Kultura

Palić 2010.

Zalutali meci, i šire 1

Iz filma "Ulični dani" Levana Koguašvilija

4. 8. 2010. / 17.29

Zalutali meci, i šire

Ili je slika evropske kinematografije turobnija, ili je sam selektorski izbor slabiji nego prethodnih godina

U blizini palićke Riblje čarde, pred samom ogradom nečega što se zove Eko kamp, na rubu asfaltnog puta, dočekao me je, prve večeri Festivala evropskog filma, leš zgaženog goluba. Scena, ko biva simbolična, nekako baš kao iz nekog tmurnog (rumunskog, po mogućnosti) filma "o nasleđu komunizma" ili, još bolje "o užasima tranzicije". Sutradan, upekao zvizdan, krenem u Suboticu na dnevne projekcije, a ostaci golubijeg tela još su tu. Vratim se, evo ga, viri mu smrskana glavica iz polumraka. Nedelja, kanda će na kišu, pokojni golub prisutan. Isto i u ponedeljak. U utorak, kao da su ga nečiji točkovi odbacili malo dalje, skoro u travu. U sredu, kao da se vratio na staro mesto. Prolaze dani, malo kiša, malo sunce, komarci vazda, a bogme i golub: nit’ kome smeta, nit’ je kome žao, nit’ je čiji posao da zgaženu pticu ukloni, bar zbog ljudi ako već ne zbog njenog ptičjeg dostojanstva. Sledeće subote oko podneva krećem na put za jug, te se opraštam s razdrobljenom utrobom nespretne gradske ptice. Ako ste negde blizu, prošetajte se i proverite, ne bih se čudio da je još tamo. Divna je stvar ta ekologija, naročito da se njome zakiti šešir.

Zalutali meci, i šire 2

Ne treba, dakako, u ovu sliku učitavati višak metaforičnosti. Ima u toj sveprisutnoj palićkoj secesijskoj raskoši-na-rubu-kiča nečega dražesno dekadentnog, nečega prezrelog, što samo što nije – ali ipak nije – nagnjilo, no meni to prija, sve mi je na koncu nekako potaman, tu možda više nego igde svet bruji na mojoj frekvenciji. U jezeru se, doduše, ove godine niko ne usuđuje kupati – još jedno postignuće legendarne severnobačke ekologije – što zasigurno baca u očaj brojne prekaljene novinarske veterane, naročito beoooogradske, kojima je odlazak na Palić tradicionalno prilika da se izbrčkaju o tuđem trošku, a ako se još i neki film gleducne do ili od polovine (između podužih šank-pauza), ni to neće škoditi.

Za prethodno izdanje Festivala evropskog filma na Paliću govorilo se da je "recesijsko"; ovogodišnje je to fakat i bilo. Pre svega po programu – a to je, na koncu, jedino važno. To jest, ili je slika evropske kinematografije turobnija nego prethodnih godina, ili je sam selektorski izbor slabiji. Šta god da je u pitanju, dolepotpisanom prilježnom gledaocu dogodilo se po prvi put da se s Palića vrati bez ijednog odgledanog filma koji bi bio Otkriće, osveženje po kojem će pamtiti ceo festival, i još godinama dodijavati okolini nagovaranjem da ga pogledaju kako i gde znaju (kao što je, na primer, pre koju godinu bio ruski film Igrajući žrtvu, po sjajnom komadu braće Presnjakov).

U glavnom je takmičarskom programu (selekcija Nikolaja Nikitina) pobedu, tj. Zlatni toranj ovogodišnjeg Palićkog festivala odneo ruski film Kako sam završio leto Alekseja Popogrebskog (autora, između ostalog, sjajnog Koktebela); dvojica meteorologa, prekaljeni vuk i pomalo neodgovorni klinac, samuju u od svake civilizacije beskrajno udaljenoj meteorološkoj stanici u večnom ledu krajnjeg severoistoka Rusije. Jedina veza sa spoljnim svetom im je krčeća radio-stanica kojom održavaju vezu s bazom. Kada mlađi dobije informaciju da je starijem cela porodica izginula u saobraćajnoj nesreći, on mu tu informaciju zatajuje. Nastaje stanje napetosti bazirane na nesporazumu i kobnom neznanju jednog od ključnih likova, i Popogrepski tu tenziju koja prerasta u borbu na život i smrt izvanredno prikazuje; naravno, i sama je vizuelna komponenta ovog dugačkog, sporovoznog filma snimanog na neviđenim lokacijama više nego upečatljiva. Ipak, radi se o delu sa ogromnom, nezatrpljivom rupom u središtu: gledaocu ostaje do kraja nejasno zašto je mladić svom kolegi zatajio fundamentalno važnu (naravno i strašnu) informaciju, tj. koji je, dođavola, motiv mogao imati za tako nešto? Ili smo to mi koji postavljamo tako suvišna pitanja odviše evropeizovani i racionalizovani da bismo razumeli nepojmljive sumračne dubine Ruske Duše, pa sad bezveze gnjavimo sa izvesnim dramaturškim zakonitostima & uverljivostima? Enivej, nisam stekao dojam da je žiri stekao mnogo istomišljenika te završne večeri na palićkoj letnjoj pozornici…

Zalutali meci, i šire 3

Sasvim je drugačije bilo s italijanskim filmom Zalutali meci Turčina Ferzana Ozpeteka. Ovo je mogao biti samo još jedan predvidljivo raspričani italijanski film sa brojnom famigliom i brdom klope; takođe, mogao je biti još jedan politički korektan traktat o nedaćama homoseksualaca u mačističkoj južnjačkoj kulturi. Umesto svega toga, Ozpetekovo ostvarenje je fina, duhovita studija o pravu pojedinca na samosvojnost i pobunu, i o slobodi da se bude što jesi kao onoj retkoj, možda i jedinoj vrednosti koja se ne sme razmenjivati i rasitnjavati nikada i ni za šta. Ništa epohalno, ali toplo, fino i pametno. O Ženi sa slomljenim nosem Srđana Koljevića pisaće se u drugom kontekstu, njen bioskopski život tek predstoji, no ono što se odmah mora spomenuti jeste sjajan povratak briljantne Branke Katić. Šta li ta žena radi u tom Londonu, ili gde je već? To je misterija ravna onoj glede Koje u devedesetim. Rumunski Orden Časti Kalina Petera Necera mestimično je intrigantna, no u celini tek prosečna storija sastavljena od istočnoevropskih opštih mesta o "malim" ljudima nošenim vihorom istorije, ljudima formiranim u komunističkoj epohi koji su posve izgubljeni u pre svega mentalno-vrednosnoj prašumi tranzicije; na intimističkijoj, porodičnoj ravni to je i priča o čoveku – kao iz Dostojevskog – kojeg niko, a naročito oni najbliži, ne doživljava ozbiljno, kao da je saama njegova egzistencija vic bez poente. Od sličnih boljki pati i poljski film Naličje Borisa Lankosa, mada je priča o ženi koja je ubila i uklonila leš svog udvarača, "udbaškog" moćnika, obećavala mnogo više. Finska Loša porodica Aleksi Salmenpere ima vrlina, ali je pala žrtvom prenategnute teze o "incestu" koji se (tiranski "dobronamernom") ocu pričinjava iza zbližavanja njegovog sina i kćeri, koji su odrastali razdvojeno. Belgijski Baroni Nabila Ben Jadira šarmantna su, no ipak podosta puta već viđena pričica o velegradskim (briselskim) marginalcima iz imigrantskog okruženja. O odličnoj Besi Srđana Karanovića (van konkurencije za nagrade) već "sve znate", jer je već imala svoj bioskopski život, baš kao i nemački film Trči ako možeš Ditriha Brigemana, na Paliću vrlo toplo primljen. Francuski Osam puta ustani Čabija Molie dvoumi se da li da bude "recesiona" priča o hronično nezaposlenim sredovečnim "divnim gubitnicima" ili o jednoj dubinski "neprilagođenoj" ženskoj egzistenciji, ne (p)ostavši do kraja ni jedno ni drugo u dovoljnoj meri. Na festivalu pomalo precenjeni austrijski Pljačkaš Benjamina Hajzenberga nadgrađuje modele klasičnog krimića pričom o marginalcu i uvrnutom usamljeniku koji u životu ima samo dve strasti: maratonsko trčanje i pljačke banaka, no na koncu bizarnost te postavke počinje da izjeda priču, i tu ništa ne pomaže ni činjenica da je scenario nastao prema romanu, a ovaj prema "istinitoj priči". Mađarska Poligamija Deneša Orosa banalni je crowd-pleaser kojem u zvaničnoj konkurenciji ni u ludilu nije bilo mesto; koji god od filmova iz ciklusa savremenog mađarskog filma da je odabran, pre bi mu bilo mesto u zvaničnoj konkurenciji nego ovoj limunadi.

Zalutali meci, i šire 4

Program "Paralele i sudari" sada bi se koncepcijski mogao definisati kao "isto to, samo malo alternativnije", što zapravo i nije loše, bar načelno. Šta smo tu imali? Gruzijski Ulični dani Levana Koguašvilija bez sumnje je jedan od jačih momenata ovogodišnjeg Palića: sumorna priča o beznadnom krugu narkomana i dilera koji ordiniraju pred školom regrutujući tako nove ovisnike, a sve u ambijentu korupcije, sivila i neizlečive sirotinje. Neverovatan dramaturško-vizuelni novum filma jeste što su narkomani ovde mahom matori odrpanci totalno nalik onim balkanskim čilagerima što povazdan ordiniraju pred vašim lokalnim dragstorom filozofirajući u atlet-majicama o "svetskim zaverama"; tako su narkosi i dileri na originalan način "prizemljeni" i lišeni sveg onog mračnog glamura i seksepila koji ih prati kroz dobar deo savremene kinematografije.

O Staroj školi kapitalizma Želimira Žilnika na ovim je stranicama već opsežno pisano. Neke druge priče, eks-YU omnibus pet autorki iz Hrvatske, Makedonije, Srbije, Slovenije i BiH, tematski fokusiran na majčinstvo, zanimljiv je projekt uobičajeno neujednačenog nivoa realizacije, a više je od banalnog patriotizma ako kažemo da je "srpska" priča Ane Marije Rosi i režijski i scenaristički i glumački najzaokruženija, pa biće i jedina od koje bi se dao napraviti "celovečernjak"… I šta još? Češke Lisice, kasnije osvanule i u Motovunu, te turski Ljudi na mostu, već viđeni u Beogradu, beše li na Festu ili FAF-u. Na koncu, estonski film Iskušenje svetog Tonija u režiji Veikoa Onpuua (valjda sam dobro transkribovao?) jedan je od onih koji se prave ne čak ni za festivale nego za festivalske žirije, pa je tako i kod žirija ove selekcije odlično prošao, no radi se o filmu nerealizovanog tj. ugušenog kritičkog potencijala: tu ima izvanrednih detalja i sjajne "bunjuelovski" drske i začudne kritike Vrlog Novog Sveta baltičke paratranzicije, no do kraja se sve to istroši i potone u preteranoj bizarnosti i svakovrsnom samosvrhovitom umetničarenju. Šteta.

Kao i svake godine, ma Otvorenom univerzitetu prikazivao se ciklus savremenog mađarskog filma, sa inteligentnim, ali ne i ne-znam-kako pamtljivim Trtemrte nate Žombora Dige i Papirnim avionima Šimona Saboa, uronjenim u milje savremene Budimpešte, te po svemu "klasičnim", možda tematski već oveštalim, ali ipak pažnje vrednim ostvarenjem ugledne veteranke Marte Mesaroš Poslednji izveštaj o Ani. Obrni-okreni, još je najbolji momenat ciklusa bio Intimni pucanj u glavu Petera Sajkija, isprepletene priče o četvorici savremenih muškaraca i njihovim teškoćama sa ljubavlju… Ciklus Novi belgijski film nedovoljno mi se uklopio u plan projekcija da bih ga se usudio komentarisati. Kao i uvek, tu su bili i "Mladi autori Evrope" i još ponešto, sve u svemu, uobičajeno bogato i šareno, ali kvalitetom pomalo razočaravajuće, da li "objektivno" ili "subjektivno" uslovljeno, ah, tko zna…

Nedelju dana nakon dolaska, spremam se kući, očiju šarenih od filmova. Golub je stameno na mestu svog zaginuća, ljubazni moji Palićani i Subotičani žele nam srećan put, a tamo dole, na tužnom jugu i južnom tugu, neki mladi i perspektivni majstori već spremaju štanglu… Nema veze, biće bolje dogodine, ovaj festival je poput mesta na kojem se održava: i kad je sunce i kad je kiša, ne možeš ga ne voleti.

Iz istog broja

16. Sarajevo film festival

Devet dana jula

Muharem Bazdulj

Filozofija – Peter Sloterdijk, Sfere I, Fedon, Beograd 2010,
prevod Aleksandra Kostić

Politike umetnosti

Ivan Milenković

TV manijak

Ima li Granda bez Pinka?

Dragan Ilić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu