Kultura

Intervju – Slobodan Šijan, režiser

Tradicionalni avangardista 2

fotografije: ivan šepić

Tradicionalni avangardista

"Na poslednjem konkursu Filmskog centra Srbije, konkurisao sam sa tekstom Svetislava Basare Diskopatija. Odbili su me, izabrani su neki drugi filmovi, svaki put te ćušnu za neki drugi put – malo me to i zamara. Zamara me i pitanje ‘kad ćete da snimite novi film’, stavlja te u neku luzersku poziciju. Ne želim da budem u toj poziciji, zato sam se i prihvatio tih drugih poslova, pisanja knjiga, izložbi i, verujte, da se mnogo bolje osećam. A film, ako nekom treba biće ga, a ako ne... "

Slobodan Šijan nije samo filmski režiser, autor filmova Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Davitelj protiv davitelja i drugih, već je i vizuelni umetnik, slikar, teoretičar umetnosti i filma, pisac, eksperimentator, istraživač, izdavač, profesor… Na to nas je podsetio nedavno Fond "Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov" dodelivši mu nagradu "Tradicija avangarde" za doprinos avangardnoj umetnosti. Kako piše u obrazloženju, nagrada je dodeljena Šijanu za njegov upečatljiv i visoko samosvojan doprinos ukupnoj art sceni, imajući u vidu ne samo njegov kultni kinematografski opus, nego i višedecenijsko bavljenje ovog umetnika neoavangardnim i postavangardnim praksama, od eksperimentalnog filma i psihodeličnog slikarstva do konceptualne umetnosti, kemp kolaža, performansa i umetnosti ponašanja. Neposredan povod ovoj nagradi je retrospektivna izložba Slobodan Šijan: moraću da skrenem održana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu decembra 2012. godine čiji su autori kustosi Stevan Vuković i Nebojša Milenković. Nebojša Milenković je autor istoimene monografije promovisane prošlog meseca u Beogradu i kustos izložbe o Šijanovom stvaralaštvu Filmske poze otvorene u Zrenjaninu povodom dodeljivanja nagrade "Tradicija avangarde".

"VREME": Ime nagrade "Tradicija avangarde" upućuje da avangarda nije trenutna moda i da nije od juče. Šta je sad avangarda?

SLOBODAN ŠIJAN: I meni se dopao taj naziv. Dve njegove reči čine jedan, možda malo i kontradiktoran izraz Vujice Rešina Tucića čije ime, uz Vojislava Despotova, nosi Fondacija koja je osnovana u Zrenjaninu da čuva uspomenu na ova dva svoja sugrađanina, književnika. Postoje razni nivoi raznih pokreta u raznim vremenskim periodima, pa zato i razni termini kojima se definiše mesto nečega što pokušava da proširi naše poimanje onog što podrazumevamo pod umetnošću, da proširi ili negira naš način prihvatanja nečega što je umetničko delo. Naziv nagrade "Tradicija avangarde" usmerava pažnju na one ljude i one umetnike koji danas pokušavaju da nešto pomere u shvatanju šta su granice umetnosti, i zato mislim da je to odličan naziv.

Zašto je nekom stvaraocu, recimo vama, potrebno više medija da prenese drugima svoju ideju, emociju, otkriće

Ja sam svesno išao raznim pravcima u svom bavljenju umetnosti, i evo istoričari umetnosti su se tek poslednjih godina ozbiljno zainteresovali za tu moju intermedijalnost. Zašto tek sad, zato što je to kao ideja bilo prilično strano ovoj sredini. I još uvek je, i verovatno će tako i biti. Međutim, s obzirom da se sve više ljudi bavi različitim medijima u umetničkoj praksi, o tome je, eto, počelo i kod nas da se piše.

Međutim, sa stanovišta ukusa, ja sam uvek bio sklon i popularnoj kulturi i eksperimentalnoj umetnosti. A ono u sredini, ono što se kod nas smatra za veliku umetnost, uvek sam pokušavao da izbegnem, mada sam nekim svojim bioskopskim filmovima možda zapadao baš u tu sredinu. Nadam se samo da oni sadrže prepoznatljive pokušaje da se izađe odatle. Postoji nešto što je prihvaćeno kao veliko delo, kao značajna umetnost, zatim postoje ljudi koji pokušavaju da pomere, da prošire važeće koncepte, i postoji popularna kultura. Između tih pojava postoje komunikacija i prožimanje – Endi Vorhol se, na primer, često igrao pojmovima popularne kulture i tako direktnije stizao do publike. Mislim da je u mojoj generaciji filmskih stvaralaca postojala spremnost da se komunicira s publikom, da je to odlika te generacije. Ja sam, recimo, ovaj dug period u kome nisam snimao celovečernje filmove iskoristio da izložbama i knjigama budem prisutan u kulturnom životu. Izdvojio bih izložbu Oko filma u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 2009. godine čiji je autor Dejan Sretenović. Izložba je bila fokusirana na vezu između umetnosti i filma u mojim radovima. Bila je dobro primljena u Beogradu, dok se o novosadskoj izložbi Moraću da skrenem u Beogradu osećaju odjeci tek sad, i to zahvaljujući monografiji i nagradi. Beograđanima je Vojvodina kao neka druga država. Muzej savremene umetnosti Vojvodine je veliki prostor, izložio sam oko 400 radova, što je u Beogradu osim u Muzeju istorije Jugoslavije već duže vreme nemoguće.

Da li je to bio razlog što ste imali izložbu u Novom Sadu?

S obzirom na to da sam u Beogradu imao izložbu 2009. godine, smatra se da ste potrošeni na neko vreme. Eto to je razlog. Tada je u Salonu Muzeja savremene umetnosti pokazan samo segment mojih radova, pa je kustos Stevan Vuković smatrao da treba pokazati i druge. Naišao je na razumevanje Nebojše Milenkovića koji je kustos jedinstvene zbirke konceptualne umetnosti u Novom Sadu. Vojvodina je imala snažan konceptualni pokret, pa otud ne čudi što njen Muzej savremene umetnosti interesuje ovo što ja radim. Tako su se njih dvojica sa velikom strašću upustili u istraživanje mojih radova i napravili retrospektivnu izložbu vizuelnih eksperimenata od 1960. do 2012. godine.

Dug period u kome niste snimali celovečernje filmove, koji ste maločas pomenuli, prošaran je vestima o gostovanju vaših filmova po raznim retrospektivama u inostranstvu što stvara utisak vaše prisutnosti u aktuelnoj kinematografiji.

Da, ali sve je to u granicama uobičajenog, ništa posebno.

Pa ipak radi se o velikim centrima, recimo o Njujorku

Mislite na izložbu Tune in Screening: Psihodelične pokretne slike socijalističke Jugoslavije 19661976, čiji je autor Branko Frančeski, istoričar umetnosti iz Zagreba? To je dosta uspešna izložba koja sad kruži Evropom i regionom. Ja sam na toj izložbi prisutan sa petnestominutnim eksperimentalnim filmom iz sedamdesetih o našem umetniku Kosti Bunuševcu. Taj film je rađen u psihodeličnom maniru jer sam ja u to vreme radio dosta takvih stvari pod uticajem zapadne rok kulture. Do nas je, kad je vizuelna kultura u pitanju, taj uticaj najviše stizao preko omota ploča. Santana, Pink flojd… sećate se? Meni ta izložba znači priključenje svetu o kome smo 70-ih samo mogli da maštamo. Inače, izložba je u Njujorku bila među pet najboljih te godine, prema listi časopisa "Vilidž Voice", pa je i zato smatram važnom.

Kako je kod nas, tih sedamdesetih koje su bile blagonaklone prema uticajima zapadne kulture, prihvaćena psihodelična umetnost?

Ona je potpuno nezapažen fenomen i do dan-danas, njom se niko nije ozbiljno pozabavio osim eto Branko Frančeski i Moma Rajin koji je svojevremeno prikazao omote LP ploča. Pripadala je periodu između one malo tradicionalnije, ali opet moderne umetnosti, i prelaska ka novoj umetničkoj praksi. Bila je nedovoljno zapažena možda i zato što je kratko trajala, znači od kraja šezdesetih do početka panka, do prvih godina sedamdesetih. Od umetnika bili su Radovan Hiršl, Vladimir Vlaja Jovanović, Kosta Bunuševac, ja sam nešto radio, radili su razni ljudi koje znam samo po nadimcima, zatim Dejan Stepanović koji je otišao u Švedsku… Ta naša generacija je težila Zapadu, osećali smo skučenost u samoupravnom socijalizmu i želeli smo da odemo negde gde je, kako smo mislili, sloboda. Pokušali smo čak i da imamo zajedničku izložbu u Domu omladine Beograda ali je nisu prihvatili pa se, znači, ta umetnost nije zvanično pojavila kao neka grupa. Vlaja je, kasnije, izdavao časopis "Izgled" u Studentskom kulturnom centru i bio je pokretač novih stvari, ali je otišao u inostranstvo. Kosta Bunuševac je opstao, imao je i seriju performansa u SKC-u. Sećam se njegovog Termina X. Sve što se tada radilo bilo je prilično interesantno, ali na margini našeg umetničkog dešavanja.

Kad se kaže psihodelična umetnost pomisli se na narkotike. Da li

Ta generacija je prilično koristila droge, mnogo ih je zbog toga i iščezlo. Dosta mojih prijatelja sa Fakulteta likovne umetnosti su isprobavali te stvari. Meni, srećom, fiziološki nije prijalo. Ja čak ni ne pušim. Ali bio sam deo te kulture, putovao sam auto-stopom po Evropi, obilazio klubove po Amsterdamu, Londonu. To je bio generacijski fazon. Moglo je da se putuje bez kinte, što je danas neverovatno. Ja sam tako tri meseca putovao po Evropi, uvek se nađe negde gde će da se prespava. Kupiš flašu mleka, uzmeš čips, i to je to. Šta će ti više.

Vaš rad Veliki oltar koji može da stane na dlan, iz tog je vremena. Čemu ili kome ste ga posvetili?

To vi protumačite. Nisam promoter neke nove religije, ali ako se pronađete u tom oltaru – super. Slika je nastala kao usmeravanje koncentracije na neki sitni detalj. Potka slike su kvadrati inspirisani Kleovim apstrakcijama u koje sam uslikavao prizore koji imaju veze sa raznim interesovanjima hipi generacije, psihodelične kulture, popularne kulture tog vremena, raznim interesovanjima za okultno, budizam, otpad. Sve to je našlo mesta u nekom od kvadrata. Sliku sam nazvao Veliki oltar zato što je tako mala a ima puno sadržaja.

U obrazloženju nagrade "Tradicija avangarde" nabrojane su razne umetnosti kojima se bavite, pa iumetnost ponašanja. Šta je to?

Pre svega se mislilo na poslednji ciklus mojih radova, na Filmske poze u kojima sam pokušao da kroz razne digitalne kolaže starih i novih fotografija uspostavim vezu između filma i našeg ponašanja. Tu su bile veze koje su pravljene između filma i nenamernog ponašanja, pa filma i ponašanja umetnika, i između filma i namernih foto performansa. Neki su smatrali da je to blisko umetnosti ponašanja. Ja prosto radim ono što mi padne na pamet, a teoretičari posle to svrstavaju gde misle da treba. Moj veliki multimedijalni projekat Vrtoglavica posvećen Alfredu Hičkoku bio je projekat koji je u sebi sadržavao nešto što je moj dobar prijatelj i značajni umetnik Tomislav Gotovac nazivao – život kao umetnost. Znači: življenje kao umetnički performans. On je deset godina svog zaposlenja na mestu računovođe u jednoj bolnici nazvao umetničkim projektom. Tako je i moj obilazak lokacija na kojima je snimana Hičkokova Vrtoglavica bio projekat čiji je najznačajniji aspekt ono što je jako teško preneti nekom drugom: sopstveni doživljaj boravka u prostorima koji su u tvom sećanju opstali u nekim ostacima pamćenja sa nekih projekcija tog filma u Beogradu. Na koji način ti sada reaguješ na ono što je ostalo u tvom sećanju u susretu sa nekim stvarnim prostorima na kojima je sniman film? Kao što je reditelj Verner Hercog tri meseca hodao do groba čuvene Lote Ajzner i beležio sve što je doživeo na tom putu pa zatim napisao knjigu Hodanje po ledu, tako je i moj projekat na neki način "hodanje" do prostora Vrtoglavice i prisustvo na njima. Kasnije sam o tome napisao knjigu poetske proze koja je možda i prva knjiga o Vrtoglavici. Pokušao sam da poetskom prozom zabeležim taj događaj, a da kasnije, foto-sekvencama napravim nezavisni komentar tog susreta mog sećanja na Vrtoglavicu i onoga što od lokacija tog filma danas postoji. To je širi projekat koji možete nazvati i ponašanjem, i življenjem, a onda i nekim fotodokumentovanim i dnevničkim beleženjem.

Završili ste slikarstvo na Fakultetu likovne umetnosti u klasi Ljubice Cuce Sokić. Kako je ona gledala na vaše eksperimente?

Ja sam studirao kod Cuce Sokić upravo zbog njene veće tolerancije na raznorazne ludosti koje kod drugih profesora ne bi prošle. Eventualno bi rekla: "Crno dete, što si stavio to crno na pola slike, mogao si malo da umešaš neku lepu boju", ali nikad nije rekla "prebriši to". Sećam se da je Kosti Bunuševcu stalno prigovarala zašto radi tako kako radi. Jednog dana dođe, i oduševi se njegovim crtežom. Kaže: "Kako ti je ovo divno, tako treba da radiš", a on joj odgovori: "Pa to sam nacrtao kad sam imao šest godina!"

Diplomirali ste slikarstvo, pa upisali režiju na Fakultetu dramskih umetnosti zato što ste saznali da Živojin Pavlović te godine prima klasu.

Tradicionalni avangardista 3

Tokom studija slikarstva video sam njegove filmove Buđenje pacova i Kad budem mrtav i beo. I, kad sam čuo da je Živojin Pavlović primljen na Fakultet dramskih umetnosti i da će primiti klasu, ja sam se prijavio. Što bi mi inače trebao još jedan fakultet. Pomislio sam: od ovog čoveka mogu nešto da naučim. U to vreme na Likovnoj nije bilo ni pomisli da se razmišlja o drugim medijima, to bi bilo svetogrđe. A ja sam osećao neku ograničenost u mediju koji sam studirao i imao sam potrebu za nečim što će na drugi način da komunicira. Smatrao sam da je galerija skučen prostor koji se obraća malom broju posetilaca, a da je bioskop demokratski medij gde svako ko plati kartu koja je u to vreme bila jeftinija od šoljice kafe, može da vidi vaš rad.

Kakav je profesor bio Živojin Pavlović?

Zastupao je apsolutnu slobodu. Nije se mešao u to šta ćemo da snimimo. Pošto je smatrao da talenat ne može da se procenjuje, ko donese film dobije 10, a ko ne donese, bez obzira zašto, dobije pet. Iako mu se ne bi dopalo nešto što bih snimio dao bi mi desetku, ali da mu nisam doneo film zato što mi fakultet nije obezbedio kameru, oborio bi me. "Ko će posle da te pita zašto nisi snimio film", govorio je. Zahtevao je da moraš sam da se izboriš za film.

Verovatno su mu se dopali vaši eksperimentalni filmovi zasnovani na estetici odvratnog.

Leonid Šejka, s kojim sam se družio u vreme studija slikarstva, zainteresovao me je za estetiku đubrišta. Tendencija te estetike je bila da se ružnoća izjednači sa lepotom – možda zbog toga ja smatram da je film Buđenje pacova Žike Pavlovića barok raspadanja. Na prvoj godini studija režije snimio sam Gradsko đubrište na Adi Huji u Beogradu, naravno da je Žika bio oduševljen. Leš je snimljen u okviru jednog drugog predmeta gde smo dobili traku i zadatak da snimimo šta hoćemo – meni je zato FDU bio zanimljiv: dobiješ kameru i traku a učiš od Žike Pavlovića. Ljubavni film je u konceptu i u izvođenju film Tomislava Gotovca, a moj u realizaciji jer sam ja snimao dok je on bio zabavljen vođenjem ljubavi sa svojom devojkom. To je hardkor film, ali nije imao aspiraciju da posluži za seksualno zadovoljenje gledalaca nego da zabeleži ljubavni čin kako god da se odvija. Ja čak nisam znao da film postoji jer nije smeo da se razvija u laboratoriji pošto bi odmah bio prijavljen policiji. Tomislav Gotovac ga je navodio u filmografiji kao da je izgubljen, pa sam ja kasnije napisao tekst u kome ga opisujem po sećanju ali kao film koji više ne postoji. Tomislav je tek krajem devedesetih počeo da ga prikazuje, verovatno i zbog osobe koja je bila u filmu njegova partnerka, pa je tako Ljubavni film (Gotovčev naslov je Obiteljski film II) ipak iskrsao na svetlost bioskopskog projektora. Moja i njegova verzija se nešto razlikuju i u montaži, sa čime se on saglasio.

Bilo je rizično i hrabro tada snimati filmove u kome se prikazuju ljudi kako prebiraju po đubrištu, fiksanje, čerečenje, seks, smrt

Jeste, ali ko je znao da vi to snimate. Beograd je imao andergraund scenu, mi smo bili deo nje, pogotovo kad su krenule zabrane. Od 1972. do 1976. godine bilo je vreme mračne represije u srpskom filmu. Nije moglo ništa da se radi. Igrane filmove su snimali samo partijski likovi, i to samo politički pravilne filmove, a oni značajni autori su morali da se povuku.

Vaš profesor, na primer.

Posle Plastičnog Isusa, diplomskog filma Lazara Stojanovića koji nije ni prikazan, 1973. godine otpustili su Aleksandra Sašu Petrovića, a Živojina Pavlovića su degradirali u referenta za učila, u nadi da će da podnese ostavku. On to, naravno, nije uradio. Rekao je smejući se: "Ove budale mi dale kancelariju, sad mogu na miru da sedim i pišem romane." Međutim, on budući da je vredan čovek, nije sedeo nego je dekorisao zgradu raznim gravirama koje se tiču pokretnih slika. Tada je formirana radna grupa na FDU koja je analizirala studentske filmove iz klasa koje su vodili Saša Petrović i Žika Pavlović da bi procenili da li su imali negativnih uticaja na studente. U izveštaju su naveli niz imena studenata i objavili ih.

Da li ste i vi bili među tim studentima?

Bio sam, zbog filma koji sam radio po Sartrovoj priči zato što se po njima film bavi mračnom stranom života. Film Toma Gotovca Slani kikiriki je bio kritikovan zbog simbola nekih religija i političkih pravaca na zadnjicama golih devojaka i mladića. U ono vreme je bilo dosta opasno da dobijete negativnu ocenu te radne grupe, nije bilo nimalo naivno kao što neki učesnici komisije hoće danas da predstave. Sećam se, Velimir Abramović je došao na ideju da mi studenti Žike Pavlovića organizujemo peticiju. Tvrdili smo da on nije loš pedagog kao što je ocenila komisija koja ga je smenila i tražili smo da ga vrate u nastavu, ali nismo uspeli. Godinama posle toga bi mi neko spomenuo – onu peticiju baš i nisi morao da potpišeš. Mnogo ljudi iz te generacije je ostalo bez šanse da nešto uradi, studenti režije su narednih pet-šest godina bili kao neka crna ovca. Ali sad to više nije bitno, ne volim o tome da pričam.

Često pominjete Tomislava Gotovca, reditelja, glumca, multimedijalnog konceptualnog umetnika.

Kroz druženje sa Gotovcem doživeo sam jednu vrstu transformacije, počeo sam drugačije da razumem vezu između avangardnog i popularnog. On, koji je stvarao apsolutno hermetičke, minimalističke filmove, bio je veliki obožavalac holivudskog filma. U njemu su bile spojene te dve stvari koje se čine nespojivim ljudima koji se opredeljuju za jedno ili drugo. On je uspeo da ih integriše kroz svoju ličnost. U tom pokušaju da razumem sve to, nekako sam i ja doživeo transformaciju u kojoj sam prestao da stvari delim na popularno i na eksperimentalno i da shvatim umetnost kao široko polje po kome možete da istražujete u raznim pravcima. Prošle godine sam za knjigu Kino TomAntonio G. Lauer ili Tomislav Gotovac između Zagreba i Beograda dobio nagradu "Jutarnjeg lista", najveću nagradu u Hrvatskoj za publicistiku, što je za mene veliki uspeh. Knjiga je koprodukcija Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Hrvatskog filmskog saveza. U Beogradu je niko nije ni primetio. Tomislav Gotovac je hrvatski umetnik značajan i za srpsku kulturu, ja sam zato i napisao knjigu o njemu. Tokom deset godina koliko je živeo u Beogradu bio je veoma značajan, ali mi se ponašamo kao da nije postojao. To su ta naša ispuštanja, zaboravljanja. A opet, o tom njegovom radu ovde, ne zna se u Zagrebu, i zato sam i imao potrebu da pišem o njemu.

Dakle, da se vratimo na vašu filmsku karijeru: vi ste prvi film snimili tek pet godina nakon diplomiranja.

Da, sve dok ljudi koji su studirali režiju u Pragu nisu snimili svoje prve filmove. S obzirom na to da se o njima govorilo kao o mladim talentovanim ljudima, i ostali mlađi reditelji su dobili mogućnost da rade. Oni nisu imali pedigre crne ovce, pa su otvorili vrata i nama. Ali do tada je za nas bilo bezizgledno. Ja sam tokom četvrte godine studija otišao u vojsku da bar malo dobijem na vremenu. Niko nije ni primetio da me nema na fakultetu, zato što nikog nije bilo briga za nas. Diplomirao sam sa nekom emisijom o guslarima 1975. godine.

Da li ste kasnije imali problema zbog cenzure, da li se kasnije kontrolisalo šta snimate?

Postojali su takozvani umetnički saveti u kojima su bili i politički zaduženici postavljeni da čuvaju i kontrolišu. Ja sam imao "kontakt" sa njima već negde na početku karijere. Tada nisi mogao tek tako da počneš da radiš na filmu, morao si prvo da se dokažeš. Ja sam se dokazivao na televiziji, u Dramskom programu TV Beograda. Odlučio sam da ne želim da živim od nekih tezgica, jer nisam zato posle Likovne studirao režiju, hoću da probam da radim igranu strukturu, iako je to bilo neisplativo. Za jedan TV film od 60 minuta treba šest meseci rada kao za pravi film, a dobijete honorar kao da snimate uživo jednosatnu emisiju zato što honorar se računao po minutaži. Tako sam prihvatio da za Dramsku redakciju uradim posao koji se smatrao da je "koska" – resital poezije. Smatralo se da od toga ne može bogzna šta da se uradi, dodelili su mi da po poeziji Vaska Pope uradim resital Sunce te čuva. Ta moja emisija je toliko dobro bila primljena u redakciji, da su mi ponudili drugi resital, poeziju Branka Miljkovića sa Mikijem Manojlovićem. Posle toga sam dobio jednu TV dramu, pa drugu, tako da sam mimo ovih resitala snimio pet TV filmova i pokazao se kao neko ko radi interesantne stvari sa filmom. Zato sam konkurisao za film sa celovečernjim projektom o Savi Šumanoviću. Tu sad nastupa umetnički savet: nisu odobrili scenario, tako da ja nisam realizovao taj projekat. U stvari, ti ljudi su imali jako dobar nos, evo zašto. Taj scenario je za mene napisao Branko Vučićević, poznati filmski stvaralac i avangardni umetnik koji je pisao scenarija za Makavejeva, Batu Čengića, Karpa Godinu, bio je scenarista crnog talasa. Rekao je: "Ne smeš mene da potpišeš, potpiši sebe. Ako potpišeš mene, nema šanse da prođeš." Ja sam tako i uradio, ali su članovi umetničkog saveta to ipak namirisali. Jedan od njih, tada ugledan, pitao me je za lik Šumanovićevog prijatelja: "Pa zar je to naš Rastko Petrović?" Uglavnom, sledeće godine sam uspeo da dobijem ponudu za još jedan TV film, Ko to tamo peva. Od toga je nastao celovečernji bioskopski film. I, tako je to krenulo. Od tog šestog TV projekta. Imao sam 33 godine kad sam ga snimio. Pet godina pre toga sam lebdeo u nekom bezvazdušnom prostoru.

Kasnije ste, i to posle uspeha Ko to tamo peva, Davitelja, Maratonacadoživeli reprizu tog osećaja.

Jeste, u Miloševićevo vreme. Opet je došlo do neke krize, ovoga puta među našom generacijom autora koji nisu hteli da podržavaju režim, pa se otvorio prostor za mlade autore koji funkcionišu u datim mogućnostima.

Tradicionalni avangardista 4

Kakva vrsta podrške režimu je bila potrebna? Samo da radite svoj posao ili i još nešto?

Bilo je autora moje generacije koji uopšte nisu hteli da pokušavaju da rade. Ja jesam, stalno sam nudio projekte, ali ne, to nije bilo dovoljno. Potrebno je bilo da dignete dva prsta i kažete – Slobodan Milošević fenomenalno vodi državu. E onda može, onda možete da snimite film. Bilo je neophodno da se izjasnite. Ljudi često vole da zaborave te finese, ali tako je bilo. Na primer, moj projekat Siroti mali hrčki koji sam realizovao nakon 13 godina čekanja prošao je kroz sve faze predrealizacije, ali pošto nije došlo do tog čina podrške režimu i izjašnjavanja, uvek bi neki segment finansiranja filma bio storniran – bilo podrška TV ili kredit od banke, pa je projekat bio stopiran nekoliko puta.

Moguće je shvatiti tu opreznost režima: znali su da vi ne pravite zabavne filmove.

Ali ja pravim komedije, zar ne? Ako društvo nema tu vrstu tolerancije, ako ne može da prihvati humor, to govori o autoritarnosti režima. Uostalom, ti Hrčki su jedna simpatična i bezazlena komedija. Istina, koja je aktuelna i dan-danas.

Kad ste poslednji put konkurisali s nekim projektom?

Pa evo sad, na poslednjem konkursu Filmskog centra Srbije. Jedno vreme nisam, bio sam frustriran tim stalnim odbijanjem. Bila su to scenarija naših najpoznatijih pisaca. Sad sam konkurisao sa tekstom Svetislava Basare – Diskopatija. Nije skup projekat, dobili smo sredstva od novosadskog fonda, a ovde su nas odbili. Izabrani su neki drugi filmovi, i sve je to u redu, i filmovi i autori, ne mogu ništa da kažem, ali svaki put te ćušnu za neki drugi put – malo me to i zamara. Zamara me i pitanje "kad ćete da snimite novi film", stavlja te u neku luzersku poziciju. Ne želim da budem u toj poziciji, zato sam se i prihvatio tih drugih poslova, pisanja knjiga, izložbi, i verujte da se mnogo bolje osećam. A film, ako nekom treba biće ga, a ako ne… Možda i ne treba, možda su došla vremena za neke nove ljude.

Sudeći po ekspozeu Aleksandra Vučića, ima nade za kulturu.

Videćemo. Toliko stvari je zapušteno a novca je nedovoljno, pa ne znam… Videli ste da je Ustavni sud pronašao način kako da oduzme novac Filmskom fondu, tom Fondu koji nije izabrao moj projekat, što nije dobro, jer će sad proći neko vreme dok i oni koji su izabrani, dobiju svoj novac. Nažalost, imamo dosta energije da rušimo dobra rešenja, a loša, samim tim, opstaju, uporno. Da li se to može promeniti, videćemo.

Međutim, savremena kultura ipak opstaje, stvaraoci stvaraju, dobijaju nagrade

Jeste, u pravu ste. Kultura ima bogatu produkciju, mladi dolaze, stariji su vitalni i proizvode se sjajne stvari. Beograd je jedan ogroman grad u kome kultura ima tradiciju, u njemu postoji potreba za kulturom. Šteta što neki zvaničnici često promovišu prilično zastarele koncepte o tome šta treba podržati. Tu je kočnica.

Iz istog broja

TV manijak

Agresivno kresanje

Dragan Ilić

In memoriam

U ulici Timotija Džona Bajforda

Rastko Ćirić

Roman – Imperfekcionisti

Hronika najavljene smrti

Teofil Pančić

Karaoke civilizacija

Odvratna lakoća nepostojanja

Dragan Ambrozić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu