Kultura

Intervju – Tanja Šljivar, dramska spisateljica

Unutar tri jezika 2

fotografije: milovan milenković

Unutar tri jezika

"Postoji taj jedan monolog sa ženom i konjem, sa ženom koja je radila u fabrici pločica, i to je bukvalno monolog o sećanju, i tematski i formalno. Taj monolog razotkriva neke od mehanizama po kojima se konstruiše i kroz generacije opstaje kolektivno sećanje. Napisala sam: onda je to bilo na televiziji, onda se o tom snimio film, ali je meni baba rekla da ja nisam bio tu"

Tanja Šljivar je autorka dramskog teksta Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali, koji je žiri upravo završenog Sterijinog pozorja proglasio najboljim. Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali premijerno je postavljen ovog februara u Zenici, u Bosanskom narodnom pozorištu.

Tanja Šljivar je rođena 1988. godine, odrasla je u Banjaluci, diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a živi u Frankfurtu, Beogradu i Banjaluci. Njenu prvu dramu Pošto pašteta postavio je beogradski Atelje 212, a sledeću, Grebanje ili Kako se ubila moja baka, zeničko Bosansko narodno pozorište. Pre tri godine Grebanje je izabrano za selekciju Pozorja, ali je Tanja Šljivar izgubila mogućnost takmičenja zato što je pozorište odbilo da učestvuje na festivalu koje otvara Emir Kusturica (videti "Vreme" 1169).

"VREME": Drama Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali nastala je, kako ste rekli, u vreme kada ste se preselili u Nemačku i počeli život između više država koji je podrazumevao semantičke, komunikativne pa i lične lomove. Kako sad doživljavate to vreme?

TANJA ŠLJIVAR: Sam početak podrazumeva odlazak, rascep i sva opšta mesta preseljenja iz jednog mesta u drugo. Odlazak i boravak u Nemačkoj vidim kao jednu izuzetno privilegovanu poziciju – otišla sam svojom voljom, da studiram, sa stipendijom – da gradim svoju profesionalnu karijeru. U principu i sam početak, koji je naravno bio najstresniji, vidim kao nešto dobro. Nekako sam sama sebi organizovala rezidenciju za pisanje već tokom tih prvih nekoliko meseci. Struktura mog dana je bila da pre podne četiri-pet sati učim nemački, a zatim da posle podne isto toliko pišem. To je stvarno naporan ritam, ne bih više mogla tako da radim. Svakog dana jedva sam čekala da se vratim srpskohrvatskom. Shvatila sam da rad na maternjem jeziku mogu da kontrolišem i da odatle dolaze svi ti umetnički izbori koji su za mene bili vrlo precizni.

Likovi vaše drame su muškarac i žena koji pokušavaju da jedno drugom ispričaju svoje živote. Među njima sve vreme vlada tenzija, koja im to onemogućava.

Da, ona bi trebalo da je sredovečna žena, a on tinejdžer koji slavi rođendan. Oni se sreću u WC-u nekom metodom rollplaya, koja nije do kraja definisana, ispričaju jedno drugom svoje živote. Kao okidači im služe ti natpisi koje sam odabrala da stoje na pločicama WC-a. Prva je naricaljka majke za sinom, druga je datum prve menstruacije devojčice koji ona ispisuje na pločicama, treći je ratna poruka: generale, samo reci. Tu je poruka koju sestra tokom svadbe piše bratu, i poslednja je seks oglas. Već je ova struktura dovoljno dramaturški komplikovana, a onda se pokušaji razumevanja strukture unutar drame stalno raspadaju. To je stalni izazov za gledaoca i za čitaoca. Drama ne pruža nikakvu zonu bezbednosti. To mi je bila namera. Ja se nisam sa tom temom osećala sigurno i mislim da sam kod publike htela da izazovem osećaj nesigurnosti. Teza je bila: potpuno je nemoguće ispričati jedan ceo život nekome.

Mi smo oni poseduje, po mom osećaju, jednu zaumnu emotivnost.

Većina odluka koje sam donosila pišući dramu su bile dobro promišljene, a samo neke su bile intuitivne. To što ste nazvali zaumnom emotivnošću, to su neuralgične tačke koje stalno pritiskam, koje su deo mog iskustva. A onda, ako je publici neprijatno, one postaju deo našeg kolektivnog iskustva, barem za vreme trajanja pozorišne predstave. Trudila sam se da izbegnem patetiku, i da svaki put kada se u tekstu desi emotivni vrhunac, da koristim neki dramaturško-stilski postupak koji će poreći, izneveriti, prekrižiti prethodno izgovoreno. Nadam se da sam uspela.

Kada govorite o strukturi drame, govorite o inspiraciji koju ste u vreme kada je drama nastajala našli u savremenoj britanskoj dramaturgiji.

Mogla bih navesti nekoliko autora i autorki koje sam dok sam pisala dramu čitala i čije su poetike sigurno uticale na njen nastanak: Kerol Čerčil, Gregori Moton, ali prije svega su tu Handkeova drama Lepi dani u Aranhuezu i Krimpovi Nasrtaji na njen život. Da, ja jesam ovo pisala posle Paštete i Grebanja i to su bile drame koje imaju čvršće strukture, i u tom trenutku osećala sam se spremnijom da napustim linearnu narativnu strukturu i fiksne identitete likova. I u moje prve dve drame sam pisala monologe, oni su mi bili po senzibilitetu bliski, ali je tu bilo i dijaloga, u svakom slučaju čvršće i klasičnije narativne strukture. Mislim da je to istraživanje prirodno za mladu autorku, jer ako sada sebe ne poguram u nebezbednu zonu, šta će biti za 10, 15 godina kada izgradim još čvršću autorsku poetiku i samopouzdanje, kada napuštanje bezbednih zona bude sve teže. Nadam se da ni tad neću igrati na sigurno, da ću sebe pomerati minimalno, ali stalno, makar samo meni vidljivo. Pišem zaista samo kada imam nešto da kažem i to je već rizik i smatram da pre svega moram naći odgovarajuću formu za to što želim da kažem. Mene realističke drame sa dijalozima, koje bi čak obrađivale neku bitnu temu ali na uobičajen način, više uopšte ne zanimaju. Poslednja drama koju sam završila pre mesec dana, naslova Kao i sve slobodne devojke sastoji se od sedam monologa. Monolog za mene jeste strukturalni nivo dramskog teksta gde se stvarno dešava susret i estetskog i političkog, kao idealna forma za teme kojima želim da se bavim. Gesta davanja glasa drugome na sceni, u tekstu, jeste politička gesta, a što su govorne površine, tekstualne površine duže, to u njima ja imam više mogućnosti za rad na jeziku, za urušavanje, raspadanje i ponavljanje prethodno rečenog, napisanog.

Rekli ste da vaša drama Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali govori da kada pokušamo da se vratimo u sećanje, jezik počinje da se raspada.

Psihoanaliza je proces pretvaranja sećanja, iskustava, trauma u jezik, a dramaturgija nije psihoanalitički postupak, nego umetnički, pozorišni postupak. U drami Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali postoji taj jedan monolog sa ženom i konjem, sa ženom koja je radila u fabrici pločica, i to je bukvalno monolog o sećanju, i tematski i formalno. Taj monolog razotkriva neke od mehanizama po kojima se konstruiše i kroz generacije opstaje kolektivno sećanje. Napisala sam: onda je to bilo na televiziji, onda se o tom snimio film, ali je meni baba rekla da ja nisam bio tu. Znači, kako te neko može ubediti da se nešto nije dogodilo ili jeste? Kako su te granice između snova i stvarnih doživljaja i između medijalizovanih doživljaja preko televizije, preko filmova, preko ratnog izveštavanja propustljive. Kako to sve postaje jedno. A tek kada se sve to pretvori u jezik postaje nešto drugo. Čini mi se da je taj monolog najbolji primer na koji se način, na prostorima bivše Jugoslavije, još jedino može govoriti o kolektivnim traumama, kao što su, na primer, ratni zločini. Kada rešimo da nešto izgovorimo, ako verujemo da postoji neko pravo, izvorno značenje stvari koje opstaje drugde, znači to drugde je elsewhere kao filozofski termin, ili figura govora, kako ono čim ga dovedemo u jezik nužno postaje nešto drugo. U tom smislu se jezik raspada, jer su naša individualna, porodična i kolektivna sećanja podložna manipulaciji – što smo videli i u onom što živimo u poslednjih 25 godina.

Kako se odnosite prema gradovima u kojima sada živite i prema vremenu u kojem ste rasli?

Mene sve više fascinira koliko ti životi koje i danas imam u Banjaluci, Beogradu i Gisenu, koji je blizu Frankfurta, ne teku sukcesivno nego paralelno, i ne nastavljaju se jedan na drugi nego postoje odvojeno. Hoću da kažem, ti životi nemaju ništa zajedničko, to su tri dimenzije: Bosna, Srbija, Nemačka. Tri prostora, tri vremena koja jesu deo mene, ali je meni stresno i postaje mi sve napornije i fizički i mentalno da uvezujem te živote u jednu celinu. Što se tiče mog odrastanja u Banjaluci, dosta sam puta o tome govorila, i u umetničkom radu volela bih da se distanciram od te teme. Imam takve fotografije iz detinjstva kada slavimo rođendane ‘93. i ‘94. Kada pogledam ko su ta deca koja su sa mnom slavila rođendan, shvatim da niko od nas više ne živi tamo iz raznih razloga, većina ih je otišla ‘95. A mi koji smo ostali, zbog imena i prezimena bukvalno ne možemo da nađemo mesto tamo, pa radimo i živimo u drugim državama. To je tema za druge vrste istraživanja i angažmana, ne nužno konstantnu umetničku fiksaciju. Što se tiče Beograda, za mene je to apsolutno ista stvar, naravno na većoj skali, i taj grad, kao i svaki drugi, čine njegova arhitektura i njegovi stanovnici, njegove zgrade, taj divni Novi Beograd kao mesto socijalističke utopije. Beograd je, međutim, bio druga vrsta mog obrazovanja i odrastanja, to je bio strašno intenzivan period, naravno. I sad Nemačka, ljudi drugačije izgledaju, drugačije se brinu o sebi, drugačije mogu da organizuju i ostvaruju svakodnevni život. Gradovi za moje stvaralaštvo jesu važni, čak sam napisala jednu dramu, nakon drame Mi smo oni, koja se dešava u Frankfurtu i u naslovu aludira na taj odnos tela pojedinca i "tela" grada. Naslov drame je Ali grad me je štitio i u njoj se bavim protestima koje su građani Frankfurta organizovali na dan otvaranja nebodera sa ogromnom simboličkom vrednošću, nebodera koji opet ima neposredan uticaj na okolnosti u kojima svi živimo – zgrade Centralne evropske banke. Sa druge strane reke, zgrade, ulice, stanovnici, prijatelji, iz sva tri grada, u mojim sećanjima i snovima, ništa tu nije razgraničeno, sve se uklapa, pretapa jedno u drugo i čini celinu. U stvarnosti, kako sam već rekla, ti životi su potpuno odvojeni jedan od drugog.

Kako osećate jezik i šta se, po vašem osećaju, dešava sa njim u susretu sa drugom kulturom, drugim jezikom?

Nakon što sam se preselila u Beograd, jako, jako dugo sam pričala ijekavicu, a tek kad sam se preselila u Nemačku počela sam da mešam dva dijalekta iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga. To su neki procesi koje ja više ne kontrolišem. Svakodnevno kada sam u Nemačkoj živim između tri jezika, engleskog, nemačkog i srpskohrvatskog, i to za mene kao spisateljicu nije neobična situacija. Mislim da mi boravak unutar tri jezika zapravo daje sigurnost. Sva ta trapavost, nemogućnost preciznog i tačnog izražavanja do neke mere u druga dva jezika mi omogućava veću sigurnost i kretanje kroz moj jezik. U poslednje sam vreme bila na književnim rezidencijama u Austriji – četiri meseca sam bila u Gracu i u Beču – i to je kao da ja stvaram tu neku kapsulu u svojoj sobi gde mogu da manipulišem rečima na način na koji ja hoću, a čim izađem na ulicu dolazi ta nemogućnost da se do kraja tačno i precizno izrazim. Život između više jezika mi omogućuje još veću vezu sa maternjim. Štefan Cvajg je izvršio samoubistvo nakon preseljenja u Južnu Ameriku, kada više nije mogao da svakodnevno govori svoj jezik, kada mu je on na najvulgarnijem osnovu oduzet.

Unutar tri jezika 3

Kako se odnosite prema transgeneracijskom nasleđu?

Meni je bilo zanimljivo kako je Mirjana Karanović, koja je režirala predstavu i glumi u njoj rekla da je njena majka na sahrani njenog oca potpuno neočekivano počela da nariče, bez ikakve prethodne pripreme, učenja i iako to nikad ranije nije radila. Pojedini kulturološki kodovi se očigledno nasleđuju. Naravno da je važna ta aproprijacija sećanja i iskustava, jer koliko su u patrijarhatu naše majke i bake bile žrtve, nama ženskoj deci je, pre svega, to dato u nasleđe. Naši progresi se dešavaju, ali su minimalni. Onda je stvarno pitanje kako sve to nositi. Isto kao što sam pričala o gradovima – kao što svi oni opstaju u meni, tako isto iskustva svih predaka u meni moraju da se pomire. Što je jako iscrpljujuće. Meni jesu zanimljive te ideje – da postoji kontakt sa precima i da ono što su oni pokušali nije bilo uzalud. To je, čini mi se, rubno polje umetničkog istraživanja u kojem se stvarno ne osećam bezbedno, to je kod mene kao spisateljice zanimljiv susret, zato što ga ne kontrolišem, otvaram ipak neke prostore tim temama koje su nepoznate i nisu sigurna zona. Kada se za susret jezika koji mogu da kontrolišem i teme koju ne mogu, kada se za to pronađe forma, da, to možda jeste način na koji pišem.

Odnos prema transkulturnom nasleđu u kontekstu u kojem stegde je pitanje jezika manje semantičko, a više hermeneutičko?

Kada govorimo o više kultura, a govorimo o prostoru bivše Jugoslavije, to je više revizionistička gesta – kada gledamo kako Evropska unija finansira neke projekte kao da se sada pravi neki interkulturalni dijalog – to je potpuno pogrešna teza što se mene tiče, jer je to stvarno bio jedan jezički i kulturni prostor i sad se mi odjednom, kao, moramo ponovo upoznavati. To je jedna bizarnost i potpuna neistina. Onda je i Evropa jedan kulturni prostor, iako je podeljena na istočnu i zapadnu, a onda unutar zapadne postoje podele, ali gradovi bi trebalo da budu mesta, kao što je Frankfurt, gde se te kulture potpuno prožimaju. Mislim da je taj koncept više od multikulturalizma. Britanska teoretičarka Sara Ahmed je napisala esej Multikulturalizam i obećanje sreće o tome šta bi to značilo u Britaniji. Društvo funkcioniše okrivljujući emigrante za nemogućnost da se integrišu. Naše društvo super funkcioniše, kažu Britanci, a ta figura melancholic migranta, koji neće da napusti iskustvo boli rasizma, jeste jedino što društvu smeta. Postoji ta premisa da je društvo savršen organizam i da ga ljudi upropaštavaju. Smatram da je to što ljudi donose svojim telima, svojim bolestima i traumama na ulice evropskih gradova, zapravo najvrednije, najuzbudljivije. Zato je transkulturno prava reč, jer podrazumeva prožimanje kultura, a ne njihovo razdvajanje.

Sterijina nagrada za vaš rad u kontekstu dosadašnjeg rada?

Ona je vrhunac mog profesionalnog rada, ali i vrhunac mog dosadašnjeg života, i omogućuje mi da svoj rad sagledam kao kontinuitet. Pišem drame već šest godina i ovo jeste potvrda da se sve to vreme koje jesam uložila negde isplatilo. To je pitanje potvrde u nekim kulturnim krugovima. Provela sam puno vremena radeći na ovom tekstu, a tri godine sam čekala da se postavi, i stvarno sam pomislila da je možda takva forma nemoguća za scenu, i onda je Mirjana Karanović pronašla ključ. Postoji ta stvar sa dramskim piscima i spisateljicama – da se naša sadašnjost u tekstu i naše drame i pozorište dešavaju u našim sobama i našim kompjuterima u trenutku kada pišemo tekstove. Sve inscenacije su nešto što nije naša sadašnjost, tu je velika provalija i postoji diskrepancija između toga što mi smatramo našim delom i onoga što javnost vidi. Što je u redu, i ja sam to odabrala. Nagrada mi je pokazala da čak i u institucionalnim pozorišnim krugovima istraživanja u tekstu mogu da budu prihvaćena i prepoznata.

Iz istog broja

Roman – Moj lepi život u paklu

Rasuta težina lepog života

Teofil Pančić

Sterijino pozorje 2016. (2)

Pijani fazan, unosno mesto i dremljivo brašno

Teofil Pančić

Holokaust na filmu

Nečiji drugi život

Sonja Ćirić

Kultura i njeno Ministarstvo

Kontrolisani sukob interesa

Sonja Ćirić

Priče sa izložbe

Dešifrovati pobedu

Ivana Stupar

Hektor German Osterheld (1919–1977?)

Pašće crni sneg

Nikola Dragomirović

Nove nade

Odlično se kapiramo

Ivana Stupar

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu