Kultura

Intervju – Ana Vučković, spisateljica

Živimo bez dobrih mitova 2

fotografije: marija janković

Živimo bez dobrih mitova

"Političko i intimno tu su u svakoj rečenici, ali suptilno. Južno voće sa kog tata skida nalepnice i stavlja mi ih na ruku kao sat došle su do nas tako što je uspostavljena trgovina, a to je posledica nekakve politike. Naša letovanja posledica su nekakve politike, kao što je i svaka knjiga politička jer je nastala u nekoj epohi, u određenim uslovima, društvenom uređenju... Tu bih ja govorila o političkim knjigama u užem i širem smislu. Jugoslav bi bila politička knjiga u širem smislu"

Pripovedačica romana Yugoslav Ane Vučković (Partizanska knjiga, Kikinda 2019; vidi "Vreme" br. 1516) mnogo govori o smrti, pre svega o smrti svoga oca, ali radi to duhovito, bez patosa i težine, čak i kada boli – a boli, žestoko. "Smrt", kaže pripovedačica, "Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to". Upravo ovaj komentar "I to je to" daje ton romanu, ta laka i mirna rečenica, gotovo poštapalica, stoji kao protivteža velikoj i strašnoj smrti. U neprekinutom monologu pripovedačica traga za ocem koji je, zapravo, sve vreme bio tu, stvaran, stamen, siguran, te je njena potraga oživljavanje sopstvenog sećanja: ona traga za nečim što nikada nije bilo izgubljeno. Sećanja izviru silovito, a ona pokušava da ih sakupi i postavi u nekakav poredak koji, međutim, ranije nije postojao. Očeve priče spliću se sa pričama same pripovedačice, sadašnjost se preklapa s prošlošću, zemlja u kojoj živi stapa se zemljom u kojoj je živeo njen otac, ali očeva zemlja za nju je zemlja iz priče, mitska zemlja, istovremeno stvarna i zamišljena, kao što i sam otac postaje priča kojoj život daje jezik.

"VREME": Poglavlje koje nosi naslov "Kafa" ima dve rečenice: "On ne pije kafu već pet godina. Zato što je mrtav." Ako bih kazao da je u ovom "haikuu" sažet vaš roman, šta biste rekli?

ANA VUČKOVIĆ: Rekla bih da imate pravo. I sama sam sebe iznenadila time koliko su mi prijale jednostavne rečenice koje su mi dolazile u pisanju. Ranije je moj stil bio barokni, ako hoćemo da budemo nežni, ili prenakićen, ako to nismo. Pošto ovde moje pisanje nije bilo nikakva kalkulacija nego je dolazilo u talasima, u bujicama, gotovo kao terapija, bilo bi očekivano da će opet ta raskoš nadvladati. Ali se to nije desilo i kao da sam instinktivno težila tome da tekst bude pročišćen i jasan, da svima bude jasno, da meni bude jasno, da bude jasno ne samo za mene ili čitaoce nego samo po sebi, kao neka velika istina, kao nešto što se ne dovodi u pitanje. Da, takva je ova rečenica. Čini se da se njoj ništa ne mora dodati. Teška je, cinična, istinita, čak i duhovita. U njoj, paradoksalno, kao da sam htela da prevarim i sebe i čitaoca, a u stvari sam uspela da uradim upravo suprotno – da bacim jednu istinu u lice. Zašto se nisam zadržala samo na ovoj rečenici ili napisala knjigu haikua? Možda zato što sam imala toliko još priča da ispričam, nisam mogla da izdržim da ne kažem i ovo, i ovo… Da, ova rečenica je kao čovek za koga mislite, kada ga vidite, kako znate njegovu priču, ali iza tog lica je još milion koje tek treba da čujete ako mu date priliku. I onda potvrdite ono što ste mislili.

Prve rečenice poglavljabile kratke ili jako dugeupečatljive su. Na primer: "Kad je neko bolestan, uglavnom leži" (str. 75). Čitalački je utisak da su te rečenice živele za sebe i pre pisanja, a roman je došao kasnije da bi im ulio život. Da li taj utisak vara ili…?

Za sebe sam uvek mislila da sam maštovita i da sam sposobna da stalno smišljam nove teorije, nove lucidne ideje, a u pisanju Jugoslava više nego ikad prepustila sam se posmatranju. Ako dovoljno dugo posmatrate, izaći će vam neka očigledna istina, neka sasvim jednostavna rečenica kao što je – kad je neko bolestan, uglavnom leži. Zato čitaocu, a i meni sada, kada me to pitate, ove rečenice deluju kao da su živele po sebi, jer su kao nekakvi aksiomi, kao nešto prirodno, obično, nešto što je oduvek tu. Nisam mogla da pobegnem od sebe, uvek imam poriv da narušim takav minimalizam, da nakitim. U tom kićenju je zapravo nastao roman, u nizanju slika iz realnog i izmišljenog sveta, u nizanju priča koje znam oduvek i onih koje sam tog trenutka izmislila.

Aristotel bi vas pitao: zašto izmišljate? Kiš bi dodao: zar stvarnost ne prevazilazi maštu?

Pa da, ja, kao i bilo ko drugi ko nešto stvara zapravo ne izmišlja nešto novo, nego kombinuje ono što već postoji. Smešno mi je što kada nemam nečiji broj telefona, pa ga saznam – pogledam te brojeve i pomislim – ovu kombinaciju brojeva sam lako mogla da predvidim. Tu mi je sve poznato, znam za postojanje svih tih brojeva, oni su oduvek tu. Taj sistem slova, pa reči koje kombinujemo tvori smisao, atmosferu, prenosi frekvencije pisca čitaocu. Mašta ne bi postojala da nije deo stvarnosti, jer smo mi deo stvarnosti sa svojom maštom, a opet, i stvarnost je deo mašte, stvarnošću se koristimo da bismo maštali. I Aristotel i Kiš imaju pravo. Stvarnost prevazilazi maštu zato što je mašta njen deo. Pišući ovaj roman, ja sam kombinovala, nizala slike koje su gotovo filmske, tako da one stvaraju senzacije, prave atmosferu. To sam radila ne misleći na afekte, a kasnije sam čula da je ovaj moj roman na ivici poezije. I to mi se dopalo, iako poeziju ne pišem. Ali sam razumela zašto. Zato što u poeziji više nego igde imamo to brzo smenjivanje slika, koje u toj kombinatorici, nekad namernoj, nekad nasumičnoj, proizvode čudne asocijacije. Prepoznajemo ono što nam je poznato, samo su kombinacije drugačije. Umetnici su zapravo kombinatori, a ljudi reaguju na nove kombinacije poznatih motiva. Da nešto ne poznajemo odranije, ne bismo ga ni prepoznali i onda ne bi ni imalo uticaja na nas.

Zemlja u kojoj je najveći deo života proveo otac vaše pripovedačice za nju je mešavina utopije i stvarnosti. Kakva je uloga te zemlje u priči? Kao da kroz priču o ocu ona želi da usvoji tu zemlju, ali to nije moguće.

Ona želi da usvoji vreme koje ne može usvojiti. Svi su me u intervjuima pitali konkretno za Jugoslaviju, za povratak u nju. Da, to jeste važna tema ovog romana, ali hajde da odemo još dalje – mojoj pripovedačici je želja da osvoji vreme. To je u vezi sa Jugoslavijom, ali i sa činjenjem nečega što je nemoguće, sa ovladavanjem jednom nemogućom koordinatom. Njena ideja jeste da ovlada tim vremenom da bi tamo pronašla svog oca mladog, zdravog, bezbrižnog u njegovoj Jugoslaviji. Postoji još jedan, čak i važniji razlog – njoj je važno da upozna svet pre sebe, svet bez sebe. Šta je uopšte bilo moguće pre mene? Pa, svet pre mene je čista egzotika, zato što mi je večno nedostupan. Ovo je roman o raznim čežnjama – od one da se proba mitska kafa u Trstu, da se ponovo vidi tata (ili možda ipak ne), ali i da se uradi ono što se uraditi ne može. Nisam ja prva koju je to zanimalo. Setite se filma Povratak u budućnost. S tim što mi u toj mitskoj Jugoslaviji zaista imamo tu flambojantnu ikonografiju, te visokostilizovane artefakte, te kolektivne uspomene, pa se čini kao da možemo tu prošlost da zaista uhvatimo.

Vaš Povratak u budućnost satkan je od nenametljivih ali jasnih političkih motiva. Da li vas iznenađuje to što se jedna duboko intimna priča čita kao politički roman?

Političko i intimno ne mogu se odvojiti. To je svojstvo ovog teksta. Da, on je vrlo politički, ali ne na prvu loptu, čini mi se. U njemu nemamo veličanja jednog sistema, kao što bi se možda moglo pomisliti, već ima i kritike. Političko i intimno tu su u svakoj rečenici, ali suptilno. Južno voće sa kog tata skida nalepnice i stavlja mi ih na ruku kao sat došle su do nas tako što je uspostavljena trgovina, a to je posledica nekakve politike. Naša letovanja posledica su nekakve politike, kao što je i svaka knjiga politička jer je nastala u nekoj epohi, u određenim uslovima, društvenom uređenju… Tu bih ja govorila o političkim knjigama u užem i širem smislu. Jugoslav bi bila politička knjiga u širem smislu. Žao mi je samo što su neki, koji moj roman nisu čitali, napamet pomislili da je on samo politički, a ne i intimni. Žao mi je što ne znaju šta se sve nalazi unutra. A većina onih koji su ga čitali nisu ga shvatili kao politički, iako on to jeste. Zato što ih je preplavilo intimno. Vrlo zanimljivo. A ovaj roman je i jedno i drugo, za mene je to neodvojivo. Ja pišem iz sebe, iz svojih uverenja. Ali se ne žalim, jer je u svakom slučaju to dobitna kombinacija. Nekoga je privuklo to političko, nekog intimno, a nadam se da su oni koji su roman čitali dobili oba.

Roman je jedan dug monolog vaše junakinje. Da li se, zbog naglašeno subjektivne perspektive, ona izlaže proizvoljnosti ili, kako glasi jedna zamerka, sentimentalnosti?

Pišući roman, nisam se bojala ničeg, čak nisam ni razmišljala o tome kakav će efekat proizvesti, bilo mi je važno da znam, a to sam znala, da pišem nešto autentično, što je i meni samoj uverljivo, što me je u pisanju držalo u nekakvoj groznici. Jedino što nisam želela je da bude patetično, da skliznem u sentimentalno. Mislim da sam u nekoliko navrata bila na samoj ivici, ali da je nisam uopšte ili nisam često prelazila. Jedina svesna odluka je da u priču o svojoj porodici i svom tati uvedem priče i anegdote i drugih ljudi, prijatelja, njihovih roditelja, porodične storije koje se pričaju o ručkovima i slavama. Zašto? Upravo da bih priču podigla na nivo univerzalnog, da učinim da to ne bude samo priča o pripovedačicinom tati, nego o generaciji očeva i majki, deda i baba. Po čemu je taj tata važan da bi se o njemu pisala knjiga? Nije ostavio legat ili bio slavan. On je predstavnik svoje generacije na ovim prostorima, pričom o njemu zapravo zahvatamo mnogo šire polje. Drugi razlog je taj što sam htela da zabašurim priču o svom tati koji je direktna inspiracija za knjigu, da ne ogolim potpuno svoju porodicu, da od subjektivnog priđem objektivnom nižući priče koje nisu samo moje, da pružim dovoljno za presek, savršen uzorak, da tu priču stavim rame uz rame sa pričama drugih porodica, izbegnem patetiku, ali postignem prepoznavanje, a onda i katarzu.

Živimo bez dobrih mitova 3

Zanimljiva formulacija: zabašuriti priču o svom tati da biste ispričali priču o tati. Gde je, onda, istina vašeg romana? U stvarnosti koja mu prethodi, ili u jeziku iz kojeg se rađa (kao Botičelijeva Venera iz pene)?

Priču o tati ćemo bolje shvatiti ako se udaljimo od tate i pričamo o drugima oko tate. Kada sam gledala Sopranove, pomislila sam kako bi bilo besmisleno da je to priča samo o Toniju i nekoliko drugara. Ne sme da bude previše Tonija, jer ga onda zapravo paradoksalno nećemo dobro videti. Neki tamo sporedni lik koji će se pojaviti na pet minuta baciće na tog Tonija posebno svetlo, krajičkom uma pomislićemo na to gde je Toni sada dok se dešava nešto deseto. Kao tinejdžerka išla sam na časove akvarela i naučila jednu važnu lekciju: ono što ne ide, što se naizgled ne uklapa, svemu će dati novi smisao. Na mrtvoj prirodi nežnih, pastelnih boja povuci liniju plavom, uradi ono što misliš da ti nikako ne treba i da će pokvariti sliku i sve drugo na slici postaće još više to što jeste. Ratni filmovi bez žena zapravo nas teraju da pomislimo gde su dođavola žene za to vreme. Ali da odgovorim na pitanje jasnije – mislila sam da je roman zakucan u stvarnosti, da mi je to uporište, ali jezik je počeo da buja ili, još bolje poređenje – postao je kao reka i probio je branu. Stvarnost je očigledno bila samo početak.

Koji su vaši preci u književnosti?

Prvo sam mislila da ima autora koje volim, ali da neki od njih nisu bitno uticali na ono što pišem, odnosno da ne pišemo slično, da nas ne zaokupljaju slične teme, da su nam stilovi različiti. A onda sam odbacila tu teoriju i mislim da je sve što volim u nekoj ravni uticalo na mene, pa onda i na pisanje. Danil Harms, Čehov, Kortasar, Flaneri O’Konor, Momčilo Nastasijević. Izgleda da nije više popularno voleti Bukovskog u krugovima u kojima se ja krećem, jer ga ili voli svaka budala ili ga tumače kao mizoginog. Ali ja volim da ga čitam. Pre nekoliko dana otkrila sam pesnikinju Anu Svirščinjsku, oduvala me je. I eto, možda ne mogu da kažem da mi je književna pretkinja, jer sam juče saznala da postoji, ali sve što mi se ikada svidelo ili će mi sve svideti ide na isti spisak. Moja stvarna pretkinja, moja baka, odličan storyteller, presudno je uticala na mene iako ništa nikad nije objavila.

U jednom intervjuu rekli ste da živimo u vremenu bez mita. Zar vam se ne čini da je obrnuto? Ideje prosvećenosti povlače se pred nadirućim praznoverjem, ljudi odbijaju da vakcinišu decu jer više veruju vudu ritualima, kosovski mit je stvarniji od onoga što imamo u tanjiru

Evo dobrog mesta da preformulišem donekle to što sam rekla. Živimo u vremenu bez mitova koji bi se meni dopadali i kojima bih se ja priklonila. Čudno je da sam u trenutku kada sam mislila o temi mita, na umu imala samo nešto dobro, neku veliku ideju, blistavu, nešto što zasenjuje i čemu biste se divili zbog lepote i snage. Nešto večno i nepromenljivo. Za mene mit o rokenrolu uvek će biti nešto što će me jednako uzbuđivati. A oko nas su sve neke rascepkane teorije, koje dolaze i prolaze u talasima, sve su to trendovi koji se često menjaju i apdejtuju. Ni mitovi nisu to što su bili. Možda grešim, ali moje poimanje mita je kao da je on nešto monolitno i veliko, a ovo čemu prisustvujemo jesu sitne manifestacije naših slabosti. Ljudi će vrlo lako poverovati u prvu sledeću teoriju koja se pojavi. I ona neće ostati monolitna, nego će mutirati kao virus. Na to sam mislila kada sam pominjala vreme bez mita i vreme stihije.

Iz istog broja

Intervju – Ajnar Selvik, Wardruna, norveška world music atrakcija

Sviramo, ne propovedamo

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Filmologija

Mapiranje stanja stvari

Zoran Janković

Intervju – Jan Fabr, vizuelni umetnik

Savremeni umetnik je marginalan

Jovana Georgievski

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu