Zlatna pravila o luzerskom trijumfu

Alabaster DePlume (rođen 1980. ili 1981) čudan je svat. Po dolasku na svet poznat kao Angus Ferbern, usvojio je u međuvremenu svoje umetničko ime na jednako neobičan način kao što je i sve drugo neobično u vezi sa njim: pseudonim je iskrsao kada mu je prolaznik dobacio nešto neprijatno na ulici. Ovaj spiritualni džez poeta i orator, saksofonista i multiinstrumentalista, muzički producent, mesija koji oko sebe okuplja stvaraoce što pristižu iz najneočekivanijih pravaca, aktivista i skroz-naskroz ekscentrično, ali svejedno drago i razorno iskreno ljudsko biće, već godinama stalno iznova izmišlja svoj DePlume univerzum, vraćajući jednostavnu čovekovu veru pravo u bazu. Možda se zato danas i smatra jednim od najzanimljivijih autora i najoriginalnijih humanih primeraka na kugli zemaljskoj.

Četrdesetogodišnjak DePlume, nekadašnji neshvaćeni mančesterski tinejdžer, totalno je okrenuo list preselivši se u London 2015. Tamošnja nova cool scena, izgrađena oko eksplozivnih sastava poput Sons of Kemet, Ezra Collective i Nubaje Garsije, rešenih da džezu daju inteligentnu muzičku i socijalnu oštricu – usvojila ga je kao svog omiljenog osetljivog čudaka. Svrha njegovog života oduvek je inače oštrila svoju vizionarsku optiku u smeru obespravljenih, osujećenih i odbačenih, pretvarajući sopstvena i tuđa traumatična iskustva u muziku viših duhovnih sfera. Trudeći se da od palih anđela društva stvori heroje i ikone nedostižne kreacije, naš apostol Alabaster u potpunosti se u svom novom staništu predao poeziji i zvučnim snoviđenjima, nastalim u permanentnoj rezonanciji sa zajednicom koju je na svom šamanskom putu sam oko sebe stvorio. Deluje previše ludo ili gnusno ekskluzivno, nalik na sektu? Ma ne, nimalo, bez brige!

Alabaster DePlume kao da je unajmio ceo raspoloživi ljudski potencijal planete da uzme učešće u njegovom projektu dosezanja kosmosa drugačijim sredstvima oslobođene imaginacije. Bolje rečeno, poprilično drugačijim. Po tome je on neka vrsta izgubljenog sina Džona Lenona. Naš junak se, pritom, davno obračunao u sebi sa svakim podsmehom, opredelivši se da dobrobit nevoljenih i iz bilo kog razloga skrajnutih kćeri i sinova čovečanstva postane njegova javna andergraund misija. Svoj ovogodišnji dvostruki album Gold – Go Forward in the Courage of Your Love zamislio je zato kao bezgraničnu improvizaciju sa sijaset sjajnih muzičara, koji su se tokom snimanja u različitim grupama smenjivali svakog dana, a čije je zabeležene susrete docnije kombinovao, interferirao i kolažirao pomoću dugačke smeđe trake pak-papira, na kojoj je 17 tako snimljenih i potom preslušanih sati označio simboličnim bojama i komentarima. Tim ličnim emotivnim putokazom, DePlume je kasnije integrisao raznovrsne elemente ovih sviračkih okupljanja u 19 čudesno formulisanih numera, gromko pozdravljenih od strane apsolutno čitave alternativne muzičke alijanse.

Ali, DePlume vam sve vreme tokom slušanja albuma Gold sugeriše kako posao – samim izlaskom ove ploče – uopšte nije završen. Neki silni ljudi svirali su i svirali ovde, namerno ne uvežbavajući ništa do perfekcije, niti se vraćajući ponovo da poboljšaju nešto što je iz njih prethodno već spontano izašlo napolje. Koncertnu turneju kojom ploču promoviše upriličio je koristeći sličan metod odbacivanja svih veštačkih pravila i krutih stega: u svakom gradu on svira sa nekim drugim, njemu dragim majstorima svojih instrumenata, podižući koncept improvizacije na metafizički nivo. Nežna pažnja, poverenje i delikatno poštovanje, koje oko sebe okupljenim umetnicima DePlume poklanja, donekle potiču od osećanja nevidljivosti u sopstvenoj višečlanoj porodici, sačinjenoj od majke levičarke, oca torijevca i trojice glasne i borbene braće. Odnekle, pak, ta nužnost da se ljudi okupe kao u nekom drevnom ritualu – i da preobraženi kolektivnim činom urone u melodije i ritmove nikad upoznatih kultura, doživljavajući ih kao svoje vlastite – svakako pronalazi poreklo u Alabasterovom angažmanu pri dobrotvornoj organizaciji Ordinary Lifestyles, što su je 1993. u Mančesteru osnovali roditelji čija su odrasla deca imala teškoće u učenju. Snažna povezanost sa sviranjem, pomogla je Alabasterovom radu sa parom muzičara, suočenih sa istovetnim problemima: desetogodišnja pomoć koju je pružao svojim hendikepiranim drugarima Saju i Liju, u pokušaju da komponuje muziku koja bi im dala šansu da se izraze, našla se na njegovom mnogohvaljenom albumu iz februara 2020. po imenu To Cy & Lee: Instrumentals Vol. 1, kojim se konačno probio do šire javnosti.

Zvuk najnovijeg DePlumeovog albuma Gold dobrim delom zasniva se takođe na krhkosti i čarobnjaštvu. On, rečju, čistim i nezagađenim čulnim vokabularom nekakvog prvobitnog stanovnika Zemlje – ili možda baš naprotiv, njenog poslednjeg stanovnika? – otkriva pradavnu prirodu ljudskog roda i onog obilja velikih i malih stvorenja okolo, zadržavajući i dalje ultramodernu komunikativnost svog neposrednog diskografskog preteče I Was Not Sleeping, nastalog u saradnji sa Danalogom, jednom trećinom londonskog džez-rok benda The Comet Is Coming. Alabaster ovde uspeva da proizvede muziku izmaštanog sveta, naivnog i prostosrdačnog, proširene percepcije i natprosečne duhovnosti, gotovo pridošlog iz Hakslijevog Ostrva. Taj gigantski nerv što se sunča na svojoj uzvišenoj Atlantidi, nesviknut na ratove, mržnju i uništenje – fokusiran isključivo na luksuz sopstvenog mišljenja, neprekidno učenje, ljubav i bliske susrete treće ili koje god vrste – prikuplja fundamentalnu energiju i uživa u dionizijskim podukama svog vrhovnog vrača. Tolerancija, uzajamno pomaganje, oduševljenje, strastvenost i objava svakodnevnih čuda, krase album Gold na preokretu decenija, potcrtavajući potrebu za skloništem od isfabrikovanih emocija, reči i postupaka, kao i čežnju za spokojstvom i sigurnošću unutar sestrinstva i bratstva sebi bližnjih.

Mistično prožimanje Alabasterovog saksofona i njegovih umirujućih rima – čije značenje svejedno vrišti proživljenu nepravdu – svedoči o bogatstvu detalja na mapi svakidašnjice, koji su uveličani do stvarnih egzistencija. Na albumu Gold sve podrhtava od ljudske pesme i tananih treperenja što kao da dopiru direktno iz tla, iz vlati trave, iz neprestanog kruženja prirodnih sila i nepoderive materije postanja. Kada Alabaster u numeri Fucking Let Them kaže: “I have all I need/For the glory of being/I recognise you and celebrate”, onda vam ne treba nikakvo Sveto pismo da vam još jednom saopšti koliko ste mali i nejaki pred bogom, nego baš ova propoved da proslavi vašu neverovatnu samosvojnost i snagu. A kada vas podseti da nikada ne smete smetnuti s uma koliko ste dragoceni, to se momentalno ispostavi kao valjda najvažnija stvar da se obelodani onom beznadežnom gubitniku u svima nama.