Ljudi i vreme

Izjava nedelje

“Uz puno poštovanje reči Sandžak, taj se deo Srbije zove Raška – iz koje su i Raškovići. Da je to oduvek bio Sandžak, ja bih se prezivala Sandžaković.”

Sanda Rašković-Ivić, predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju ("Politika")

Dr Nebojša Đenić,

potpukovnik, hirurg, bio je sa kolegama iz niške vojne bolnice na vežbi u Norveškoj i prenosi utiske:

"Naši vojni lekari su najtraženiji na svetu zbog izuzetno bogatog ratnog iskustva u toku poslednjih 15 godina. Srbija ima odličnu ratnu hirurgiju, tako da mladi lekari mogu da nauče kako se zbrinjavaju ranjeni u ratnim dejstvima. Ponosni smo što je naša ekipa prvi put nakon potpisivanja ugovora o pristupanju Partnerstvu za mir predstavljala srpsku vojsku u svetu."

("Blic")

Kornelije Kovač,

kompozitor, priča o svom imenu:

"Mnogi su me kasnije u životu pitali kako sam dobio ime Kornelije. Dedino ime bilo je Kornel i otac je po patrijarhalnom običaju odlučio da meni dodeli njegovo ime. Danas kada razmišljam o tome prosto mi deluje ta njegova odluka kao neviđena hrabrost – usred rata, u Nišu dati detetu ime Kornel! Naravno, ipak je majka našla solomonsko rešenje. Kornelije joj je delovalo mekše i više srpski. Kasnije sam tokom svog života u Londonu i Madridu koristio dedino ime…"

("Blic")

Žarko Jović,

iz Mokrina, izumeo je nov način paljenja automobila, "caku na osnovu koje automobil kresne kao mina". On svoju "zastavu 128" ne pali ključem, nego tako što dune u dugu gumenu cev:

"Izum je kombinacija elektronike i pneumatike. Prednost ovakvog paljenja automobila je što lopovu ne ostaje nikakva mogućnost da ga ukrade. Posebno je siguran kod vozila koja kao pogonsko gorivo koriste tečni gas, jer ne postoji šansa da dođe do požara. Iz praktičnih razloga ja sam se opredelio za gumenu cev kojom startujem motor. Može i bilo koji deo tapacirunga da se naštima da zameni ključ. Caka je u tome da samo vlasnik zna koje je to mesto. U tom slučaju, dodir prsta dovoljan je za pokretanje automobila."

("Glas javnosti")

Željko Joksimović,

pevač, govori o svom uspehu u poslu:

"Svako ko želi da se bavi ovim ili nekim drugim poslom treba da proba da se ostvari. Ja sam, baveći se muzikom, koja je za mene najlepša stvar na svetu, postigao nešto što bi moglo da se nazove i ‘uspeh’. Mogu ljudi da vole ili ne vole tu vrstu muzike, ali niko me još nije osporio: E, to što radiš, ne radiš dobro."

Da li je uobražen:

"Oni koji me bolje poznaju reći će da to nije tako. Kad već toliko godina svi misle da sam nadmen, prihvatam da sam nadmen. Pretpostavljam da to što zaista verujem u svoje rečenice nekima tako izgleda. Nemam taj osećaj, ali neka bude. Ali, nisam ja loš čovek. Nisam kabadahija. Čovek koji se bavi umetnošću na bilo koji način, ili nečim što izaziva emocije, ne može da bude baraba."

("Glas javnosti")

Dragan Bjelogrlić,

glumac i producent rimejka "Pozorište u kući", u Dnevniku 2 RTS-a pre emitovanja prve epizode serije poručio je gledaocima:

"Ako nećete da vam deca liče na Stoju i plaćene svedoke, onda plaćajte TV pretplatu!"

("Press")

Stojanka Novaković Stoja,

estradna umetnica, pogođena izjavom glumca, kaže:

"Sramota je da neko ko za sebe smatra da je intelektualac i umetnik na takav način osporava drugog umetnika. Mene ne zanima njegovo mišljenje o folk-muzici, ali niko ne sme mene i moj rad pojedinačno da imenuje i osuđuje. Da stvar bude još gora, Bjelogrlić je to uradio pred milionskim auditorijumom na nacionalnoj televiziji, koju i ja kao građanin finansiram i plaćam. Samo se nadam da je dobro zapamtio šta misli i šta je rekao, jer će za to što je izrekao odgovarati pred sudom."

("Press")

Sofija Ćuk di Garofani,

umetnica, "Ličanka iz Crne Gore, po rođenju Sjeničanka, a po srcu Parižanka", priča:

"Imala sam privilegiju da živim u divnoj, harmoničnoj srpskoj porodici. Roditelji su za mene oduvek bili što i Biblija. Nas šestoro braće i sestara sve smo delili. Uostalom, moje ime i prezime su reference mudrosti. Ćuk, iz porodice sova, mitološki je mudrost, baš kao i sofija, pa me to na neki način obavezuje da budem veoma racionalna."

Milan Đurđević,

frontmen grupe Neverne bebe, priča o novom albumu i životu:

"Ovaj album je jedna konceptualna priča koja ima gradaciju i poruku. Svaka pesma je izuzetno bitna, svaki komadić neba, kad bi se uzeo sam za sebe, ne bi mogao da ima smisao koji ima ovo celo plavo nebo iznad nas."

(…)

"Mladi ljudi su najsrećniji. Sa četrnaest i petnaest godina ne znaju za probleme, ne znaju za ludilo. Znaju samo za tu prvu ljubav koja im se desi, za taj treptaj u kojem im gore i srce i duša. Kad uspeš da se spustiš na taj čisti nivo, prešao si jednu ozbiljnu stepenicu u životu. Znači, spreman si da bez kompleksa govoriš o sebi, o svojim nesavršenostima, sa svešću da to neko može da zloupotrebi, ali i da će velika većina to da upotrebi."

("Sofija")

Bojana Stefanović,

glumica, govori o muškarcima i prijateljstvu:

"Prija mi muški mentalitet, oni što misle to i kažu. Jako su jednostavni, što se meni dopada, i trudim se da im pokradem te dobre osobine. Osim prijatelja, imam i mnogo muških poznanika koji imaju nekad prema meni pretenzije druge vrste. Desi se i meni da se s nekim družim, pa se kasnije ispostavi nešto drugo… Nikad ne znate šta može da se desi za deset ili dvadeset godina, ali ipak apsolutno verujem u muško-ženska prijateljstva."

("Sofija")

Isidora Bjelica,

književnica, kompetentna da kaže šta je inspiriše u Beogradu:

"Volela bih i da imamo grejače na ulicama, pa da i zimi možemo da sedimo u baštama. Beogradski aerodrom me najviše inspiriše i uzbuđuje pošto volim da putujem, ali i da se vraćam u Beograd."

Vuk Bojović,

upravnik Zoološkog vrta, na istu temu, kaže:

"Motivišu me uspešni ljudi, kao što su Radmila Hrustanović, Nenad Bogdanović, zato što svaki čas dobiju poneko priznanje (smeh)."

Vanja Bulić,

novinar, publicista, TV voditelj, kaže:

"Živim u Beogradu već više od pola veka, tako da znam sve njegove mane i vrline. To što nisam otišao odavde i što ne bih mogao da živim negde drugde znači da mi se generalno dopada. Sa Beogradom je isto kao sa ljubavlju: postaneš svestan šta si imao tek kad ga izgubiš. To najbolje vidim kad otputujem negde. Nosim laptop svuda sa sobom, ali kad sednem da radim, ruke su mi vezane – ne mogu da pišem sve dok se ne vratim u Beograd. Zašto je to tako, teško je objasniti, baš kao što je teško objasniti ljubav."

("Sofija")

Srdan Golubović,

reditelj i producent filma Klopka, o svom statusu među "najpoželjnijim neženjama":

"Kada prave te liste najpoželjnijih neženja uvek tu mora da bude jedan političar, pa sportista, glumac, neki mladi slikar ili vlasnik prestižnog kafića, tu je i neki iz kraljevske loze, jedan režiser… I – eto mene. Ja se, kao neženja, tu idealno uklapam."

Gde bi otišao:

"Često poželim da odem, u poslednje vreme svakodnevno. Na pusto ostrvo bih otišao bez ičega. Ne bih ništa poneo… Kažu da tamo ima banana, toplo je i ne treba ti garderoba, a i nema nikoga, pa možeš da se kupaš go i ne moraš da pereš zube."

("Sofija")

Aleksandra Radović,

pevačica i profesorka solfeđa, kaže o sebi:

"Svi se prijatno iznenade kada me bolje upoznaju. Prirodna sam i opuštena, nisam digla nos i uvek volim, na primer, da popričam sa ženom koja radi u kiosku u kojem kupujem novine ili sa prodavcima u pekari."

("Sofija")

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu