Mozaik

Povodom predstave

Kao da nije odavde 2

Vanja Milačić, kao Nadežda Petrović u Nenapisanim pismima

foto: nebojša babić

Kao da nije odavde

“Ovim se dokazuje da u našoj zemlji, kojoj sam ja dosta radila i uradila, za mene samo po nazivu moja otadžbina, šteti me i eksploatiše ravnih 16 godina, dakle, u njoj mogu da žive samo ulizice, poltroni, nepošteni”, napisala je Nadežda Petrović pre više od jednog veka

Premijera monodrame Nenapisana pisma ovog petka u Narodnom pozorištu vraća u centar pažnje delo Nadežde Petrović, koja je srpskom slikarstvu donela impresionizam i koja je ženama s početka prošlog veka otkrila njihova društvena prava. Monodramu Nenapisana pisma realizovao je veliki ženski tim u produkciji Gradskog pozorišta u Čačku po monodrami Milkice Milekić, književnice iz Čačka, koju je adaptirala i režirala Nataša Radulović. Nadeždu Petrović glumi Vanja Milačić, glumica Narodnog pozorišta u Beogradu.

Nadežda Petrović kao da nije živela u svojoj sredini ni u svom vremenu. Imala je evropsko obrazovanje i nazore kad je u Srbiji 92 odsto žena bilo nepismeno. Učila je da slika iako nije postojala slikarska akademija za žene. Putovala je po Evropi kad većina žena u Srbiji nije pošteno videla ni svoj kraj. Bila je i nastavnica slikarstva kad su slikari izjednačavani s molerima, organizovala je izložbe i umetničke kolonije, pisala je kritike, držala govore na patriotskim zborovima, spajala ljude, ratovala.

Kao da nije odavde 3
Autoportret, 1907.

Završila je Višu žensku školu u Beogradu, položila stručni ispit i postala nastavnica slobodnoručnog crtanja. Sedam godina kasnije, otišla je u Minhen na školovanje. Vratila se u Srbiju pre vremena, 1903. godine, zato što joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Znala je i zašto: njenom ocu Miti Petroviću, predsedniku poreske uprave, angažovanom članu Narodne radikalne stranke i narodnom poslaniku, ali i odličnom poznavaocu srpske istorije, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time nju po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Nadeždin otac je kralja odbio, a ovaj je naredio da ga penzionišu.

Nadežda je stigla u Beograd u vreme martovskih demonstracija kada se pet hiljada studenata i radnika sukobilo sa policijom. “Prva moja savetovanja sa ocem i uglednim političarima učinila su da sam odlučila da što pre sazovem nekoliko inteligentnijih žena izloživ im potrebu rada i plan po kome bi se pristupilo energično radu. U prvom vremenu: suzbijanju nevolja u oštećenim provincijama, a zatim brizi i zaštiti slabih, nezaštićenih sela i krajeva, sa devizom: Brza pomoć – najbolja pomoć”, zapisala je. Nakon svakodnevnih sastanaka u kući Petrovićevih, 15. avgusta 1903. godine u sali kod Kolarca održan je do tada najveći ženski miting u srpstvu, došlo ih je više hiljada. Nadežda im je govorila sat i po, nadahnuto. Tako je osnovano Kolo srpskih sestara, humana i patriotska organizacija, a Nadežda je postala njen sekretar. Danima su joj se podsmevali: “Gospođi je slobodno čakšire odenutiu, učkur zategnuti, čak i brkove pustiti”.

Da brani prava žena, navelo ju je sopstveno iskustvo. Na primer, ministar prosvete Jovan Žujović je odbio da je postavi za nastavnicu crtanja prve klase i da joj time poveća platu koja nije menjana 16 godina. Odbio je i da joj 1909. odobri tromesečno odsustvo radi svetske izložbe u Parizu, i to “zbog budžetskih nemogućnosti”. Nadežda mu je odgovorila: “Tačno znam kako ste ipak bili široke ruke prema sinu g. statističara Popovića (data mu je treća pomoć od 1000 din), za poglavito pevanje 2000 din, Daniću, pisaru Ministarstva finansija (a šta će ovaj ovde!!) 2000 din, sem mnogobrojnih odsustava, raspoklanjaste 7000 din pomoći, poštede, duplih honorara, dotle se na meni sprovode mere štednje. Ovim se dokazuje da u našoj zemlji, kojoj sam ja dosta radila i uradila, za mene samo po nazivu moja otadžbina, šteti me i eksploatiše ravnih 16 godina, dakle, u njoj mogu da žive samo ulizice, poltroni, nepošteni itd, da joj nisu potrebni uspesi umnih sposobnih ljudi i žena, puni aktivnosti i individualni ljudi valja da se povlače jer ne nalaze oslonac tamo gde treba da ga nalaze”.

Porodica Petrović je u Beogradu, gde su se krajem 19. veka preselili iz Čačka kako bi bili bliže događajima, živela u kući Nadeždinog dede Hadži-Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici 27. marta. Njihova kuća je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja, pa i Jugoslovenske umetničke kolonije. Nadežda se prihvatila zadatka da organizuje slikanje po Srbiji i 1905. godine su počeli. Nadežda i još šest mlađih umetnika iz Hrvatske i Slovenije, među njima i vajar Ivan Meštrović, radili su u okolini Sićeva. Osim ideje jugoslovenstva, spajalo ih je oduševljenje za rad u pejzažu i stav da su svetlost i boja osnovne vrednosti savremenog slikarstva. Bila je jedini slikar u Srbiji koji je stalno radio u prirodi. ”Peške, na konju ili železnicom, ona je neprestano putovala i provodila dane i godine u radu napolju. Sa velikim slamnim šeširom, u gruboj odeći od seljačkog platna, na kojoj je bio kratko izvezen po koji tamni motiv iz Južne Srbije, Nadežda je davala utisak umetničkog misionara, propovednika i borca”, pisao je o njoj Branko Popović, njen prijatelj, arhitekta, slikar i likovni kritičar.

Oktobra 1908. objavljena je aneksija Bosne i Hercegovine, i Beograd je reagovao protestima protiv Austrougarske. Nadežda je organizovala miting žena i sa balkona Narodnog pozorišta održala je antologijski govor. “Braćo i sestre, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpstva, dvema najlepšim pokrajinama, Bosni i Hercegovini. Namesto da je još onda ostavila narodu slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo… Skinula mu je okove sa nogu, da bi lakše stavila lance oko vrata. Trideset godina Bosna i Hercegovina bile su poprište eksploatacije Austrougarske, narod materijalno isceđen, ponižen do životinje! Treba da prisilimo razbojničku nam otmičarku na poštovanje naših nacionalnih interesa i sloboda!” Postala je jedan od prvih članova Narodne odbrane, društva stvorenog s ciljem da potpomaže nacionalno-oslobodilački rat. Kuća Petrovića bila je zborno mesto zagovornika ideje narodnog ujedinjenja, a Nadežda je propagirala zajedništvo u Zagrebu, Mostaru, Splitu, Sarajevu, Tuzli, Ljubljani. Roditeljima je pisala da “ne zna šta je umor, ne zna šta je odmor”.

O njenim slikama kritičari su prvi put svi govorili tek povodom izložbe Jugoslovenske umetničke kolonije 1907. godine kad je izložila 30 radova, pa i Sićevački pejzaž, Sićevačku klisuru, Cigansko selo, Ciganku i dete, Ulicu u Skadarliji – bilo im je jasno da je njeno delo nešto što se ne može zaobilaziti iako ga nisu hvalili. Nadeždu su negativne kritike pratile od prve samostalne izložbe 1900. godine. Pokazala je 37 slika. Prema tadašnjoj štampi, bila je to studentska izložba. U tom trenutku u Srbiji obrenovićevski apsolutizam i malograđanska provincijska uskogrudost nisu bili spremni da prime umetnika koji bi da objavi nešto novo. I publiku i kritiku najviše su zbunjivale dve slike, Polje sa žitom i Glava jedne devojke, kolorističkog raspona pod utiskom slika velikih francuskih majstora Koroa, Monea i Renoara. U “Novoj iskri”, Pera Odavić je u dužem prikazu zapitao zar Nadežda nije našla “boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti no impresionističke radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova”, čudeći se kakav je taj učitelj koji ju je učio “da bez ikakva smisla šara bojama po platnu”.

Deceniju nakon ove, u Ljubljani, u Jakopičevom umetničkom paviljonu, otvorena je Druga samostalna izložba Nadežde Petrović. Kritičari su se složili da je autorka “neobična ličnost” i “čudna markantna individualnost”, ali i da su njeni “pejzaži kao od testa, aktovi iskrivljeni, boje brutalne, bez harmonije, a tehnika tvrda” i da “nema ukusa”. Dakle, na prvoj samostalnoj izložbi su joj zamerali impresionizam, a sada im se nije dopala smelost izraza i shvatanja – dokaz da je opet bila ispred svog vremena. Otišla je u Pariz, i nakon samo tri meseca primljena je u Jesenji salon, umetničko takmičenje za koje je ugledni žiri birao posebne mlade umetnike. Beogradska štampa je zabeležila “lep uspeh i za gospođicu i za srpsku umetnost”.

Nakon loših kritika sa izložbe na kojoj je u Zagrebu učestvovala sa članovima Jugoslovenske kolonije, usledila je velika i izuzetno značajna međunarodna izložba u Rimu 1910. godine, povodom proslave pedesetogodišnjice ujedinjenja Italije. Izložila je tri pejzaža i dva velika platna inspirisana narodnom poezijom: Igra vila na planini i Kraljević Marko i Relja Krilatić. Kritika njenih pejzaža ne bi se mogla nazvati pozitivnom, a velike slike su joj odbijene. Rekli su, kako je čula, da su pornografske. Razočaranje je bilo neopisivo.

Tek slike koje je izložila u Parizu na Jesenjem salonu 1911. godine – Jezero u Lonšanu i Ugao Rotšildove kuće u Bulonjskoj šumi, ocenjene su pozitivno. Rečeno je da daju “utisak nečeg svežeg, snažnog, nekonvencionalnog”. Međutim, predskazivanje kritičara “Pijemonta” da je “gđica Petrović vrlo vredna, mnogo napreduje, tako da će jednog dana prorok i u svome mestu biti dobro primljen” nije se obistinio. U Beogradu, 1912. godine na Četvrtoj jugoslovenskoj izložbi, samo je Moša Pijade napisao odličnu kritiku. Ostali nisu imali razumevanja za njenih 9 slika, među kojima su bile i Bulonjska šuma, Na jezeru Šošar, Notr Dam, Fasada Notr Dam, Tiljerije na Seni, Na Lonšanu.

A onda je počeo rat i Nadežda je krenula za vojskom kao dobrovoljna bolničarka. Posle Suvoborske bitke 1915. godine, u Valjevo pokošeno epidemijom pegavog tifusa, stiže i Nadežda. Krajem marta infekcija je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta, naišao je prijatelj Branko Popović. “Uz litar najbolje kameničke šljivovice, koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada po poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.

Nadežda Petrović je umrla 3. aprila 1915. godine. Slikala je samo 15 godina, a ostavila je 280 slika.

Iz istog broja

Misija “Dart” (“Strelica”)

Svemirski bilijar sa asteroidima

Dr Saša Marković

Razglednica

Pusti neka pričaju

Robert Čoban

Običaji

Srećna slava, domaćine

Katarina Petrović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu