Kultura

Jubilej

Uspomena je istorija 1

foto: fpu

14. 3. 2018. / 19.43

Uspomena je istorija

Ljubodrag Jale Janković, o detaljima iz sedamdesetogodišnjeg života Fakulteta primenjenih umetnosti, gde je prvo bio student a zatim do kraja radnog veka profesor

Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu ove godine obeležava sedamdeseti rođendan obaveznom svečanom akademijom, prikazivanjem filma o 70 god FPU, izložbom profesora ovog fakulteta u Muzeju grada Beograda, izložbom diplomaca i masteranata, retrospektivnom izložbom u Galeriji RTS-a… i – uspomenama.

Profesor Ljubodrag Janković Jale diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti, kako se ranije zvao FPU, a zatim je na istom mestu 35 godina predavao studentima akt. Poslednjih 65 godina slika, vaja i, kako sam kaže, najmanje se bavi grafikom, ali se ipak – bavi. Sad je u penziji i svakodnevno radi.

"Desilo se da je ceo moj život neposredno vezan za Fakultet primenjenih umetnosti – otkako sam upisao slikarstvo 1951. pa do penzionisanja 1997. godine. Ostavio sam zavidan podmladak ljudi koji su sad nastavnici i profesori. Ovih dana su neki od mojih studenata otišli u penziju, što je lepo saznanje o trajanju generacije", priča profesor Ljubodrag Jale Janković.

"Naravno, i posle penzionisanja ja sam na neki način bio vezan za Fakultet raznim povodima. Tako da pratim sve te događaje i razvoj i rast Fakulteta, i moram da kažem da citiram našeg dragog profesora Pavla Vasića, koji je govoreći o Fakultetu jednom prilikom naglasio da je naš Fakultet svojim radom i dostignućima opravdao pravo građanstva. I stvarno, iskreno mislim da su ljudi iz različitih struka na našem Fakultetu danas veoma cenjeni stručnjaci, ako ne širom sveta, onda sigurno širom Evrope. I to je činjenica koja opravdava osnivanje našeg Fakulteta."

U generaciji s kojom je profesor Janković upisao fakultet dominirali su "dečaci i devojčice iz provincije. A kakvo je stanje bilo onda, kakva je nemaština bila posle okupacije, za one koji ne znaju to nije nikakav problem da doznaju. Ali, verujte mi, sve je to bilo prevaziđeno u toj ljubavi, u toj radoznalosti, u tom entuzijazmu prema radu i prema profesiji za koju smo se odredili", kaže profesor Janković i seća se svojih profesora koji su doprinosili takvoj klimi. "Profesor Jefta Perić bio je jedno veliko srce od čoveka, jedan plemenit čovek, obrazovan. On je na svaki način odavao jednu ličnost koja nam je zamenjivala oca. Tako se brižno, tako zdušno i požrtvovano ponašao prema nama. Ja sam imao tu privilegiju, čast da ga zamenim – predavao sam akt posle njega. Da ne govorimo o profesoru Pavlu Vasiću, profesoru Šotri, o profesoru Mati Zlamaliku, koji je svojim znanjem, predanošću, nesebičnim prenošenjem iskustva, studentima darovao sigurnu zanatsku podlogu iz primenjene grafike da smo mi, moram priznati, kao generacija u celini preživeli na ovoj beogradskoj kaldrmi zahvaljujući tom znanju. I to je bilo nešto fantastično. Da ne govorim o profesoru Vinku Grdanu ili o jednoj od izuzetnih ličnosti, nezaobilaznoj u tom našem formiranju, o profesoru Vladimiru Predajeviću koji je predavao slikarske tehnike, predmet koji je bio u ono vreme redak. Nikad neću da zaboravim oskudice u to vreme, nemaštinu, šok kad nas je pozvao da nam pokaže svoj kabinet: na policama je bila kolekcija četaka kakva tada nije mogla da se zamisli. O pozlatama i o bojama, o pigmentima da ne govorim, i o literaturi koju je on imao. Uzgred budi rečeno, profesor Predajević je prvi kopista naših fresaka za Muzej kneza Pavla, i jedan od najvećih poznavalaca slikarskih tehnika, verovatno na Balkanu. Eto, sad vam je jasno kakvu sreću smo imali da nam baš on bude profesor. Kult u mojoj generaciji je, sasvim opravdano, bilo crtanje jer se smatralo osnovom poimanja i sredstva i instrumenta izražavanja. Danas to više nije baš tako. Zbog takvog statusa crtanja, mi smo bili zanatski tako dobro potkovani da nije bilo problema koji nismo mogli da rešimo. Isto važi i za ostalo: apsolutno nije bilo problema koji nam je bio nerešiv zahvaljujući znanju iz oblasti slikarske tehnologije, jajčana tempera, akvarel, pastel itd. Kod profesora Vase Pomorišca na zidnom slikarstvu učili smo sve tehnike i radili ih. Kakva je u ono vreme bila estetika i kakvi su estetsko-umetnički problemi stajali pred nama, to je drugo pitanje. Ali kažem, dobra pripremljenost nam je garantovala siguran opstanak, i cela naša generacija bila je spremna da nasledi profesore našeg fakulteta. U toj generaciji su profesor Krsta Andrejević, profesor Sip, profesor Živojin Kovačević, profesor Miloš Ćirić, profesor Bogdan Kršić, profesor Boban Teofanović. Mi smo maltene kao generacija primljeni za asistente i kasnije postali profesori, trudeći se, naravno koliko se moglo u određenim uslovima, da unapredimo rad i program na Fakultetu."

Ta nova generacija profesora, smatra Ljubodrag Jale Janković, promenila je gledište u estetskom razvoju tokom studiranja. "U vreme kad sam ja bio student, težište pedagogije uglavnom je bilo usmereno prema zanatskim kriterijumima i zanatskim osnovama kao temelju izraza. Smatralo se da mi tek posle diplomiranja formiramo i izražavamo svoju ličnost zavisno od afiniteta. Znači, ne u školi, nego kada svako od nas poleti i odleti tamo gde mu je mesto. Međutim, ja i moja generacija profesora smo već u trećoj godini, zavisno od afiniteta studenta koji je isprovociran na samom času, uzimali u obzir njegovu kreativnost i opredeljenje. Praktikovao sam, i to je ono što je zapaženo u mom radu, da studente kojima sam predavao pratim na časovima njihovih odseka kako bih otkrio nivo njihovih istraživanja. Onda sam to uzimao u obzir u korekturi njihovih radova, kod mene, na aktu. Tako da je to umnogome urodilo plodom i došlo do toga da ta moja korektura bude u skladu i jedinstvena u odnosu na ono što sam student hoće i želi. Često se događalo da sam provocirao studenta da izrazi svoje naklonosti, afinitete i senzibilitete, pa su pre nego što će diplomirati, oni imali jasnu predstavu o smeru kojem su se uputili." U plakaru u Akt sali fakulteta još uvek stoji zbirka studentskih crteža koje je profesor Janković skupljao. "Žao mi je što nisam uspeo da je verifikujem. Jer to je jedan dokument, dragocena zbirka koja govori o senzibilitetu mladih ljudi za ovih poslednjih pola veka, što nije malo. Pokušavao sam da animiram i Muzej primenjenih umetnosti i druge, nadam se da na kraju to ipak neće propasti."

Korekture na Aktu su poseban oblik saradnje između profesora i studenta. "Nikad neću da zaboravim situacije kada studentu ispričam svoje primedbe, i kad rezultat te moje priče vidim sledećeg utorka na času. Znate šta, to je za pedagoga takva nagrada, takvo osećanje koje ne može ni sa čim da se uporedi! Znate, sve nedoumice, sve dileme, sva preispitivanja rešavaju se u samom kontaktu sa delom. Kad vi, svesni ili nesvesni, u građenju dela dođete do fantastičnih sadržaja i otkrića da se oni pretaču u iskustvo koje se opet očituje u tim nekim slojevima pedagoškog znanja, ponašanja i dejstva. Tako da je to jedno jedinstvo – onoliko koliko sam ja dao studentima, oni su meni vraćali. Biti na Fakultetu, to je prava stvar i prava nagrada, okolnost koja mora da rezultira kvalitetom. To je bitan činilac mojih dostignuća. I, na kraju – krug ljudi koji jednovremeno stasava i koji čini duhovnu klimu i njen karakter: Krsta Andrejević, slikar i profesor tehnologije na Fakultetu, Živojin Kovačević, čiji sam ja asistent bio, profesor Sip, koji je takođe bio na Fakultetu, profesor Miomir Grujić, koji je bio profesor na Arhitekturi za crtanje, i Brana Makeš, koji je bio profesor na grafici. Srodni pogledi, srodne duše, srodna znanja, a sve je to takođe uticalo da se čovek razvija na pravi način. I to je vreme koje je imalo svoj smisao, svoj duh, svoj karakter, i ajde da kažem, svoje dostignuće."

Iz istog broja

Uspomena

Dobra vest za šume

Dragan Ambrozić

Prevod

Kada organi ćute

Ivan Milenković

Intervju – Milija Nešić, vizuelni umetnik

Crna istina mrdalica

Aleksandra Ćuk

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu