Kultura

Nove ploče

Tri afrička plamena

Sault, Congotronics International i Oumou Sangaré donose nam dah nesputane kreativnosti i svežine sa najvrelijeg kontinenta

Hrabra nova pop muzika današnjice sve više dolazi izvan nekadašnjih centara moći. Pre desetak godina su južnokorejski K Pop i latinoameričke zvezde počeli da preuzimaju teren planetarne popularnosti, na kome su sad BTS, Blackpink, Bad Bunny jednako velike tiražne gromade kao i američki i engleski celebrities… Kao što je već pisano na ovim stranama (“Sve jutjub boje sveta”, “Vreme” br. 1499), ako se meri brojem strimovanih pesama, popularni muzički heroji nekadašnjeg “trećeg sveta” danas uveliko šiju London i Njujork. Prosto kao pasulj – Afrikanaca, Azijata i Latinoamerikanaca ima mnogo više nego Angloamerikanaca, te je zbir internet glasanja uvek na strani ovih novih tržišta – ali u poslednje vreme te hitove vole i najmlađi belci. Slična stvar se dešava i sa čisto umetničkim dostignućima – tri ovogodišnja cutting edge albuma autora crnačkog porekla dokazuju da je globalizacija konačno dovela do toga da Afrikanci i drugi muzičari sa afričkim inspiracijama, počinju da daju univerzalno važne umetničke iskaze, za kojima se okreće ceo svet.

Tri afrička plamena 1

Klasici u pohode: Sault – “Air” (Forever Living Originals), Velika Britanija : Sault, naši misteriozni heroji iz Londona, stvaraoci jedne od najboljih ploča prošle godine (“Nine”, vidi tekst “Rapsodija o nevidljivima”, Vreme br. 1628), istinski su zapanjili javnost kad su proletos objavili novi album “Air”. Nije stvar u tome što se on pojavio po navici potpuno nenajavljeno, niti što je došao brzo posle prethodnog, nego u sadržaju – radi se o klasici. I to ne bilo kakvoj. U pitanju je smela umetnička muzika na tragu Györgyja Ligetija i Philipa Glassa, sa afričkim elementima inkorporiranim u udarne kompozicije.

Veruje se da je glavni pokretač anonimnih Sault zapravo nagrađivani autor i producent po imenu Inflo, koji je za tri godine, na pet albuma sličnog stilskog usmerenja, ispričao romanesknu priču o tome šta znači biti crne boje kože u današnjem Zapadnom svetu. No, šesti album ovog projekta prevazilazi sva očekivanja, jer je umesto uzbudljivog underground fanka, soula i hip hopa, ovde sa ulica velegrada odlazimo – pravo u duhovne pejzaže. Poruka je više nego jasna – ne samo da su afro-pojedinci sposobni za filozofska dostignuća u sferi muzičkog izražavanja, nego je potpuno prirodno, posle tolikih iskaza na temu bola, ogorčenosti i straha, naći uzvišenost u sopstvenoj tragediji. Slušaoca duboko pogađa sam čin razmišljanja o svojoj nesreći – “Air” nam poručuje na svoj bezglasan način da je upravo ozbiljna muzika pravi izraz patnji crnačke zajednice, kao i svih drugih “nevidljivih”, i njihova rapsodija o kojoj je ovaj potpisnik već pisao.

Klasična muzika koju potpisuje Sault zato ima iznenađujući aktivistički zamah – ona traga za mirom i utehom na distanci od užasa pogrešne svakodnevnice. Nošena horom, dinamična numera puna tenzije, pod imenom “Reality”, odmah na početku zvuči kao da je raspoložena za svođenje računa; potom sve teče umirujućim, introspektivnim tokom, jer ležerna “Air” donosi nešto od bezbrižnosti mladih gradskih ljudi, dok valovita, raspevana, lirična “Heart”, unosi široku orkestraciju, da bi nam predočila emotivne skokove raspoloženja glavnog junaka. Ambiciozna “Solar” sugeriše neugasivu snagu za prevazilaženjem teškoća, a bajkovita “Time Is Precious” uvodi afričke inspiracije i dirljiv soul refren da bi to potvrdila na raskošan način. Konačno, grandiozno finale “Luos Higher” vraća se korenima i tradicionalnoj muzici naroda Luo iz Kenije, u ovom podsećanju da život treba živeti ponosno, ma kakav on bio.

Posle albuma “Air” postaje jasno da prave razmere jedinstvenog poduhvata koji se krije pod imenom Sault, možda nikad neće do kraja biti sagledane, ali ono što dospeva do javnosti, dovoljno je da ih smatramo jednom od najuzbudljivijih kreativnih avantura u savremenoj popularnoj kulturi.

Krš i lom: Congotronics International – “Where Is The One?” (Crammed Discs), Kongo/SAD: Projekat koji je ujedinio Konono Nº1 i Kasai Allstars, dve najluđe grupe iz Kinšase, glavnog grada Demokratske Republike Kongo, sa cenjenim američkim alternativnim rokerima kakvi su Deerhoof, Juana Molina, Skeletons i Wildbirds & Peacedrums – nije mogao da proizvede ništa manje od ekstremno zabavne i glasne ploče, na kojoj se sa neobuzdanim veseljem ukršta crno i belo, oslobođeno svake kontrole. I to je osnovna poenta – album “Where Is The One?” kreira svet u kome boje kože više nisu bitne. Na najvećem delu ovih dvadesetak furioznih pesama nije važno šta ko svira – ako je već jasno da rokeri drže električne gitare i dodaju harmonične glasove, pomenuti afrički “congotronics” muzičari su poznati po tome što sviraju na tradicionalnim instrumentima kakvi su likembe (iliti kalimba) i lokole (prorezani bubanj), ali i na nađenim objektima sa deponija, pre svega praznim bačvama za naftu, te pevaju kroz megafone (potpisnik je svedok kako su Konono Nº1 nezaboravno naterali publiku na non-stop ples u Domu omladine Beograda 2012, sa sve Kojom iz Discipline kičme u prvom redu). Tačno možemo da ih zamislimo kako u veseloj rotaciji povremeno menjaju sviraljke. Ovaj razigrani rasni rusvaj od muzike najlepše je slavljenje njene životnosti kome smo prisustvovali u poslednje vreme.

“Congotronics” je autentičan zvuk urbanog raspada u stilu afričkih predgrađa, ali sa ovim dodatkom andergraund rok senzibiliteta, on odjednom dobija moć da opiše stanje sveta kao takvog, dok juri u susret svojoj katastrofi, u sve bržem ritmu odsviranom na bačenim kanisterima, uz zlokoban zveket praznih konzervi. Čista desetka za slobodarsku viziju.

Afro-feminizam: Oumou Sangaré – “Timbuktu” (World Circuit), Mali: Teško je čak i prepričati eleganciju sa kojom glas najbolje pevačice iz Malija vijori nad bogatim ritmovima njenog benda: Oumou Sangaré je standard sama za sebe. Ukoliko se za ono što je radio drugi velikan malijske muzike – Ali Farka Toure – odomaćio izraz “pustinjski bluz”, za ovo bi se morao skovati novi termin: “afrički soul” – kao što je ovaj potpisnik predlagao, pišući još 1989. o njenom slavnom zemljaku Salifu Keiti. U pitanju je do te mere plemenita muzika da nema pandana više na svetu, jer su uobičajeni tokovi američke produkcije toliko komercijalizovali i pretvorili soul u produkt svetske industrije zabave, da se on više ne može dovesti u vezu sa sredinom iz koje dolaze. Nasuprot tom odavno završenom procesu razgradnje temelja soul muzike stoje afrički muzičari, uvek neposredni i iskreni u svojim namerama, i uvek odgovorni prema svojoj zajednici. Njihova muzika i dalje nastaje iz neke skupne potrebe da se izrazi i prokomentariše život. Namenjena je živim slušaocima i pevanju na susretanjima sa njima, a ne Jutjubu.

Takav je i “Timbuktu”: radi se o odličnom, osveženom izdanju Sangaréove, sa prepoznatljivim nežno-fajterskim ženskim stavom, što je toliko doprineo samoosvešćenju afričkih devojaka nove generacije, u protekle tri decenije od njene pojave. Bez trep vulgarnosti, ona svetli kao diva stare škole, spremna da dâ lični primer dostojanstva uprkos životnim teškoćama, koje dame tako često više osećaju nego muškarci. Nije slučajno da je Beyoncé sempluje, Alicia Keys navodi među uzorima, a država Francuska joj dodeljuje najprestižnije ordenje. Feminizam je u njenom delu sveta pitanje života ili smrti.

Ono što čini sasvim neobičnim njen deveti album jeste mesto snimanja – za vreme pandemije Oumou se našla zarobljena u Baltimoru, SAD, te je komponovala i radila u tamošnjim studijima, uvodeći među svoje instrumente po prvi put lokalnu slide gitaru i dobro. Ali umesto da podlegne “amerikanizaciji”, ona je vanredno uspešno “afrikanizovala” sve američke uticaje, superiorno ih koristeći samo da obogati svoj zvuk i učini ga globalno prijemčivijim nego ikad, bez suvišnog kompromisa. Pesmama i dalje dominira sjajni stalni saradnik Mamadou Sidibé, sa svojim ngonijem (afričkom lautom), uz prisustvo drugih etničkih muzičkih rekvizita, dok su teme uglavnom vezane za njen rodni Mali, razbijen trostrukim građanskim ratom. “Timbuktu” je, uostalom, svetski najpoznatiji grad te veličanstvenom muzikom bogate države, što ima nesreću da se nalazi na raskrsnici puteva kojima se dominira Zapadnom Afrikom. Svaka sličnost sa Balkanom je namerna. ¶

Iz istog broja

Teorija

Kako misliti klitoris

Aleksandar Ostojić

Bioskop

Priče i pometnje

Zoran Janković

Intervju: Tanja Mravak, književnica

Rečenice iza kojih stoji čitav svet

Ivan Milenković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu