Verzija kakofonije sveta

Black_Midi_-_Hellfire copy

Bilo je neizbežno: kao što su se na muzičko tržište do izvesnog stepena vratili gramofoni i gramofonske ploče (vinili), tako su se vratile i nove rok grupe. Daleko je to od nekadašnje kulturne težine, ali i ploče i gitarski bendovi opstaju na dostojanstven način u svojoj teško osvojenoj niši, u rukavcu digitalnog doba. Štaviše, neki od savremenih sastava značajno doprinose daljem unapređenju žanra rok muzike, dodajući relevantna nova poglavlja njegovoj istoriji koja traje skoro 80 godina.

Ne radi se o reciklaži dakle, nego istinski inovativnim gitarskim grupama, koje su u vidu talasa iznikle u poslednjih pet godina, širom digitalnog prostranstva. Tako se rokenrol pomalo obnovio odozdo, u obliku off fenomena prilagođenog insta & tik-tok generaciji. Novi bendovi su direktni, eksplozivni, i sve popularniji kod mladih, koji sastav što svira uživo doživljavaju kao svojevrsno čudo. Spisak raste svakog dana, a glavna imena su Fountaines D.C., Idles, Amyl and the Sniffers, Viagra Boys, The Goat Girls, Dry Cleaning, Porridge Radio, Porcupine Tree, te malo više gitarski pop orijentisani Wet Leg, Supernova, Horsegirl, Beabadoobee i još sličnih (najčešće predvođenih devojkama). Svoje uporište nalaze u nekadašnjem alternativnom rok zvuku iz devedesetih, vraćajući se ponekad sve do pank roka – radi se uglavnom o modernom nadovezivanju na nekadašnji indi zvuk, sa sve distorziranim gitarama i slatkim melodijama – ali neosporni su visoki autorski dometi onih najboljih među njima (pre svega Fontaines D.C. i Wet Leg).

Kao još veće čudo, nedavno se pojavila i podvrsta ovog andergraund mini-trenda povratka gitara, što se širi svetom dok ovo čitate – niz artistički beskompromisnih bendova koji lansiraju mutirani “progresivni” zvuk, nastao ukrštanjem prog-rok, post-pank i post-rok inspiracija. Ovi komplikovani žanrovi iz sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih preživeli su među zagriženim fanovima, da bi danas služili kao podsticaj za dublja razmišljanja u ovom ispošćenom i površnom dobu. Žestoko kritični prema hiperpotrošačkom društvu, najnoviji sastavi ovog smera predstavljaju čistu umetničku alternativu unutar pop muzike, za koju smo mislili da više ne postoji.

NOVI PROGRESIVNI ROK

Dva londonska benda koja se inače intenzivno druže, ključna su za ovu priču, jer daju formulu i glavni primer za sve ostale koji žele da kažu nešto o svemu onome o čemu se inače ćuti. Prvi je Black Country, New Road čiji je debi “For the First Time” (2021) privukao veliku pažnju kritike i publike, da bi već sledeći “Ants from Up There” (Ninja Tune), početkom ove godine došao čak na mesto broj 3 zvanične britanske liste albuma. BCNR su lirska rok muzika ovog vremena, i njeno davno zaboravljeno samorefleksivno pastoralno krilo, koje se probudilo zahvaljujući sadašnjoj aktuelnosti ekoloških tema. Svoje preteče nalaze u radovima muzičara iz nekonvencionalnog Rock In Opposition pokreta sedamdesetih (Soft Machine, Henry Cow, Robert Wyatt), u kome su džez i folk našli svoje ultimativno sjedinjenje, kontra bilo kakvih tržišnih tokova.

Sa druge strane, Black Midi su usijano urbana grupa, čiji je impresivni debi “Schlagenheim” (2019) funkcionisao kao ekspres lonac pun eksplozivne gitarske energije, što im je donelo nominaciju za Mercury nagradu za najbolji novi bend. Zvuk kog su doneli je gust, višeslojan, ali jednako intenzivno iščašen, kao kod otkačenih giganata kakvi su Captain Beefheart, King Crimson, Gang of Four, Rip Rig And Panic, The Fall, ili Primus. Kad su sa pločom “Cavalcade” (2021) malčice usporili tempo, razvili kompozicije i dopustili publici da dođe do daha – postalo je očigledno da će uskoro dati izuzetan doprinos rok kulturi. Na upravo objavljenom, frenetičnom “Hellfire” (Rough Trade), ovaj trio postiže baš to, organizujući svoju disonancu ne bi li postigla maksimalan efekat, pretvarajući album u podvig novog umetničkog rokenrola.

ORGANIZOVANA DISONANCA

Black Midi su sa “Hellfire” ponudili definitivnu zvučnu verziju sadašnje kakofonije sveta, u kome se sve dešava istovremeno. Jednom kad ih čujete teško ćete ih zaboraviti, jer je u pitanju trenutno najintenzivnije iskustvo koje muzička scena može da ponudi. Praktikuju besomučnu, izlomljenu svirku, koja možda najbolje opisuje stanje u kome se nalazi kičma savremenog čoveka. Naime, ona je odavno pukla i on, jadan, landara na digitalnom vetru, ne znajući šta ga je snašlo. Ovo je furiozno ubrzana gitarska muzika za ubrzani svet, iz koga niko neće živ izaći.

I mada album beleži i blaže numere, prožete manje besnim saksofonom, one služe samo kao trenutak kontemplacije između dva bloka užasa. Momenti usporavanja su tu prisutni samo da bi nas betonske table kasnije jače udarile kad konačno padnu sa vrha zgrade na nas. Ima nečeg nalik na Disciplinu kičme u Black Midi, kad počnu da naginju uraganskom džez-fanku. Ali ovaj bend je kilometrima daleko od bluza, tog Kojinog večnog ishodišta, i svira gitare kao da mu je pravi zadatak da svira tehno. To i nije čudo ako znate da je originalno pojam Black Midi nastao da označi žanr antielektronske muzike.

Malobrojni su oni koji uspevaju da ovih dana formulišu neku civilizacijsku drugačijost, ali među njima su sigurno Black Midi. Na “Hellfire” oni to postižu deliričnom kombinacijom izgovorene reči i uraganske svirke, što pobija sve negativno oko nas. Način na koji to uspevaju star je koliko i bajke: svaki njihov tekst zapravo je alegorična, iskrivljena verzija naše realnosti, u kojoj su mogući i drugačiji ishodi od onih koje već znamo. U svakoj pesmi oni izmišljaju svoj angažovano-bajkoviti scenario za moguću stvarnost, gde žive samo Black Midi i oni koji ih slušaju, i gde neka vrsta pravde pobeđuje.

NEMA VIŠE ALTERNATIVE

Tokom “Sugar/Tzu” tako prisustvujemo boks meču između slavnog Sun Tzua i Sun Sugara, običnog građanina, koji ne može da dobije ovaj okršaj, očigledno zbog svog plebejstva – ubija ga sam narator, iskačući iz publike, pretvarajući tako ove stihove u ispovest zatvorenika. “Welcome To Hell” i “The Race Is About To Begin” prate avanture izvesnog Tristana Bonga, koji u prvoj pesmi biva otpušten iz vojske jer se nije snašao, a u drugoj se odaje klađenju na trkama konja, iz čega ne uspeva da se izvuče. “Eat Men Eat” teče kao snoviđenje u kome izvesni Kapetan upravlja rudnikom gde se zapravo ljudska tela koriste kao sirovina, sve dok ga naši heroji ne unište (da: Rio Tinto se direktno pominje). “Dangerous Liasons” pripoveda o ubistvu na koje je nagovoren mladi farmer, samo da bi shvatio da ga je angažovao lično Đavo, koji ga potom odvodi sa sobom. “The Defence” nam donosi samouvereno objašnjenje svodnika i vlasnika javne kuće koliko je njegov posao legitiman i uporediv sa bankarskim. Finalna, pomalo kabaretska “27 Questions”, suočava nas sa smrću pevača po imenu Freddy Frost, navodno nekadašnje legende koja je rešila da završi karijeru umirući na sceni – opis njegovog pompeznog odlaska deluje kao paradigma muzičke industrije i sudbine pojedinaca u njoj.

“Hellfire” nam ukazuje da je malo šta ostalo sadašnjoj generaciji umetnika kao jezik nade. Stari alternativni sastavi su još uvek hvatali neki dah ljudskosti na ovom svetu, tražili i uspevali da nađu tračak svetla i od njega naprave priču o mogućnosti boljeg života. Danas kao da alternativa posvemašnjoj kataklizmi svih vrednosti više ne postoji – toliko je ona brzo došla – te zato više ne postoji ni alternativni rok, jer u onom moralnom smislu, koji je činio njegovu suštinu – više nema alternative.

Blistavo ekspresivni i puni žestokog humora bez koga se sve što je opisano u njihovim pesmama ne bi moglo preživeti, Black Midi su promovisali “Hellfire” ovog jula, usred najvrelijeg dana u istoriji grada Londona, tako što su se vozili okolo u kamionu sa sladoledom, zvoneći okolo, prodajući i kornete i svoj novi album, obznanjujući tako dolazak pakleno vatrenog doba. I na filozofskom nivou, ništa nije moglo biti tačnije kao sadržaj public relations poruke, pošto je taj potez sa zvrckanjem zvonceta po neizdrživoj vrućini tačno odražavao duh ove nesvakidašnje ploče i ono što ona nudi: trijumfalne fanfare za ulazak u ništavilo.