Kultura

Premijere: Hartefaktovo sobno pozorište

Vruće kokice i hladna supa 2

Naš sin

Vruće kokice i hladna supa

Ni u realnom životu nismo u stanju da razumemo i prihvatimo sve što se zbiva. Zašto nas pozorište na to ne bi podsetilo?

Nakon 13 godina postojanja, Hartefakt (Heartefact) je otvorio svoju scenu – sobno pozorište koje se nalazi na adresi Bulevar despota Stefana 7. Na drugom spratu beogradske zgrade, u centralnom delu jednog međuratnog salonskog stana, napravljena je scena gde smo na samom kraju sezone gledali premijere dvaju projekata – Naš sin Patrika Lazića i Kratka istorija pljeskavica (i druge priče) Andreja Nosova, u kojima se (pre)ispituju lične i porodične priče koje formiraju identitet pojedinca.

NAŠ SIN

Naš sin je autorski projekat reditelja Patrika Lazića u kome se kroz dramsku formu istražuje odnos jedne urbane srpske porodice (otac i majka) prema činjenici da im je sin homoseksualac. Prostor u kome se igra predstava je autentičan gradski stan u kakvom bi se mogla dešavati jedna ovakva životna drama i zato prostor pojačava uverljivost dramske priče – tepih je pravi, sto i stolnjak su pravi, supa i lazanje su pravi, svetlo je pravo, knjiga je prava…. Glumci su nam vrlo blizu jer smo svi zajedno u jednoj sobi i delimo zajednički dah i energiju. Sukob se razvija postepeno. Razvedeni roditelji zajedno čekaju da njihov sin, koji živi u inostranstvu, dođe kod majke u stan. Na prvi pogled, porodični odnosi su savremeni i otvoreni, ali malo po malo shvatamo da roditelji znaju za “opredeljenje” svog sina i da nisu srećni zbog toga. Ipak, oni vole svoje dete i pokušavaju da na svoj način razumeju čitavu situaciju. Međutim, kada sin kaže da je u Beograd doputovao sa partnerom i da bi voleo da i njegov partner dođe u majčin stan, izbija ozbiljan sukob u kome roditelji pokazuju svoje pravo homofobično lice.

Majka (Dragana Varagić) je hrabra, samostalna i odlučna žena koja je pomogla mužu (Aleksandar Đinđić) da se izleči od alkoholizma, a sada hoće da “izleči” i sina. Lik majke u sebi nosi vrlo uzbudljiv dramski paradoks. Majka Dragane Varagić je energična žena koja je bila u stanju da bude jaka kada je njen muž bio slab. Ona je u teškoj društvenoj i porodičnoj situaciji tokom devedesetih “izvela na put” dvoje dece. Muža nije odbacila i čak mu je donekle oprostila (pre svega zbog dece i porodičnih odnosa) kada je on nju odbacio zbog 15 godina mlađe žene. U ime porodične harmonije i slobode izbora, prihvatila je čak i njegovu drugu ženu, ali ne može da prihvati činjenicu da njen sin “nije kao drugi”. Isti problem ima i otac. On je u trenucima velike društvene i ratne krize “poklekao”, ali se zatim i “podigao”. Započeo je nov život i sada je spreman da se nađe u nevolji svojim bližnjima. On prati nove trendove (frizura, odevanje i savremene telefonske aplikacije), ali je veoma tradicionalan kada su u pitanju rodne uloge. U odnos sa sinom svako od njih unosi svoj temperament i pristup onome što smatra problemom. Gledajući likove oca i majke na sceni, otkrivamo kako se stvaraju i neguju zablude – neke situacije dobro zapamtimo, druge gurnemo pod tepih, sve zajedno spakujemo prema sopstvenim nazorima u jednu konzistentnu priču i onda tu priču stalno ponavljamo da bismo podržali svoja uverenja.

Lik Sina je čvrst, neprotivurečan i superioran, za razliku od likova Oca i Majke (onako kako ga je postavio Patrik Lazić, a igra Amar Ćorović). Sin je reditelj čitavog događaja. Amar Ćorović koji igra Sina i “reditelja” zbivanja od početka sedi sa nama u publici, povremeno interveniše i uključuje se u radnju. Glumci koji igraju Oca i Majku povremeno kažu da ne žele da igraju u predstavi. U jednom trenutku reditelj/ glumac/ Sin daje pojedincima u publici da čitaju tekstove koje treba da kažu Otac ili Majka. Tu se otvara niz nerazrešenih pitanja. Kada Majka kaže da neće da učestvuje u predstavi, ko to kaže? Da li to kaže lik Majke koja ne želi da učestvuje u nekoj vrsti javne i grupne porodične dramske psihoterapije? Da li to kaže glumica Dragana Varagić? Ko je onaj koji govori tekst Sina? Da li je to lik koji se zove Sin? Da li je to Amar Ćorović koji igra Sina? Da li Amar Ćorović igra i Sina i reditelja Patrika Lazića? Ako situacija nije “prava”, zašto je supa prava (i zašto nije topla kakvu bi mama poslužila sinu?)? I na kraju ko smo mi u publici kada dobijemo tekst? Da li su likovi od početka svesni da se sve dešava pred publikom, a ne u intimi njihove kuće? Ako jesu, zašto to odmah ne pokažu? Da li publika igra publiku jedne porodične drame? Kada glumac iz publike da Ivanu Medenici da čita ulogu Oca, a Aidi Ćorović da čita ulogu Majke, da li su oni u tom trenutku: Ivan Medenica i Aida Ćorović, predstavnici anonimne publike, gosti na porodičnom ručku ili sve to zajedno?

Ova pitanja nas ne bi mučila da Sin nije toliko “iznad” i “izvan” situacije, da smo mogli da sagledamo kako on osvaja sopstvenu slobodu i samosvest kroz borbu sa roditeljima. Ovako, iako su roditelji glumci koji igraju u režiji sopstvenog sina, oni su u svojoj nesavršenosti daleko zanimljiviji i uzbudljiviji od njega. Zahvaljujući likovima i glumačkoj interpretaciji likova Oca i Majke, Naš sin je zanimljivo scensko istraživanje kako tolerancija i netolerancija nisu jednostavne i jednostrane. Ista osoba po jednom pitanju može biti tolerantna, ali u drugom slučaju ultimativno netolerantna.

KRATKA ISTORIJA PLJESKAVICA (I DRUGE PRIČE)

Vruće kokice i hladna supa 3
Kratka istorija pljeskavica (i druge priče)

Andrej Nosov je tokom lockdowna napisao pedesetak priča koje povezuju problem odrastanja, sećanja i identiteta. Nosov se bavi pitanjem kako sećanje tokom odrastanja formira identitet pojedinca. Šta pamtimo a šta zaboravljamo, šta nam se od potisnutog vraća i na koji način to utiče na nas? Sećanje ključno utiče i na to kako pojedinac sebe percipira i kako će ga drugi pamtiti. Sećanje, na kraju krajeva, nadživljava i samu osobu – nas će se još neko vreme sećati i posle naše smrti. Andrej Nosov je zapisao sećanja o sebi i svojoj porodici, kao i članova porodice o njemu. Svi ti fragmenti sećanja, kada su zapisani, postali su priče koje nisu imale klasičnu dramsku strukturu već su imale neku vrstu zajedničke niti. Ta zajednička nit je bolno saznanje jednog deteta o tome šta moral, čast, istina, poštenje i ljubav zaista predstavljaju u međuljudskim odnosima, te kako različite situacije dovode do promene u odnosima među bliskim ljudima. Priče Andreja Nosova su u značajnoj meri vezane za telesno postojanje – govore o fizičkom bolu koji se nanosi detetu, o hrani za kojom žudi gladno telo, o emocionalnom zlostavljanju deteta od odraslih zbog nezadovoljavajućeg fizičkog izgleda deteta (gojaznost) itd. Sve ove priče Nosov je dao glumcu i plesaču Simonu Versnelu da ih izvodi satima i satima preko internet kanala, a publika je mogla da se po svom nahođenju uključi (i isključi) iz svojih kuća kada želi.

Nakon završetka ovog dela projekta, reditelj i glumac su ušli u novu fazu. U saradnji sa dramaturgom Đorđem Kosićem napravili su selekciju priča i sklopili ih u tekst predstave Kratka istorija pljeskavica (i druge priče). Predstava počinje tako što glumac publiku nudi kolačićima na ulazu u salu. Zatim sledi priča o tome kako dečak jednom nije dobio kokice iako ih je “zaslužio”. Kulminacija je priča o pljeskavicama odnosno, kako je dečak naučio da laže kako bi se uklopio u svet odraslih i završava se velikim sendvičem koji glumac halapljivo jede, a nas u publici zamoli da ga ostavimo na miru i da odemo. U svim ovim pričama i dete i odrasli (najčešće roditelji) prikazani su u situacijama u kojima se ponašaju iracionalno, vođeni jakim željama i spremni da trpe i nanose bol i nepravdu i sebi i onima oko sebe.

Glumac Simon Versnel rođen je 1947. godine u Roterdamu. Član je plesne trupe Peeping Tom, a pre toga je više godina bio i član međunarodne Needcompany. Simon Versnel je znatno stariji od autora projekta Andreja Nosova. Na sceni on se pojavljuje u muškom odelu sa sakoom, pri čemu su nogavice skraćene kao na pantalonama za dečake (Selena Orb). Na taj način Simon u sebi objedinjuje čitav put koji je prešao i koji će preći “vlasnik” sećanja – od detinjstva do starosti. I u ovoj predstavi, kao i u prethodnoj, uverljivosti priče značajno doprinosi prostor i blizina glumca. On gleda nas, kao što i mi gledamo njega, dok on “baš nama” priča priču. Kada vam je glumac tako blizu, to vas ili sasvim uvlači u njegovu priču ili (ako niste spremni da prihvatite čitav koncept) vam može biti iritirajuće neprijatno. No, ako ste spremni da se “pustite”, priča o tome kako dečaku nisu dali zaslužene kokice postaće vam još tužnija uz miris kokica koje se upravo prave u kuhinji. Možda vam neće biti baš sve najjasnije, možda će mnogo toga delovati nedorečeno i možda ćete izaći napolje sa mnogo pomešanih osećanja. To je u redu. Ipak, bili ste u pravom beogradskom međuratnom stanu i svedočili pričama koje se u takvom stanu mogu dogoditi. Na kraju krajeva, ni u realnom životu nismo u stanju da razumemo i prihvatimo sve što se zbiva. Zašto nas pozorište na to ne bi podsetilo?

Iz istog broja

Festival evropskog filma Palić 2022 (prvi deo)

Smeh, panika i pometenost

Zoran Janković

Knjiga

Serjoža u slobodnom svetu

Teofil Pančić

Nove ploče: Belle and Sebastian – A Bit of Previous

Neštedimice deleći nadu

Dragan Ambrozić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu