! A ni ostali turisti nisu došli!”
Dok punih stomaka idemo ka Sarajevu, razmišljam kako je neki konobar iz Zvornika u ratu 1941. mogao da ode u Argentinu i tamo nastavi da radi i normalno živi, u ratu 1992. bi izbegao u Nemačku i tu našao neki posao, a zbog pandemije 2020. naš prijatelj nema nikakav izbor. Ni on, ni njegove kolege, ni kuvarica niti bilo ko drugi ko je zbog ove situacije ostao bez posla.

Od Zvornika do Sarajeva jedva da smo prošli kroz nekoliko osvetljenih mesta. Stižemo pred ponoć i ja se odlučujem da prošetam praznim gradom u kojem se, kao i kod nas, lokali zatvaraju u 23.00. Maska mi je i na ulici stalno na licu jer je kazna kažu 1000 maraka. Na banderama uz Miljacku predizborni plakati kandidata na lokalnim izborima. Nikada veća disproporcija između upeglanih lica političara i njihovih obećanja sa jedne, i tužne stvarnosti sa druge strane: kao i kod nas, korona je ugasila mnoge poslove a Sarajlije strahuju da je ovo tek početak.

Neostvarivi san miliona 4
…Istanbul pod maskama,…foto: robert čoban

Tog novembra, jedna od retkih dostupnih destinacija bio je Istanbul, iz čijeg sam grčkog kvarta Fenera tada za “Vreme” pisao reportažu. Nakon čekiranja, radosni izlazimo iz hotela “Pera Palas” u kojem su odsedali Ataturk, Agata Kristi i Tito, i ulazimo u gužvu Taksima. Niko nam nije skrenuo pažnju da kada Turci kažu da je maska obavezna i na ulici, oni to zaista i misle. Policajac nas je zaustavio, objašnjavali smo se dobrih 15 minuta dok nam nije progledao kroz prste.

DRUGA GODINA SA VIRUSOM

Decembar je doneo rekordne brojeve zaraženih i umrlih, ali i prve vesti o vakcinama. Ski-opening smo “odradili” na Jahorini jer su kod nas po tadašnjim merama i na Kopaoniku kafići vikendom bili zatvoreni. Otišli smo jedne večeri u Sarajevo na večeru u “Bašču kod Ene”, ali smo morali da ustanemo od stola u 22.45 i uputimo se nazad ka Jahorini jer je u Federaciji BiH policijski čas započinjao u 23.00, pa smo do tog vremena morali da pređemo entitetsku granicu kako bismo se domogli svog hotela na teritoriji Republike Srpske.

Tog decembra 2020. nije bilo božićnih vašara nigde u Evropi, pa smo se zadovoljili radnom posetom Zagrebu i večerom sa prijateljima u “Esplanadi” jer restorani izvan hotela nisu radili. “The Economist” konferenciju u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici održali smo prvi put u “hibridnom modu” – premijer Andrej Prenković, ostali govornici i novinari bili su prisutni u sali dok je publika mogla da prati panele putem lajv-strima na Jutjubu.

Stigla je 2021, a sa njom i mogućnost da se vakcinišemo. Za poslednje putovanje pre vakcinacije, uz negativan PCR test odabrali smo u januaru dostupni Egipat. Nestvarna slika: ispred Sfinge u Gizi je veliki auditorijum sa više stotina praznih stolica: čekaju neka srećnija vremena kada će se ponovo igrati opera Aida sa pogledom na osvetljene piramide i Sfingu.

Popunjenost u hotelima je u januaru bila oko 10%, mnogi od njih nisu ni radili, a jedini turisti uz par individualnih izuzetaka iz Zapadne Evrope bili su Srbi i Ukrajinci. Da li činjenica da su i jedni i drugi donedavno imali i mnogo veće muke, tek građani ove dve države jedini nisu strahovali od virusa – isto kao u vreme terorističkih napada pre nekoliko godina, jedino Srbi nisu prekidali godišnje odmore u Egiptu i Tunisu.

Putovanja u Dubai za 1. maj, na Bijenale arhitekture u Veneciji krajem maja, i u Pariz u junu, opisao sam u reportažama u “Vremenu” prošle godine. Zajedničko za evropske destinacije je manjak turista, pa se u Luvr ili Crkvu Svetog Marka moglo ući nakon manje od pet minuta čekanja. U Veneciji sam primetio da su golubovi i galebovi agresivniji nego ranije, kidišu na ostatke hrane na restoranskim stolovima dok gosti još nisu otišli. Dve godine gotovo bez turista poremetile su eko-sistem i lanac ishrane u Serenisimi. Na nešto slično ali kada je reč o uličnim džeparošima upozorili su me u Parizu: agresivniji su nego ranije, kradu torbe sa stolova, mobilne telefone iz ruku. Jednostavno, “ponuda” je desetkovana a njihove “potrebe” su i dalje tu.

Celo leto 2021. bilo je skoro pa normalno na većini mesta koja smo obilazili (Budva, Kotor, Herceg Novi, Brioni, Rovinj, Savudrija, Split, Poreč). Hrvatska je u avgustu čak obarala rekorde iz 2019, što mi je bilo jasno dok sam se na putu ka splitskoj plaži Bačvice probijao kroz gužvu između trajektne luke, autobuske i železničke stanice. Na Bačvicama mešavina lokalaca i turista, preko dana to sve izgleda pristojno i uređeno. Kažu da pakao počinje uveče kada se na plažu slije nekoliko hiljada mladih, domaćih i turista, koji ovde partijaju sa “alkoholom za poneti” pošto su zbog pandemije klubovi i pabovi zatvoreni posle ponoći. Svako društvo pušta svoju muziku, sede na pesku, plešu u plićaku, vrše nuždu u vodi i po okolnom grmlju. “Prljavo je, smrdi, ljudi uriniraju posvuda”, prenosi reči grupe mladih Francuza splitska “Slobodna Dalmacija”. Na pitanje ima li efekta to što se klubovi zatvaraju u ponoć, unisono su i bez oklevanja odgovorili da nema. “Ljudi se ionako okupljaju, i to u mnogo većem broju i bez ikakvog nadzora!”, primetili su Francuzi.

KONFUZIJA EPIDEMIOLOŠKIH MERA

Te godine u septembru ponovo smo otišli u Rovinj u kojem je nakon pauze od 2020. ponovo organizovan Weekend Media Festival. Ulazak u kompleks stare Tvornice duhana bio je moguć samo uz kovid-sertifikat.

Putovanje u Gruziju u oktobru u organizaciji ambasade te zemlje proteklo je gotovo bez ikakvih epidemioloških mera iako je broj zaraženih u toj zemlji bio visok, slično kao u Srbiji. U novembru sam u Budimpešti na mnogo mesta video plakat sa kojeg se smeši gospodin kome su svuda docrtali “hitlerovske brčiće” i kukasti krst. Kada sam izguglao Pala Đerfija, shvatio sam da je reč o glasnogovorniku mađarskog Kriznog štaba, njihovoj verziji Predraga Kona. Očigledno je antivakserski pokret pomešan sa antisemitizmom prisutan na sličan način u celoj Istočnoj Evropi.

Putovanje na kraju godine na relaciji Zagreb–Ljubljana–Pariz u samo nekoliko dana pokazalo mi je svu konfuziju epidemioloških mera. U Zagrebu je sve radilo – kafići, restorani i božićni marketi bili su puni ljudi. Sutradan sam seo na voz za Ljubljanu koji je krenuo tačno u 07.30. Pre toga sam na Glavnom kolodvoru, koji je tamo gde je uvek bio, kupio sveže pecivo i vruću kafu. Dok je voz klizio prugom uz maglovitu dolinu reke Save, u kupeu su nam slovenački policajci tražili kovid-sertifikate i poželeli srećan put.

U Ljubljani sasvim druga priča: kućice na božićnim marketima radile su svega nekoliko dana krajem novembra, a onda su zbog “brojeva” zatvorene. Promociju prvog broja slovenačkog izdanja magazina “The Economist” morali smo da održimo na Ljubljanskoj tvrđavi, na otvorenom, na dva stepena ispod nule, pa je tek solidan broj čaša slovenačkih vina uspeo da nas dovede na “radnu temperaturu”.

Neostvarivi san miliona 5
…božićni market u Parizu

Narednog dana sam pred let za Pariz izvadio brzi antigenski test. Sleteli smo na aerodrom “Šarl de Gol” i tu mi niko nije pogledao ni pasoš, kamoli kovid-sertifikat i antigenski test. Bukvalno smo iz aviona izašli na ulice Pariza bez ikakve kontrole, baš kako se i nekad dolazilo iz jedne u drugu zemlju u Šengenskom sistemu. U Parizu je, kao i u Zagrebu, sve radilo: kafići, restorani, božićne pijace. Negde nam traže kovid-sertifikat i za sedenje u bašti kafea, a na drugim mestima, poput našeg omiljenog restorana u Latinskoj četvrti, samo su nam uz širok osmeh izneli vino za koje znaju da ga uvek pijemo uz fondu.

Kad sve saberem, dve protekle godine korone putovao sam znatno manje nego ranije, pre svega zato što je bilo manje poslovnih putovanja jer su mnoge konferencije prešle na onlajn format. Kao i skoro svi kojima su putovanja u krvi, otkrio sam mnoge lepote svoje zemlje koje nisam stigao da obiđem. Ali isto tako, nisam dopustio da mi pandemija potpuno oduzme pravo na slobodu kretanja i da vođen Balaševićevim stihovima “tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje” nastavim da putujem svetom.

Iz istog broja

Ljubav u retorti

Razum (ipak) nema šanse

Nebojša Broćić

Sećanje

Animacija je igra

Andrijana Ružić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu