Kultura

Uspomena – Šaban Šaulić (1951–2019)

Žal što ostade 1

foto: biser todorov

Žal što ostade

Bilefeld je grad ni po čemu poseban, osim što je tamo centrala Dr Etkera. Nemci se sprdaju s njim jer je dosadan i nema se zašto ići tamo. Za nas je to grad gde nam je poginuo Šaban

"Ne slušam tu vrstu muzike, ali…", "Nikad ga nisam voleo kao pevača, ali žao mi ga kao čoveka", "Ne znam nijednu njegovu pesmu, ali jedan ljudski život je ugašen" – samo su neki od komentara iz ovog, šatro mog, "urbanog" dela sveta na vest o smrti Šabana Šaulića. Evo, baš me briga da se ograđujem na osnovu toga iz kog sam društvenog miljea i koja muzika ide uz mene. Kad sam videla da je Šaban poginuo, isplakala sam se ko zmaj. Ne zato što sam laka na suzama (kao što jesam), nego, brate, volela sam Šabana. Volela sam ga u svim njegovim, da prostite na izrazu, iteracijama. I kad peva sofisticiranu "Dajte mi utjehu" i u onoj smejuriji "Hajde mala da pravimo lom" i još smešnijoj treš, pomalo mizoginoj "Ćuti i budi dobra, znam da si opasna kao kobra". Nije mi smetao ni proćelavi Šaban, ni Šaban s perikom, ni ćelavi Šaban. Niti me je mnogo sekiralo kad se pre dve godine upetljao u aferu sa izvesnom Cucom, pevačicom u pokušaju.

Mnogi se autor ovih dana javio da napiše kako je ta Ibarska magistrala (rak-rana srbijanske malograđanštine) gomila smeća, ali eto, i na njoj zasija poneki biser poput Šabana Šaulića. Koga zajebavate? Pa, po njemu se u žargon uselio izraz "šaban" kao sinonim za "seljake", "džibere", "sirovine" i ostalo iz tog dijapazona. Nek oproste čitaoci, ne umem drugačije nego lično. Umorna sam od šokiranih pogleda kad kažem da slušam "tu vrstu muzike", što se razbijem od plakanja kad Šaban peva "Cvetu", žalopojku u zlokobnom taktu od sedam osmina, o nevernoj Cveti koju muž, pristigao iz pečalbe, zatiče u postkoitalnoj euforiji sa komšijom.

Javne smrti uvek izazovu veliku pažnju i po pravilu ispliva nešto uvrnuto iz dubine društva, što nismo znali da postoji. Pa su sad isplivali likovi koji tvrde da nikad nisu čuli nijednu Šabanovu pesmu. Aman! Pripadam jednoj od poslednjih generacija u kojoj su dečaci morali na obavezno služenje vojnog roka. Godinu dana nakon moje mature uvedeno je civilno služenje, ali nije to bitno. Nego, sećate se ispraćaja? Ako neko zna jedan ispraćaj u Srbiji koji je mogao da prođe bez "Uvenuće narcis beli", tu me secite. Da li idu ti ljudi na svadbe? One prave, pod šatrom (ove druge ne računam u svadbe)? Gde, bre, to ima svadba bez "Kraljice moga srca"? To vam je ono "otvori mi svoja vrata, ja sam čovek koji kuca"…

Biografske podatke Šabana Šaulića nema svrhe ređati u doba Vikipedije, a ionako je sve već popisano po dnevnoj štampi poslednjih dana. Ne vidim smisao ni u dekonstrukciji Šabana i objašnjavanju zašto je bio voljen. O sopstvenom slučaju mogu samo da kažem: volela sam ga jer mi je legao, jer mi je pasovao njegov glas i boja, jer se ložim na miks orijenta, dvojke i električne gitare. Volim Šabana i zato što mi povremeno treba ono fino pijanstvo, koje je sasvim moguće i bez alkohola, u kom lepo legne "Verujem u ljubav" i "Sneg je opet, Snežana" i poslednji pravi kafanski hit u poslednjih 10 godina, "Žal", koji nam je doneo jednog potpuno novog, tamburaškog, svedenog i prefinjenog Šabana. "Žal" je ušao u kafane čim se pojavio, 2013. i komotno bi mogao da ga snimi, na primer, Zvonko Bogdan, toliko je to gospodska pesma. Ali opet, ne mogu da zamislim da bi ikome tako dobro stajala kao što je stajala Šabanu. Volim ga i jer mi povremeno treba karasevdah i onaj osećaj da ću evo, sad da razbijem čašu i isečem se po licu, a to mi izazivaju upravo pomenuta "Cveta" i "S namerom dođoh u veliki grad", kad Šaban drekne "a ja sam počeo da lutam", i na kraju krajeva, "Dođi da ostarimo zajedno". Poslednju mnogi znaju po obradi grupe LET3, koji nisu mogli, a duboko verujem – ni hteli da ubiju emociju te pesme, ode sredovečnosti, jer nismo više mladi ko nekad, ali još nismo ni sasvim stari, pa dođi da ostarimo zajedno.

Na krajnje uvrnut način, u životu su mi se životne staze dva puta ukrstile sa Šabanom. Jednom, 2008. kad sam kao mlada novinarka "Vremena" obilazila izborne štabove i umalo se nisam onesvestila kad sam ga videla u Domu omladine u štabu LDP-a. Da se ne lažemo, onesvestila sam se od smeha. Te godine je LDP-ov izborni slogan bio "Od nas zavisi" i premda sam u to vreme simpatisala i tu stranku i Šabana, ništa me nije sprečilo da se sprdam kako "Od Šabana zavisi". Da, znam, pred one prošlogodišnje jezive lokalne izbore u Lučanima, Šaban je mnoge ujeo za srce pozivom da se glasa za SNS. Ali, čisto sumnjam da je ikad iko slušao šta Šaban priča kad onako božanski peva.

Još jednom mi se put ukrstio sa Šabanovim baš u subotu, kad je poginuo. Naprosto je iskočila vest da se saobraćajna nesreća dogodila kod mesta Guterslou, nedaleko od Bilefelda u kom je nastupao. Čoveče, Guterslou i Bilefeld… Zna li iko ovde za ta mesta, osim onih čija rodbina pečalbari u pogonima Dr Etkera? Otuda, uostalom, i Šaban u Bilefeldu, mnogo je naših koji rade u Dr Etkeru, a tada sam naučila da oni ne prave samo vanilin šećer i prašak za pecivo, nego i motore za čamce, pivo i razne hemikalije. Bila sam stipendistkinja Bertelsman fondacije, dva meseca u Hamburgu, nemačkoj prestonici štampanih medija. Nije ovo mesto da pišem zašto je to bio možda najvažniji period u mom životu i zašto mi je od tada Hamburg najdraže mesto na planeti, ali eto, nas osmoro stipendista potrpali su u voz do Bilefelda (240 kilometara od Hamburga), pa onda nekim minibusom do Gutersloa gde je centrala Bertelsmana, da se bogati Švabo uveri koga to stipendira. Još u vozu su nam domaćini objašnjavali kako je taj Bilefeld vukojebina, jeste da ima 300.000 stanovnika, ali tamo se nema zbog čega ići (Švabo ne drži mnogo do industrijskog centra jer mu se podrazumeva da industrija šljaka). Guterslou beše manji od Lapova, s tom razlikom što je uređen toliko da čoveka uhvati jeza od onolikog zelenila, jezeraca i labudova u gradiću u kom bukvalno ne živi niko, svi dolaze samo da rade u Bertelsmanu. Bilefeld je druga priča: tipičan sivi industrijski grad, sa, za nemačke standarde, prilično raspadnutom železničko-autobuskom stanicom, koja je po stanju u kom je najsličnija novosadskoj. Moderno rečeno – brutalizam. Nemcima ta dva grada verovatno ni dan-danas ne znače ništa. Ova dva grada Nemcima verovatno i dalje ne znače ništa posebno, a i meni su bili samo dve usputne zabiti na koje sam u životu slučajno nabasala. Od nedelje, 17. februara, meni su mesto gde mi je poginuo Šaban.

Iz istog broja

Strip

Konstrukcije i dekonstrukcije

Nikola Dragomirović

Izložbe

Pronicljivi posmatrač okruženja

Slađana Dimitrijević

Intervju – Šarlota Rempling, glumica

Hoću da živim ulogu, ne da je glumim

Marina Richter

Intervju – Goran Bogdan, glumac, predsednik žirija Festa

Dosta više, nismo marva

Zoran Janković

Kultura i država

Biram koga hoću

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu