Kultura

Intervju - Daniel Kovač, inženjer, pisac i gitarista

Vodič za upotrebu grada

"Trenutno ne postoji bilo kakav referentni sistem koji bih uvažavao tokom onoga što radim, tako da mi preostaje ono što je jedino važno – čista potreba da se bavim onim što me zanima"

Vodič za upotrebu grada 1
"NADAM SE DA SE NEĆU UOBRAZITI": Daniel Kovač

Štura beleška na koricama Logike reke, pruge i otpada (Beopolis, 2002) ne govori mnogo o Danielu Kovaču. Rođen u Pančevu, elektroinženjer, objavljivao tekstove u jednom američkom magazinu. No, čini se da je to sasvim dovoljno za prvi susret. Ko želi, Daniela Kovača može sasvim pristojno upoznati tokom čitanja ove kratke knjige, jer je Logika… neka vrsta duhovne autobiografije, jedna od mogućih priča o odrastanju. Koga ne zanima književnost, a golica ga neobična logika, delić te atmosfere može osetiti u muzici sastava Jarboli, gde Daniel svira gitaru.

"VREME": Šta god Jarboli činili da ne postanu popularni i koliko god Logika reke, pruge i otpada bila nesvakidašnja knjiga, muzika koju svirate sve se više sluša, dok se tvoj književni prvenac našao u užem izboru za Ninovu nagradu. Čini se da neko ne može da ostane autsajder, koliko god to želelo?

DANIEL KOVAČ: Nije stvar u mojoj želji da budem autsajder, već u tome što pokušavam da sagledam šta je moguće uraditi, a šta ne. Realno, od nekakve inventivne muzike kakvu stvaraju Jarboli nemoguće je živeti, ne samo ovde, već i u društvima gde ima dosta para, a moja knjiga je daleko od toga da bi svaka domaćica želela da je pročita, dakle, mrka kapa i od pisanja. Zbog toga sam odustao od pokušaja da budem cenjen i prihvaćen od strane nekakvog mejnstrima, jer to su ionako uglavnom ljudi slabog karaktera, tako da ne zaslužuju da razmišljam o njima. Naprosto, trenutno ne postoji bilo kakav referentni sistem koji bih uvažavao tokom onoga što radim, tako da mi preostaje ono što je jedino važno – čista potreba da se bavim onim što me zaista zanima.

Popularnost je neobična stvar. Nemam utisak da se Jarboli sve više slušaju. Mislim da je vrhunac popularnosti grupe prošao pre par godina. Srećom, grupa Jarboli ne živi od popularnosti, već zato što nam se i dalje čini da ima smisla to što radimo, a da je to i dalje bitno za neke ljude koji vole da nas čuju. Naši koncerti još su mali spektakli koji nam pričinjavaju veliku radost. Lepo je videti ljude koji plešu, skaču i pevaju pesme sa nama. Te pesme stvarno nisu škrte – svaka ima neki svoj smisao i značaj. Ako za dvadesetak godina neko bude istraživao ono što se dešavalo na ovim prostorima na osnovu popularne muzike naći će gomilu nesuvislih komadića, ali će pesme Jarbola ostati rečiti dokumenti svog vremena.

Što se pisanja tiče, ulazak u uži izbor za Ninovu nagradu bio mi je višestruko neobičan. To je nešto što uopšte nisam očekivao, pa je knjiga koju sam maltene privatno napisao, postala opšta stvar. Nadam se da se neću uobraziti zbog toga, tako da neću pisati zato da bih objavljivao knjige, već samo ako budem imao stvarnog razloga za to. Sve u svemu, to je malo ohrabrenje za mene. U svakom slučaju bilo mi je zanimljivo da su književni kritičari mnogo pažljivije pročitali knjigu, nego što su muzički recenzenti preslušali muziku Jarbola.

Da li ti nešto znači ta vrsta "tapšanja po ramenu", bilo da je reč o pohvalama ploča ili podrškama onih koji vrednuju književna dela?

Pohvale su kao povetarac. Pomiluju obraz, a posle toga… Sve pohvale prijaju, ali zadovoljstvo brzo prodje. Da mogu da živim od pohvala, one bi imale više smisla. Na primer, da od pozitivne kritike platim kiriju i komunalije. Ovako, neke od njih mi daju malo podstreka i kao da kažu, u redu je, nastavi.

Mada Jarboli postoje već deset godina, čini se da ovaj bend mnogo više duguje Logicinego tvoja knjiga radu u grupi. Koliko je trebalo vremena da se upozna i opiše duh dela Dorćola, koji je možda jedini "junak" tvog romana?

Na Dorćolu sam proveo dvadeset godina, puno ga istražio, voleo i živeo tamo. Ipak, nije samo bitan kraj u kome živiš. Važno je da se u pravo vreme nađeš sa pravim ljudima. Mislim da sam imao sreće, jer sam se družio ne samo s verovatno najkreativnijim, već i najautentičnijim ljudima u Beogradu, pa i izvan njega. Tu ne mislim samo na članove grupe Jarboli – Nemanju, Borisa i Žolta koji su svaki za sebe velika priča nego i na, na primer, Snežanu Skoko, Miloša Tomića, Nenada Mikalačkog i Miloša Kukurića sa kojima sam se puno družio. Bez ljudi nema ni duha. Poželeo sam da nešto od toga sačuvam, pa mi se pitanja tipa – "zbog čega ovo radim?", nisu ni javljala kada sam prionuo na posao. Više mi se postavljalo pitanje kako.

Samu knjigu pisao sam tri godine. Kada sam imao snage i vremena. A morao sam da se dovoljno oslobodim i pronadjem neka rešenja za koje nisam imao model u knjigama koje sam do sada pročitao, što nije bilo lako. Srećom, pošto sam inženjer, imam iskustva u rešavanju neočekivanih problema, što mi je dosta pomoglo.

Zašto se među znamenitostima Beograda nikada ne pominje nešto poput pruge i otpada, skrivenih i tajnih delova grada, već se uglavnom ističu građevine i mesta koje mogu zainteresovati samo krajnje konvencionalnog posmatrača?

Vrednost Beograda leži u metafizici granice. Orijent i Evropa. To je ono što ga čini magičnim i što najviše volim kod tog grada. Često sam govorio da sam napisao neku vrstu vodiča za upotrebu grada, doduše pomalo nekonvencionalnu. Valjda će čitalac shvatiti da grad i ono što je u njemu nije nikakav bauk, već da je sve potpuno upotrebljivo.

Duh svakog grada leži u nekim malo skrivenijim mestima od onih koja su najumivenija i najuočljiva. Sa svakim gradom je tako. Ako čovek vežba i ako ga to zanima, lako će u svakom gradu prepoznati takva mesta. Sporedne ulice, zabačeni lokali, obale reka. To savremene turiste, naravno, ne zanima, jer to je obično prljavije i sumnjivije od onog što očekuju. Za mene je to prepuno života i zanimljivosti. Bez komfora, a sa puno priča. Upoznao sam na raznim putovanjima vrlo interesantne ljude i to baš na perifernim mestima. A takva mesta i ne treba da budu reklamirana, jer su ujedno filter za dobre i zanimljive karaktere.

Izleti junaka romana Daniela Danlikova, Bilba Blaha i Milenka Momčila uz Višnjićevu do centra, često otkrivaju i ne baš prijatno naličje jednog velikog grada. Da li se Beograd još uvek nalazi u tom u raskoraku između velegrada i palanke?

Beograd je specifičan. On će uvek biti i jedno i drugo – palanka i velegrad. Mislim da je to dobro za grad, može sasvim da se opusti u svojoj malogradjanštini. To je jedan lokalni stav, mnogo zdraviji od simulacije svetskog megapolisa. U Beogradu se slabo ceni ono što je baš beogradsko. A čak i danas ovde postoje izvori takvog duha sa kojim teško mogu da se nose i metropole na koje se Beograd ugleda. U svakom slučaju, uz Bukurešt, Beograd je stotinama kilometara unaokolo najinteresantniji grad. Ali, oprez. Ne treba biti ni zaslepljen gradom, jer se u njegovoj bliskoj okolini nalaze mnoge čudesne stvari koje se gube, ukoliko budu tek tako zanemarene zarad takozvanog urbanog. Zapanjujuće je koliko Beogradjani malo znaju o svom okruženju. Imao sam sreće da proputujem ovom državom više puta uzduž i popreko. Skoro u svakom mestu imam prijatelje i poznanike, dobre ljude. Tek sam posle tih putovanja uspeo sam da upoznam Beograd na pravi način.

Čini se da je poetika ličnog koja umnogome određuje knjigu Logika reke, pruge i otpada, neka vrsta utočišta od ideologija koje su poslednjih godina preplavile ovaj prostor?

Ako neko želi da živi kao čovek ne bi trebalo da beži od bilo čega, niti da uzmiče u ono lično. Naravno, treba da sačuva taj svet u sebi, ali da ga koristi umereno. Sa ostalim, tom surovom svakodnevicom, valja se tući svakodnevno, to ne treba izbegavati. Prosto, većina tih stvari, od politike i televizije do umetnosti i kulture, izvor je besmisla, apsurda, pa i humora. Šteta je propuštati takve stvari. Čisto da se bude u kondiciji. Sa ironijom, ali bez cinizma.

U čemu se sastoji čarolija odrastanja? Koliko posveta dečaštvu i jednom iščezlom vremenu, koja je jasno vidljiva u romanu, kompenzuje tvoje bavljenje elektrotehnikom, jednom krajnje egzaktnom disciplinom?

Laici su oduševljeni tehnikom i misle da je to nešto preterano veliko. Ja sam programirao računare još u drugom razredu osnovne škole, a završio sam i tehnički fakultet, pa se ne oduševljavam toliko stvarima koje poznajem i svakodnevno koristim. Sa druge strane, volim svoje škole, jer je to bilo tehničko obrazovanje gde se uvek vrednovao tačan rezultat. To niko nije mogao da ospori. Nije bilo subjektivnog procenjivanja koje je često nepravedno. Ili znaš ili ne znaš. Ili jesi ili nisi. Veoma jasna stvar. Ni nalik politici. Da nema tog iskustva sigurno bih se sasvim pogubio.

Pri pisanju Logike, upravo mi je taj inženjerski pristup pomogao da budem inventivan, ali i da ne pokušavam da pravim nešto pretenciozno i nečitljivo. Bitna je stvar što se trudim da dovršim sve što sam započeo. Moguće je da sam sa ovom knjigom završio jedan period u životu, tako da sam sada slobodan za nešto novo i potpuno drugačije.

Iz istog broja

Galerija – februar

Priredila: Tanja Jovanović

Scena

Priredila: Tanja Jovanović

TV manijak

Tetki lek da odnese

Dragan Ilić

31. Fest - mali vodič kroz Festopolis

Predlog za gledanje

Maja Uzelac

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu