„Nacrt Strategije kulturnog razvoja Srbije je završen, i očekujemo da će uskoro biti organizovane javne rasprave“, izjavio je krajem februara novinarima ministar kulture Vladan Vukosavljević. Prema njegovim rečima, Strategija podrazumeva analizu aktuelnog stanja i predlog reformi i procesa koji treba da se dešavaju u srpskoj kulturi u narednih deset godina. Zato će se tu naći, objasnio je ministar Vukosavljević, i obiman spisak zakonskih promena koje se moraju desiti u tom periodu. Međutim, pitanje je da li će se među tim zakonskim promenama naći i one u vezi sa rodnom komponentom kulture?
Savremena srpska država je zbog specifičnog društveno-istorijskog konteksta još uvek pod dominantnom autoritarnom političkom kulturom i patrijarhalnom ideologijom distribucije moći u društvu. Jedan od očiglednih pokazatelja ove teze je dominacija 11 muških kandidata na nedavno završenim predsedničkim izborima. Statistika kaže i da je na dosad 11 održanih predsedničkih izbora bilo ukupno 110 muških kandidata i samo šest kandidatkinja. Dubina problema je vidljiva tek kroz analizu kvaliteta, jer nijedna od ovih šest konzervativnih kandidatkinja nije zastupala rodne politike, a dve od njih, Jadranka Šešelj i Milanka Karić, jesu ultrakonzervativne i patrijarhalne političarke.
„Najvažnije je osnovno obrazovanje“, smatra Biljana Dojčinović, profesorka Filološkog fakulteta, komentarišući činjenicu da je u čitankama za osnovnu školu premalo književnica. „Kada smo planirali projekat ‘Knjiženstvo’ s namerom da napravimo bazu podataka književnica koje su pisale na srpskom jeziku, očekivali smo da će biti 30 do 40 imena, a danas ih je u bazi 153. Dakle, tvrdnja da nema književnica i da one nisu u čitankama zato što ih nema dovoljno, nije tačan. Potrebno je promeniti književni kanon u osnovnim školama i uvesti više žena koje zaslužuju da budu tamo.
Književnica Jasminka Petrović tvrdi da je dečja kultura kod nas potpuno marginalizovana, nema sistema, sve počiva na entuzijazmu pojedinaca: „Donedavno je vladalo pravilo za knjige – kada je glavni junak dečak, čitaju ih dečaci i devojčice, a kada je glavni junak devojčica, čitaju ih samo devojčice. Na sreću, ovaj stav se menja i kod pisaca i kod publike. Nedavno mi je jedna devojčica rekla da su joj knjige za lektiru dosadne zato što većinom govore o dečacima. Mislim da je krajnje vreme napraviti veliko spremanje među knjigama za lektiru. Mi imamo sjane savremene pisce za decu koji poštuju rodnu ravnopravnost. To su Vesna Aleksić, Vladislava Vojnović, Ivana Lukić, Uroš Petrović, Igor Kolarov, Dejan Aleksić… Deca, zapravo, uopšte nemaju problem sa rodom, imaju ga odrasli. Strategijom razvoja kulture treba predvideti rodnu edukaciju odraslih – roditelja, nastavnika, vaspitača. Naravno, za temu roda važna je saradnja Ministarstva kulture i Ministarstva prosvete.“
Mlade umetnice i kulturne menadžerke uglavnom se opredeljuju za rad u nezavisnom sektoru koji karakteriše prekarijat i koji živi od projekta do projekta, dok se ono malo muškaraca koji završavaju umetničke fakultete ili humanističke nauke radije opredeljuje za javni sektor. Zato Milena Dragićević Šešić, šefica katedre Uneska za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu, pretpostavlja da će „Strategija razvoja kulture mnogo veći značaj posvetiti javnom sektoru, zato što se misli da nezavisni sektor treba da se sam bavi sobom i sam stvara uslove za sopstveni razvoj. A Strategija treba da stvori osnove u kojima će svaki sektor imati maksimalne mogućnosti razvoja. Kada gledate sume novca koje su odvojene za javni, a koje za nezavisni sektor, vidite da je čak više od 95 odsto za javni sektor, te bi stoga on trebalo da daje prostornu i logističku podršku nezavisnim projektima i organizacijama.“
Jednu od posledica ovakve prakse definisala je sociološkinja Marina Blagojević Hughson kritikujući odnos države prema kreativnoj inteligenciji i onima koji „imaju sposobnost da kritički misle“: „Mi smo kao poluperiferija direktno izloženi periferijalizaciji upravo time što nam se kultura i nauka maksimalno periferijalizuju, a to ima jako negativne implikacije ne samo po nas koji se time bavimo već i po društvo u celini. Mi klizimo ka ropskom društvu koje ne treba da ima nikakvu svest i samosvest.“
Višnja Kisić, doktor nauka muzeologije i nasleđa, Strategiju vidi kao mogućnost otvaranja javnog prostora za raspravu „o tome kakvu budućnost želimo i kakvu budućnost kroz kulturno nasleđe i muzeje projektujemo. Mi kroz procese muzealizacije biramo određene podatke i priče, određene likove i mitove iz prošlosti koje veličamo kao važne, a koji nam služe kao neka vrsta navigacije kroz sadašnji trenutak i sugerišu određene vrednosne orijentacije. Služe nam za građenje budućih društvenih odnosa i praksi. Suštinska promena u otvaranju kulturnog nasleđa jeste u tome da nasleđe ne shvatimo kao neutralno apolitično očuvanje istinite slike o prošlosti koja je gotovo po pravilu u muzejima predstavljena kroz perspektivu privilegovanih muškaraca i etnički čiste i homogene nacije, nego da se pitamo koji i čiji glasovi i iskustva nedostaju u slici o prošlosti koju muzeji danas projektuju i da otvaramo ovo polje za različite perspektive. Feministička intervencija u politike kulturnog nasleđa zapravo znači preispitivanje postojećih hijerarhija odnosa moći koje ne sežu samo u pitanje rodnih odnosa i nejednakosti polova, nego nam omogućavaju da kroz perspektivu „žene kao drugog“ čitamo različite pozicije drugosti, bilo da su one nacionalne, etničke, klasne, rasne, seksualne.“
Milena Dragićević Šešić dodaje da u Muzeju Hajduk Veljka u Negotinu nema Čučuk-Stane, a kustose je začudilo da se postavlja to pitanje „jer nema nikakvih predmeta vezanih za nju“.
Po podacima Programa za afirmaciju ženskog stvaralaštva FEMIX, navodi Tatjana Nikolić – rok, džez, metal, pank i drugi alternativni muzički žanrovi i dalje su dominantno muški, a na domaćim muzičkim festivalima udeo ženskih sastava ili ženskog autorstva je između 10-15 odsto, slično kao i u Evropi i Americi. Prema studiji „Rodni odnosi na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije“ Tatjane Nikolić iz FEMIX-a, na top-listama jednog radijskog programa RTS-a tokom proleća prošle godine 88 puta češće bio je bend sa svim muškim članovima nego sa svim ženskim, a čak osam puta češće bend sa svim muškim članovima od benda sa makar jednom članicom. „Rodna ravnopravnost i raznolikost u kulturi treba vrlo eksplicitno da budu jedan od ciljeva, instrumenata i principa Strategije“.
U istoriji jugoslovenskog i srpskog filma, kako navodi dr Ivana Kronja, filmolog i filmska kritičarka, jedine žene među rediteljima nacionalnog kanona jesu Soja Jovanović i Vera Jocić. „Film je najskuplja umetnost, a gde je neki veći novac u igri, žene su često više isključene i diskriminisane. Žene stvaraoci u savremenoj filmskoj proizvodnji kod nas dominiraju pre svega u animiranom i dokumentarnom filmu. Potrebno je napisati jednu celovitu istoriju srpskog filma, i u nju uključiti i profesionalne žene rediteljke.“
Imajući izvesne opravdane sumnje u mogućnost primene Strategije razvoja kulture, ipak će njeno usvajanje u Narodnoj skupštini biti važan politički čin koji treba da posluži kao sredstvo za otvaranje kvalitetne opšte javne rasprave o budućnosti kulture u našem društvu, naročito iz perspektive roda i marginalizovanih društvenih grupa.
