Kultura

XI Gitar art festival; Air, Zlatko Manojlović, Pako de Lusija

Vazdušne gitare 2

air. foto: stanislav milojković

Vazdušne gitare

De Lusijina masovna, stabilna publika, razgrabila je ulaznice i neskriveno uživala, a ovog puta oduševljenje u krcatoj sali Sava centra (oko 3500 posetilaca) izazvao je spektakularni igrač Faruko. Flamenko je, ne zaboravimo, u osnovi plesna muzika

Ovogodišnji GAF/Gitar art festival po strukturi je već uobičajen: "klasičarska" višednevna osnova programa u manjim prostorima (takmičenja mladih itd.), i nekoliko većih, popularnih nastupa u raznim salama, ne nužno s naglašenom ulogom gitare. Takođe po običaju ("Vremena", doduše), ostavićemo po strani umetnički dojam, uz opasku da je ovog puta taj koncertni deo bio nešto kraći (tri večeri u "Kolarcu"); nadajmo se, samo zbog krize, a ne zato što se organizator (nekad Udruženje klasičnih gitarista, sad Udruženje Gitar art) udaljava od izvorne koncepcije Festivala. Jer, oni specijalni koncerti – koji i privlače više pažnje – jesu sve dalje, poneki i od kvaliteta. S druge strane, glavna prinova XI GAF-a bio je dobro popunjen sajam/ekspo gitara (graditelja, trgovaca, izdavača, edukatora…) i opreme, uporedo postavljen u hotelu Kontinental. Tamo su, kao svojevrsni odgovor brojnim tradicionalnim master-klas(ovima) – bivših i sadašnjih učesnika, među kojima je i Edin Karamazov – svoje klinike održali električari Dragan Krle Jovanović (Generacija 5), Manojlović i Stefanovski.

Najduže najavljivani događaj XI GAF-a svakako je prvo gostovanje francuskog dueta Air u Beogradu, pod kupolom džinovske Arene gde je prošle godine starački program doajena Morikonea ipak upleo neke gitaroške žice, makar "da se kaže". Air, međutim, s tim instrumentom imaju veze jedva nešto više nego Andrija Air Ojdanić – poimenično Nikolas Godin u nekim tačkama umesto matične bas gitare uzme da se prati na akustičnoj. No, GAF bar nema predrasuda prema bilo kojoj vrsti muzike, a primenjena elektronika Aira u stopu sledi onu (arhaično-analognu) našeg nedavnog gosta Ž. M. Žara, i za uzorima ne srlja dalje od ranog Pink Floyda (za-ključno s The Dark Side…). Pop potencijal, zna se, najbolje počiva na pitkim melodijama i toga su Air za petnaestak godina karijere nakupili dovoljno i za hit singlove, dok su kultni status gradili muzikom za filmove Sofije Kopole, neobičnim saradnjama/čitanjima ital-pisca Alesandra Barika, art-instalacijama i pažljivim video-radovima. No kao da sve to nije dovoljno, GAF je pred njihov nastup počeo da dodaje podršku/zagrevanje: beogradski bend u usponu Svi na pod, pa privlačnu holandsku pevačicu Jane Šra, a najavljivana je i sveža britanska atrakcija Džordži Pringl.

DRŽANJE ZA VAZDUH: Vejavica nije sprečila preko 5000 uglavnom mlađih posetilaca, s ulaznicama po ceni od dve do tri hiljade dinara, da se okupe i pristojno provedu. Jane uspešno predvodi sastav Room 11, ovde zapamćen po gostovanju 2008, a dok joj matična postava pauzira ona je pokrenula drugu ekipu – Janne Janne – s kojom dopadljivo izvodi i prearanžirane numere Room 11. Donekle kabaretska mešavina stilova/uticaja dovoljno je zabavila prisutne, a onda smo prešli u "zvučne pejzaže" lagano zamazane romantizmom i psihodelijom. Već mesecima na promotivnoj turneji albuma Love 2, Air su nam se predstavili uz bubnjara koji je uglavnom pojačavao utisak ritam-mašine, dok su se projekcije velikog formata pretežno trošile na njihove likove i jednostavne grafike. Poetizovani Kraftwerk, možda, s dosta starih efekata među kojima je dominirao vokoder, obilat za glas klavijaturiste Žan-Benoa Dankela. Air su se, više instrumentalima, protegli od svog valjda najuspešnijeg ostvarenja Moon Safari (‘98), kroz hitove kao Kelly Watch The Stars i People In The City, i odzviždanu Alpha Beta Gaga, pre koje je Godin duhovito pozvao da pevamo s njim ako znamo njihov maternji jezik. Bis počinje Sexy Boy, naravno. Prošli put kad sam zapravo slušao tehno/elektro-pop, ozbiljno i pametno na čelu su mu bili OMD/Orchestral Manoeuvres in the Dark, britanski tandem bas/klavijature. Već gotovo tri decenije nisu nadmašeni u tom svedenom izrazu.

Električarski momenat XI GAF-a slobodno je mogao biti nešto raniji, odličan koncert Krisa Rije (Chris Rea), ili nastup obnovljene beogradske grupe Nesalomivi, koja je u sklopu Festivala promovisala svoj (20 god. star!) debi-album Isti onaj dečak (Dallas Records). Jer, gitarista Nesalomivih Bojan Vulin je majstor bluzirane svirke, zrelo dozirane i složene kako i priliči ostvarenim srednjovečnim ljudima koji nisu zaboravili svoje rokenrol korene. A imaju i dobre pesme svog basiste/pevača Aleksandra Đukića (sećate se razorne 95 52 95 i Ja imam ideju?). Umesto toga, dobili smo…

GITARE & GATARE: Pravo niotkuda, tačnije s rada u Alemanji, na GAF-u se pojavio i jedan od ne(o)suđenih gitarskih heroja YU-roka, Zlatko Manojlović. Nesumnjivih zasluga za ovu muziku u SFRJ – singl Noćna buka i LP Veliki cirkus (‘73. odn. ‘74, Jugoton) zanimljivog hard sastava Dah, dugovečni instrumental Jednoj ženi (‘77, RTV Ljubljana, dvostruki singl) – nažalost je u domovini duže i više radio u postavama koje nikome ne služe na čast (neubedljivi metal trio Gordi, šlagerski projekat Vox sa suprugom/pevačicom Izoldom Barudžijom). Prvi "ključ" za razumevanje Manojlovićeve karijere je njegov debi solo album Zlatko i njegove gitare (‘80, PGP RTB) opterećen zabludom "prelaska na džez kao bolju muziku", a drugi – neoriginalna, pastirska, ali efektna i komercijalno značajna obrada tradicionala Šošana, koji je od sredine sedamdesetih snimao više puta. Polovinom te decenije bila je hit i u Jugi i po srednjoj Evropi itd. omogućivši Zlatku rad po inostranstvu, gde je od sredine osamdesetih, uglavnom kao studijski muzičar koji je dobacio i do Ramacotija, i Natali Kol. Uporedo objavljuje sopstvene gitar-albume, pune instrumentala, ponekad s veliki orkestrom.

Umesto da GAF iskoristi kao jedinstvenu priliku za demonstriranje svoje sviračke svestranosti, ali i zrelosti, još uvek (r. ‘51) markantna scenska pojava Z. Manojlović ostao je u skučenim gastarbajterskim okvirima zasenjivanja-rodbine-u-starom-kraju. Gosti su mu bili naše gore list i kolega po instrumentu Todor Todorović (u Nemačkoj vođa dugovečnih Blues Company), i bubnjar Dragoljub Đuričić. U sali Doma sindikata solidno popunjenoj – tipično – radiobeogradskom publikom (jer Zlatko svakako ima svoju, mislim baš i doslovno svoju publiku), odvijao se estradni presek četrdesetak godina Manojlovićevog profesionalnog muziciranja, uz neizbežne najave "…koju sam tamo prodao u 800.000 primeraka" i "…rado sviram i druge dobre kompozitore". Nije bilo noćne ni moćne buke, nego umilnih instrumentala i mnogo samoushićujućih solaža, osrednjeg pratećeg benda, gudačke sekcije, gitara gotovo kao na ekspou, mehanicističkih bluzeva, autorski otužnih pokušaja u raznim stilovima, par hitova… A delovi u kojima su se zvezdi večeri na bini pridružili supruga i takođe brzoprsti sin Todor priliče možda Sunčanim skalama. Nadam se da je GAF ovim programom debelo zaradio, a pri tom ne mislim na ulaznice (1400-1900 dinara) nego na izvesnu kotizaciju.

Posle starinskih scenskih efekata za nategnuti bis, kad je deo posetilaca efikasno otišao a drugi još stajao u dvorani, Z. M. je pustio svoj karakteristični visoki rasparani vokal, a mi se setili da su Džimi i Dženis (pa i siroti Geršvin) umrli uzalud. Ako ne znate šta znači u ono vreme čest termin ego-trip, srpski prevod mu je – Zlatko Manojlović.

KANO GIBRALTAR: Najveći živi flamenko-gitarista i čest gost Beograda još od kraja tih malopre pominjanih sedamdesetih, Pako de Lusija (r. ‘47), svoju novu svetsku turneju započeo je baš odavde. Čudo od deteta, ‘68-’77. je u tandemu s pevačem Kamaronom bio perjanica osveženog flamenka, u koji su uveli električnu bas gitaru, razne udaraljke i afirmisali ga i van Frankove Španije. Kompilacija Entre Dos Aquas (‘75, Philips – PGP RTB) proslavila je Paka širom sveta, a već i pre toga je u svojoj muzici iskazivao uticaje džeza, rumbe itd. kao prava preteča Svetske muzike. Poznavaoce onda nije mnogo začudio "skok" kojim je od ‘79. dobacio i do još šire i raznolikije publike, kad je počeo saradnju u trio postavama sa džez-rok virtuozima Meklaflinom/loklinom, Korijelom i Di Meolom, odakle su spektakularne turneje donele milionske tiraže live-izdanja. Od ranih osamdesetih vodio je sopstveni sekstet, sa dvojicom svoje braće (Pepe – vokal/gitara, Ramon de Algesiras – gitara), te odličnim flautistom/sopran-saksofonistom Horheom Pardom (negde u to doba sa svojim bendom učestvovao i na Beogradskom džez festivalu), izvrsnim bas gitaristom Karlosom Benaventom, i perkusionistom Rubem Dantasom. Oslušnite albume Paco de Lucia Sexteta i znaćete zašto ih je sredinom prošle decenije Čik Koria uvukao u svoj flamenko-džez-projekat (obnovljeni) Touchstone, iza koga je ostao dvostruki CD Rhumba Flamenco: Live (2005.).

Kao i na prethodnih nekoliko turneja, Pako de Lusija je privrženiji (kulturno-umetničko-društvenom) KUD-tumačenju flamenka, bližem izvornom, a daljem od postavke zvezda/solista + prateći svirači. Iako bih ga radije slušao kao nekad, komorno i akustično, samo uz podršku dvojice gitarista, odličan je i s postavom ak. gitara/bas gitara/udaraljke/dva pevača/plesač i klavijaturista. Potonji beše diskretan s dirkama kako sam se nadao, ali mu je dopuštena preterana količina i dužina deonica na hromatskoj usnoj harmonici, tj. elektronskom simulatoru iste, gotovo kao da sparinguje nesumnjivo besprekornom i inventivnom vođi. De Lusijina masovna, stabilna publika razgrabila je ulaznice (1800-3600 dinara) i neskriveno uživala, a ovog puta oduševljenje u krcatoj sali Sava centra (oko 3500 posetilaca) izazvao je spektakularni igrač Faruko (Farruco). Flamenko je, ne zaboravimo, u osnovi plesna muzika.

Rasviravanje ka kraju koncerta otkrilo je izvesnu neuigranost, pre oklevanje muzičara, ali Pako ostaje ogroman i neoboriv kao Gibraltar pod kojim je rođen u Alhesirasu, u španskoj pokrajini Kadiz.

Iz istog broja

Intervju – Stafan Valdemar Holm, reditelj

Poruka iz boce

Sonja Ćirić

Vodič kroz FEST 2010

Čekajući Erika

Marko Popović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu