Kultura

Buđenje domaćeg filma

Veliko spremanje u džungli

Može li se od Srbije napraviti Holivud? Po svemu sudeći – teško. Ali za utehu izgleda da je aktuelna vlast rešila da od našeg filma napravi ozbiljan izvozni artikal, i to bar u onoj meri u kojoj je to sport

Veliko spremanje u džungli 1
POSAO ZA DOBAR IMIDŽ: Ljubiša Samardžić sa Zoranom Đinđićem i…

Prvo je pre desetak dana premijer Đinđić primio filmskog reditelja Emira Kusturica, glumca sa zapaženom internacionalnom karijerom Mikija Manojlovića i predstavnike velike francuske producentske kuće Kanal plus vlasnika Pjera Edelmana i Ebrahima Šijovu, zainteresovane za koprodukciju tri naredna Kusturičina filma. Posle ovog sastanka ni Đinđić ni Kusturica nisu krili zadovoljstvo. "Reč je o dobrom poslu za našu zemlju koja ponovo stiče imidž sredine pogodne za snimanje najboljih svetskih filmova", rekao je srpski premijer. Kusturica je sa svoje strane izrazio zadovoljstvo što može da ostvari svoju ideju o filmskoj saradnji ne samo Jugoslavije i Evrope već i Srbije i Crne Gore, i to tako što će na našem prostoru snimati filmove sa međunarodnom ekipom u kojoj će do punog izražaja doći kvaliteti naših profesionalaca koji su ispekli filmski zanat radeći u nemogućim uslovima. Na našoj strani je talenat, a ne tehnički kapaciteti.

Veliko spremanje u džungli 2
…Emir Kusturica tokom nedavnog susreta sa Vojislavom Koštunicom

OZBILJNA TEMA: Nekoliko dana potom srpski premijer i republički ministar kulture Branislav Lečić primili su našeg glumca, reditelja i producenta Ljubišu Samardžića povodom uspešnog nastupa njegovog filma Nataša na filmskom festivalu u Puli. "Uz jednak kvalitet i nižu cenu domaća filmska industrija ubrzo može postati naš izvozni proizvod", izjavio je posle sastanka premijer Đinđić, na kojem je sa Samardžićem, koji je ujedno i predsednik Asocijacije proizvođača filmske industrije, razgovarao o mogućnostima unapređenja naših tehničkih kapaciteta i modelima osmišljenog nastupa na evropskom tržištu. Poseban akcenat razgovora odnosio se na nerešen status i funkcionisanje našeg najvećeg filmskog studija "Avala", koji bi trebalo da postane oslonac ovdašnje filmske industrije. Da li je nešto konkretnije dogovoreno na sastanku nismo uspeli da saznamo, kao ni to kakav je stav Asocijacije povodom ove premijerove inicijative. Njen predsednik Ljubiša Samardžić nije bio spreman da razgovara na tu temu. Jedino što smo uspeli od njega da čujemo jeste da je tema ozbiljna, i da je sa premijerom razgovarao sat vremena iza zatvorenih vrata. Pored obećanja, direktan razgovor na tu temu izbegavao je iz nepoznatih razloga sve do samog zaključenja lista.

Može li se od Srbije napraviti Holivud? Po svemu sudeći – teško. Ali za utehu izgleda da je aktuelna vlast rešila da od našeg filma napravi ozbiljan izvozni artikal, i to bar u onoj meri u kojoj je to sport. U tom smislu je poslednjih desetak dana hiperaktivni srpski premijer razgovarao sa dvojicom naših uglednih filmskih poslenika.

Domaća filmska industrija radila je poslednjih deset godina u nenormalnim uslovima, opšti je zaključak onih sagovornika "Vremena" do kojih smo mogli da dođemo. Zbog toga je neophodno da što pre otpočne veliko spremanje u džungli domaće kinematografije i da se regulišu tokovi novca u cilju obezbeđivanja neophodne baze za njeno dalje normalno funkcionisanje. To se u prvom redu odnosi na dve stvari – obezbeđivanje i modernizaciju tehničkih kapaciteta i donošenje odgovarajućih pravnih regulativa koje će stvoriti optimalne uslove za rad.

Što se tiče tehničkih kapaciteta, njih skoro da i nema. Zbog toga je poređenje sa zapadnim zemljama više nego neumesno, naročito kad se uzme u obzir da su čak i zemlje u našem najbližem okruženju u tehničkom smislu par vekova ispred nas. Svaki domaći film ide na obradu u Grčku, Bugarsku, Mađarsku, Hrvatsku. Avala film, koji je sedamdesetih godina u zlatno doba domaće kinematografije bio centar filmske industrije ovog dela Evrope – u katastrofalnom je stanju. O tome najbolje govori podatak da je od celokupne opreme našeg nekadašnjeg filmskog giganta u funkciji ostao samo agregat i nekoliko rasvetnih tela. Ako se zna da u celoj Jugoslaviji postoje svega dve savremene profesionalne filmske kamere (tipa Arri), od čega jedna nema video kontrolu, onda i nije teško zaključiti kakva je tehnička opremljenost naših filmadžija.

RAJ ZA KOPRODUCENTE: Aleksandra Jovićević, pomoćnik republičkog ministra za umetničko stvaralaštvo – savremenu produkciju, u čijoj ingerenciji je i film, kaže da je po nekim procenama potrebno oko deset miliona maraka da bi se obnovili tehnički kapaciteti Avala filma. "Jugoslavija je nekad bila raj za inostrane koprodukcije, i naša šansa je u tome što imamo jako dobru tehničku ekipu. Samo treba investirati u tehničke kapacitete i s obzirom na popularne cene, našu zemlju možemo učiniti veoma povoljnom sredinom za inostrane producente", tvrdi Aleksandra Jovićević. Nažalost, novac je najveći problem jer kultura nije bila na spisku za donatorsku konferenciju, a državni budžet za kulturu veoma je skroman. "Nadamo se da će, kada se reše neke preče stvari i kultura naći svoje mesto na nekoj od budućih regionalnih konferencija. Bez obzira na limitiran budžet, mi ćemo u svakom slučaju nastojati da rehabilitujemo kinematografiju kao jednu od najznačajnijih grana umetnosti s kojom smo doživeli najviše uspeha u svetu i kao zemlja stekli znatnu međunarodnu afirmaciju. Kada napolju pomenete Makavejeva, Kusturicu, našu prašku školu ili od mlađih reditelja Dragojevića, to nešto znači. Film je komunikativna i popularna umetnost koja mnogo lakše i brže prelazi granice nego ostale umetnosti, i u tome je interes države da stane iza filma, i iskoristi ga kao odličan vid sopstvene prezentacije."

Maksa Ćatović, vlasnik producentske kuće Komuna, koja je imala dosta iskustva sa stranim produkcijama pri nastajanju nekoliko poslednjih Kusturičinih filmova, u razgovoru za "Vreme" kaže da bi bilo dobro oformiti Ministarstvo za film koje bi se kontinuirano bavilo jednom od za državu najinteresantnijih grana umetnosti. "Naši tehnički kapaciteti su u očajnom stanju, i tu je neophodna intervencija države. Smatram naročito važnim da se pri ulasku stranog kapitala ne napravi situacija kao u Češkoj gde je Železara postala vlasnik studija Baradovo (pandan našoj Avali), ili u kojoj ćemo mi servisirati potrebe stranih producenata a potpuno zanemariti domaću produkciju", kaže Ćatović i skreće pažnju da nove zakonske regulative koje se uskoro očekuju moraju biti u saglasju sa zakonima Evropske unije i preporukama Saveta Evropa, naročito u pogledu zaštite domaćeg filma od globalizacije i agresivne američke produkcije, i to na isti način na koji je to već učinila Evropa. "Danas je stanje takvo da je se strani film kod nas ne oporezuje i domaće tržište je potpuno nezaštićeno, iako je publika još uvek na strani domaćeg filma. O ovome treba voditi računa i pri vlasničkoj transformaciji domaćih filmskih resursa poput Avala filma – da država preko tendera učestvuje u privatizaciji štiteći interese domaće produkcije", kaže Ćatović.

Na pitanje kako stoje stvari sa zakonima iz ove oblasti, Aleksanda Jovićević kaže da je u toku priprema novog zakona o kinematorafiji, u čije nastajanje su uključeni ljudi iz svih oblasti koje se bave filmom. Oni će zajedno sa pravnicima i ekspertima nastojati da zakon usklade sa zakonima Evropske unije, čime će se steći uslovi da se domaći film uključi na evropsko tržište i dobiti mogućnost učešća na konkursima za koprodukcije sa evropskim producentima. Prva verzija Zakona biće gotovo na jesen, posle čega on ide na javnu raspravu. Njegovo donošenje očekuje se do kraja godine. Ministarstvo radi nekoliko paralelnih projekata o kojima će biti više reči kada oni budu konkretizovani, kaže Jovićevićeva, kao što je donacija Japana Jugoslovenskoj kinoteci. Radiće se i na osnivanju Fonda za kinematografiju paradržavnog karaktera čiji će zadatak biti da preusmerava sredstva iz donacija za podršku domaćoj kinematografiji. Kriterijumima za dodelu sredstava baviće se nezavisne komisije. Na pitanje kakvi će biti kriterijumi, naročito s obzirom na postojanje dve neprijateljski suprotstavljene poetičko-ideološke škole, čiji su mogući reprezentanti Paskaljević sa jedne i Kusturica sa druge strane, Jovićevićeva kaže da je legitimno i čak poželjno postojanje oba pristupa, koja uslovno možemo nazvati folklornim i urbanim, a i u samom ministarstvu ima simpatizera obe strane. "To nam ne smeta da otvoreno i konstruktivno debatujemo u cilju uspostavljanja neophodne ravnoteže. Kriterijumi nisu problem ako znate šta hoćete", kaže Jovićevićeva. "Problem je novac, a njega će, nadam se, u budućnosti biti."

Iz istog broja

Pozorište

Kako sam pojeo psa

Ivan Medenica

Intervju - Drago Senić, Qrve

Pobediti sebe

Anica Bojović

Novi život Vudija Alena

Siroti mali prevarant

Bogdan Tirnanić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu