Ljudi i vreme

Izjava nedelje

“Hvala vam što ste bili nežni.”

Dušan Mihajlović, republički ministar policije, novinarima, u VIN-ovoj emisiji "Press pretres"

Vojislav Koštunica,

predsednik SR Jugoslavije, na pitanje italijanskog lista "La stampa" da li se oseća kao zarobljenik svoje pravne kulture i svoje sopstvene uloge: "Osećam se zaista u položaju jednog taoca, na različitim nivoima. Kao prvo bih pomenuo DOS, koaliciju sa 18 partija i organizacija. Kao drugi nivo, poziciju između snaga koje podržavaju Miloševića i samog Miloševića, koji je mogao mnogo toga da učini kako bi izbegao sve ono što se dogodilo. I kao treće, osećam se kao talac jedne nemilosrdne i potpuno neopravdane međunarodne presije."

(Fonet)

Darko Milić,

prodavac pirotehničkih sredstava na smederevskom vašaru, vajka se: "Imam bombe, petarde, rakete da čitav vašar dignem na noge, a nisam pazario ni trošak da pokrijem. Kad u’vati pomrčina malo ću da demonstriram mogućnosti moje radnje. Ne znam šta je ovom svetu?!… Časna reč, evo, stojim na jednoj nozi, toliko je skup zakup za tezgu, a pitaj boga da l’ ću da pokrijem dangubu. Evo, od ove crte do ovde platio sam trijes maraka, plus porez na radnju. Za te pare sam mog’o da kupim tepih k’o heliodrom, a ovde nemam di ni da močam. Ovo stvarno nije normalno."

("Blic")

N.N,

posetilac smederevskog vašara, tvrdi:

"Burazeru, nisam ti ja za Ameriku! Ovo je život! Lepo sam rek’o mojima da ja moram ovde da budem za vašar, pa makar morao da umrem! Ovde je uživancija, ovde je para, ali oni zapeli da me vode u Ameriku. Bio sam dve nedelje, tek sam nač’o vizu i vrn’o sam se. Za mene je ovaj vašar više od svake njine Amerike!" ("Blic")

Vesna Zmijanac,

folk pevačica i spisateljica, priča o Miloradu Vučeliću: "Milorad je veseo čovek. U duši je takav. Ne veseli se iz hira ili iz poze. Ne razumem kad osuđuju ljude zato što znaju da se vesele ili zato što u kafani podignu ruke. Izgleda da ti koji to preziru ne znaju šta znači muzika, litar vina i kolo jagnjetine. Milorad je, onako u šali, znao da kaže: ‘Vesna, koliko sam ja riba maznuo na tvoje Jorgovane (jedan od Vesninih hitova – prim. ur.).’ On je čovek koji ima sve što treba da ima jedno muško: pametan, zgodan, sposoban. On je, pre svega, možan u glavi… Muškarac mojih snova je Milorad Vučelić. Vučela je stvarno pravi dasa." ("Ilustrovana politika")

Saša Nedeljković,

pevač, priseća se šta je od njega pre nekoliko godina zatražio gazda jedne kafane: "Ušao je u šator vodeći sa sobom ogromnu, steonu kravu! Dogega se sa njom do mikrofona! Krava je bila sva naduvena, ne verujem da joj je bilo do muzike i bučnog društva. Svi su zapanjeno gledali i strepeli šta će da uradi. A on je sirotu kravu vezao za zvučnik! ‘Ovo je moja Šarulja i sad ćeš ti lepo njoj nešto da otpevaš’ – gledao me je izazivački. ‘Hoću, što da neću!’ Ni pet, ni šest, obrati se njoj: ‘Šaruljo, draga moja, koju ćeš pesmu?’ Ona se ritnu i reče: ‘Muuuu…’ ‘Kad kosa osedi, čovek više vredi!’ – prevede mi gazda. Šta sam mogao, otpevah naručenu pesmu. Zatim još jednu, pa još jednu…"

("Sabor")

Ljuba Aličić,

pevač, tvrdi da njegov sin Dejan nema kvalitete potrebne da bi krenuo očevim stopama: "Bolji je on bar od polovine ostalih, ali to nije dovoljno. Dejan je prvo hteo da bude frizer. Složio sam se jer sam mislio da to voli, pa što da ne. Onda je poželeo da bude pevač. Snimio je i dve kasete. Ali, on je neradnik, neće da sluša. Bilo čime da se bavi, čovek mora da uviđa svoje greške, da ih ispravlja, da se uči na njima. Njemu je samo važno da može da kaže da je snimio dve kasete! On, sin Ljube Aličića! Nije mu važno da li može da prođe kao pevač, da li ume da peva, da li može nešto da zaradi. Takve ljude prezirem. Nažalost, moj sin je takav. Voleo bih ja da kažem da moj sin odlično peva. Bilo bi mi puno srce. Ali, ne mogu da lažem. Ne umem." ("Sabor")

Milovan Ranković,

inženjer iz Beograda, tvrdi da ćemo uskoro biti u skladu sa evropskim trendovima: "Možda su sve te priče koje narod prenosi s jedne na drugu generaciju izmišljene ali mene i moje poznanike ništa ne može sprečiti da se prvih dana jula promuvamo po šumama u okolini i posebno pored malih izvora potražimo caricu gmizavaca koja ima čudotvornu krunu. Ali, ja i moji prijatelji Ranko, Sale i Velja nismo jedini koji se tome nadaju. Znamo da u Srbiji, posebno kod Novog Pazara i u Timočkoj krajini ima još sličnih entuzijasta. Čak se spremamo da napravimo udruženje kome će kult biti zmija, a cilj pronalaženje zmijske krune. U mnogim zemljama Evrope, poput Engleske i Francuske, slične organizacije već postoje i njihovi članovi veruju da bi, ukoliko ljudi nađu zmijsku krunu, čovečanstvo napokon imalo mir i blagostanje." ("Dosije X")

Maja Gojković,

poslanica Srpske radikalne stranke u republičkom parlamentu, pitala je novinara "Tine" da navede političara koji bi bio adekvatan za ženu poput nje. Pošto joj je predložen Čeda Jovanović, ona kaže: "Jao, strašno. Je l’ se Vi to šalite? Ne, ozbiljni ste. Ja i Čeda Jovanović… To bi bilo isto kao kad bi se kakvoj dami iz dobre kuće dopao neki partizan koji je upravo došao iz šume da osvaja Dedinje. Meni je Čedomir takav lik. Suviše je revolucionaran, zanesen, ali u pogrešnom smeru."

Mirjana Karanović,

glumica, o džet setu kaže: "To je pojam ustanovljen u svetu i on znači elitno društvo. Svuda u svetu u takovom društvu se muvaju neke manekenke, osobe koje su tu samo zbog svoje spoljašnjosti. Ali, sise i dupe nisu kvalifikacija da bi se ušlo u džet set. A u Beogradu je, izgleda, to džet set. To, ili manifestacija takozvane ekskluzivnosti u vidu garderobe, automobila ili nakita. To nigde u svetu nije znak pripadnosti elitnom društvu."

Prema njenom mišljenju, braća Karić nisu deo našeg džet seta: "Oni nemaju tu vrstu imitacije glamura. Njihova orijentacija je, koliko vidim, familijarna, i to varijanta malograđanske porodice koja je radom, vezama, veštinom i lukavošću stekla određen status i imanje koje je, prosto, postalo svrha njihovog života. Ta njihova parola o porodici je tačna: njihova deca jesu dobri studenti, ne prave skandale, rade. U tom smislu, ne mogu da pripadaju ovom lažnom džet setu. Oni nose neku vrstu malograđanskog neukusa, ali je to pitanje dizajna i to će generacijama izgraditi."

("Reporter")

Gašo Knežević,

ministar za prosvetu i sport u republičkoj vladi, govori o problemima pri uvođenju veronauke u škole: "Uvođenje novog predmeta košta milion i po maraka. S obzirom da se uvode dva predmeta ukupni troškovi će iznositi tri miliona maraka, a budžet je već spakovan. Da li to znači da ćemo smanjiti plate ostalim nastavnicima. Pitam se odakle tri miliona maraka? Mi imamo ustav koji krši ko god hoće i poziva se na njega kako kome treba. Isti Ustav odvaja crkvu od države i nije donet zakon o verskim zajednicama."

("Danas")

Milivoje Ćirković

govori o odnosu Japanaca prema Draganu Stojkoviću:

"Novac, veze – ništa od ovoga vam nije potrebno da ostvarite bilo koju zamisao u Japanu. Dovoljno je izgovoriti Piksi pa da vam se sva vrata otvore. Lično sam se uverio da je on najveće živo japansko božanstvo, veće i od samog cara. Zvuči neverovatno ali je istinito da su domaći navijači u meču sa nama, više navijali za njega nego za svoj nacionalni tim. Svaki njegov potez na terenu i van njega budno prati na desetine fotorepotrera, TV i radio ekipa, dok mu se obični ljudi pri svakom susretu obraćaju sa nestvarnom kombinacijom ushićenja i poštovanja.

Imali smo sreću da malo tog idolopoklonstva i sami osetimo na svojoj koži."

("Danas")

Dragan Kojadinović,

"bivši čovek Studija B":

"Ne može meni Nebojša Čović da govori da je demokrata. Duško Mihajlović da govori – sada sam malo pandur, malo biznismen, pa opet pandur. Ni Vuk Obradović koji je kod mene dolazio u SMB-čarapama. Recimo Dinkić je umeo satima da čeka da ga primim, jer se nikada nije najavljivao. Bio je snishodljiv i uvek je tražio da dobije malo vremena. Još uvek ne mogu da shvatim da je on postao guverner."

("Srpska reč")

Radovan Bigović,

dekan Bogoslovskog fakulteta, o novouvedenom verskom obrazovanju:

"Suštinsko versko vaspitanje i obrazovanje uvek se odigrava unutar crkve. U crkvi se rađaju i razvijaju, vaspitavaju istinski hrišćani. U školi teško ili gotovo nikako. Svojim prisustvom preko ovog predmeta u školi. Crkva želi da pomogne roditeljima i školi da se mladi ljudi vaspitaju i i obrazuju, kao prave celovite ličnosti. Crkva želi kod dece da razvije ljubav prema bogu, rečima drugim ljudima, roditeljima, nastavnicima, drugovima i prema prirodi…"

("Danas")

Andrej Nikolaidis,

rok kritičar iz Podgorice u recenziji ploče Discipline kičme, govori da je domaću rok muziku prestao da sluša sa trinaest godina kada je dobio ploču grupe "The Cure":

"Učiniti da mladi čovjek prestane da sluša Bijelo dugme, Električni orgazam, Prljavo kazalište ili EKV to je gotovo kao da spasite nečiju dušu. Gledajući jedan crnogorski politički miting, mislim da je bila proslava neke od srpskih novih godina, gledajući te ljude na Trgu, upitao sam prijatelja – kako je moguće da se toliko razlikujemo. Pitanje je, naravno, bilo retoričko, ali pamtim da mi je prijatelj tada rekao nešto vrlo mudro. Kada smo mi slušali Sonic Youth i The Residents rekao je, oni su slušali Vesnu Zmijanac. Upravo tako, i upravo tada, naši životi su se bespovratno razdvojili, i vremenom je udaljenost postajala sve veća. Na kraju, dijeleći prividno isti prostor i vrijeme, mi smo završili u posve rezličitim epohama i geografijama. Mi živimo u dvadeset i prvom oni u devetnaestom vijeku; mi živimo u Crnoj Gori, oni u Jugoslaviji."

Objašnjavajući da je YU rok dao samo dva bitnija autora, Arsena Dedića i Ramba Amadeusa on zaključuje:

"Dva najbolja srpska proizvoda su PKB jogurt, rozog pakovanja sa naslikanom kravicom i – Disciplina kičme."

("Vijesti")

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu