Kultura

Izložba – Velika iluzijaTito i 24 miliona metara filmske trake

Tito je voleo Sandokana 2

Na snimanju filma Sutjeska, Tjentište 1971.

mij

Tito je voleo Sandokana

Tokom tri decenije, od 1949. do 1980, Josip Broz Tito je gledao čak 8801 film! Prosečno godišnje 285 filmova, a najviše 1957. godine – 365! O tome je vođena precizna evidencija. O tome kakvi su bili Titov filmski ukus i kinematografska strast govori aktuelna izložba u Muzeju istorije Jugoslavije

Josip Broz Tito je bio pasionirani ljubitelj filma. Zna se za 8801 film koji je gledao. Četrdeset od njih se upravo prikazuju u bioskopskoj sali Muzeja istorije Jugoslavije, svakog dana do 18. decembra, u okviru izložbe Velika iluzijaTito i 24 miliona metara filmske trake. Autori ove izložbe su Marija Đorgović i Momo Cvijović, a selektori njenog filmskog programa Rajko Grlić, Aleksandar Erdeljanović, Nedeljko Kovačić, Denis Savatić, Tatomir Toroman i Radovan Cukić.

Osnovu izložbe čini pedantno vođena evidencija filmova koje je Tito gledao od 15. marta 1949. do 16. januara 1980. godine. U pojedinačnim sveskama za svaku godinu, pored naslova filma, upisivan je datum kad ga je Tito gledao, ime producenta i distributera, datum vraćanja, i koliko puta ga je Tito pogledao. Koje i koliko filmova je video pre 1949, ne zna se. Autori izložbe smatraju da je ova evidencija filmova verovatno jedno od najintimnijih svedočanstava o Josipu Brozu.

KUĆNI BIOSKOP: Da je film bio bitan u Titovom životu, ukazuje i činjenica da je u svakom Titovom boravištu postojao bioskop. Znači ne samo u rezidencijama, u kući u Užičkoj ulici, u Starom dvoru, Beloj vili na Brionima, na ostrvu Vanga, u Karađorđevu, Brdu kod Kranja i ostalim mestima, već i na brodu "Galeb" i u "Plavom vozu". Kako piše u katalogu izložbe, tokom gledanja filma Tita se nije smelo prekidati čak ni zbog hitnog telegrama. Na trećoj strani protokola Način rada Predsednika Republike i zadaci sekretara piše da "sekretar napušta radno mesto kad počne film (u velikom salonu). Ukoliko za vreme trajanja filma stignu depeše DSIP-a ili Bilten TANJUG-a, dežurni ordonans oficir ih predaje nakon završetka filma Predsedniku Republike."

"Tito je zavoleo film u vreme kada je on smatran pukom vašarskom zabavom, bez ikakve umetničke budućnosti, a istovremeno je, sa druge strane, shvatio moć i značaj filma, koji je Lenjin 1922. godine označio kao idealnu mogućnost za prenošenje ideja i širenje ideologije", smatra Momo Cvijović, jedan od autora izložbe. "Takav odnos prema filmu Tito zadržava do kraja života. I dok strani film gleda radi zabave, iz potrebe da se odmori, kako sam kaže, domaći filmovi su njegova slabost. Gleda ih pažljivo, sve sa lenjinovskom svešću o filmu kao najvažnijoj umetnosti, najčešće neposredno nakon pojavljivanja, a one najvažnije i u radnim kopijama, mnoge od njih dva i više puta." Na primer, velike filmske epopeje gledao je zavidan broj puta: Desant na Drvar – 15 puta, Kozaru – 13 puta, Sutjesku – 8 puta, a Bitku na Neretvi – pet puta. Voleo je naročito filmove o Drugom svetskom ratu, bez obzira da li su im teme bile velike bitke ili otpor neprijatelju u pozadini fronta, i bez obzira na to iz koje zemlje potiču. Na spisku filmova o Drugom svetskom ratu koje je gledao su, recimo, sovjetski film Ivanovo detinjstvo Andreja Tarkovskog, italijanski Teške godine Luiđija Zampe, britanski Odet Herberta Vilkoksa, norveško-francuski Bitka za teške vode Žana Drevila i Titusa Vibe-Milera…

FILM NA DAN: Za te tri decenije tokom kojih je vođena evidencija, Tito je prosečno godišnje video po 285 filmova. Aleksandar Erdeljanović, jedan od selektora filmskog programa izložbe, navodi da je zahvaljujući toj strasti Tito ušao u Ginisovu knjigu rekorda "u društvu još samo jednog jedinog političara, doktora Jozefa Gebelsa. Naime, obojica su obožavala da gledaju filmove, doduše drug Joža iz razbibrige i potrebe za opuštanjem posle teških državničkih obaveza, a njegov nemački imenjak kao glavni cenzor nacističke kinematografije." Najviše filmova ima u svesci za 1957. godinu – 365! To su filmovi različitih žanrova i kvaliteta, sa svih meridijana, što podržava tezu da Tita film nije zanimao kao umetnost, već kao izvor razonode i odmora.

Najviše je voleo da gleda vesterne, pa filmove o Tarzanu. Tito je video preko 20 naslova o ovom pustolovnom liku, većina ikad o njemu snimljenih, mnoge i po nekoliko puta. Voleo je i Robina Huda, Kapetana Blada, Sandokana, Šerloka Holmsa, Fantoma iz Opere, dr Džekila i mister Hajda, Dorijana Greja, Frankenštajna, Drakulu, Džeka Trboseka, Zoroa, Dijabolika, Ali Babu i Aladina. Među filmovima koje je gledao su i Fordovi Tragači, Kurosavin Živeti, Bunjuelov Diskretni šarm buržoazije, Kjubrikov Spartak, Čaplinov Svetlosti pozornice, Antonionijev Zabriski Point, Formanova Kosa, Viskontijev Smrt u Veneciji, Lesterov A Hard Day’s Night

Intrigantno za ovu priču je svakako lista filmova koje Tito nije voleo. Jedan od njih je film U planinama Jugoslavije snimljen u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji 1946, u režiji Abrama Roma i Eduarda Tisea. "Da nije došlo do sukoba sa Sovjetskim Savezom", kaže Momo Cvijović, "taj film bi danas slovio za prvi dugometražni igrani film u istoriji posleratne Jugoslavije. Ali, Tito nije voleo ovaj film i zbog toga je on bio u bunkeru do početka devedesetih godina. Kao razlozi su pominjani upečatljivija uloga Vjekoslava Afrića, koji u filmu glumi Dražu Mihailovića, neodoljiva sličnost vođe ustanka sa likom Staljina, dok neki smatraju da je ‘Titu prekipelo kada u finalnoj sceni naši sugrađani nose mamutske slike druga Staljina, a one Maršalove jedva da su premašivale veličinu sličica za album Svetskog prvenstva u fudbalu’."

ZABRANJENI: Tito je zabranio dva filma, i to obnarodovao na prijemu članova saveza filmskih radnika Jugoslavije 24. februara 1954. godine u Beogradu: "Ja vam otvoreno kažem da su me dva filma prosto ogorčila i morao sam reći da se ti filmovi ne mogu prikazivati. Uzmite onaj film Ciguli Miguli (Branka Marjanovića iz 1952, op. nov.) koji je bio politički neispravan. Nismo ga dozvolili. Za njegovu proizvodnju potrošilo se 47 miliona dinara, što je država platila. Sa Hoja! Lero! (Vjekoslava Afrića iz 1952, op. nov.) ispalo je isto tako. Ne bih htio da govorim kakav je koji film, ima i uspjelih stvari i vidi se izvjestan napredak. U Sloveniji imate Vesnu (Františeka Čapa iz 1953, op. nov.), koji nije naročit, ali je simpatičan film i dobro zanatski napravljen. U njemu je režija došla do izražaja."

Nije voleo filmove Crnog talasa, kritikovao ih je i poručivao da su štetni i politički nepodobni, ali, gledao je skoro sva najvažnija ostvarenja. Neka i po dva puta. Film Biće skoro propast sveta Aleksandra Popovića, koji je na Pulskom festivalu 1969. godine nagrađen Velikom bronzanom arenom, Tito je otvoreno kritikovao u razgovoru sa filmskim radnicima na Brionima. Rekao im je: "Ljutio sam se kada sam vidio kako se to završilo u Puli, da je, konkretno film koga ja smatram veoma negativnim za našu stvarnost Biće skoro propast sveta, predlagan za prvu nagradu… mene je to ogorčilo. Ja ne znam odakle je mogla da potekne pozitivna ocjena kad se zna da ga je naša javnost loše primila i da ga je francuska kritika nepovoljno ocijenila. Sjećam se da je jedan francuski filmski kritičar zapisao da pomenuti film daje netačnu sliku o Jugoslaviji, jer su stvarne društvene prilike potpuno drukčije. A vidite, kod nas prave takve filmove koji lažno prikazuju našu stvarnost. To je neka dekadentna pojava u shvatanjima šta je umjetnost, i uzela je prilično široke razmjere."

Na spisku filmova koje je Tito gledao, kako ocenjuje Tatomir Toroman, jedan od selektora filmskog programa, ima svega i svačega, pa i dosta onih koji su loši i bezvredni. "U tom carstvu lošeg bilo je i najgoreg – takozvanih treš filmova ili dela parakinematografije, kao i raznih uvrnutih filmova koji uživaju kultni status", kaže Toroman, i navodi neke koje je Tito gledao u svojoj osmoj deceniji. To su Zelena opasnost Kinđija Fukasakua, japanski film iz 1968, koji je na listama najgorih naučnofantastičnih filmova ikad snimljenih, zatim Karpenterova Tamna zvezda, hongkonški Super Inframen, kao i Pakao u svemiru Luiđija Kocija iz 1978, koji je Tito gledao 1980. godine u bolesničkoj postelji. "Moglo bi se reći da čovek jednostavno nije imao ukusa. Ali ako se ima u vidu da je jedna od glavnih karakteristika takvih filmova transgresija – prekoračenje, kršenje normi i pravila, stvar postaje daleko zanimljivija", kaže Toroman, "jer ih on gleda kao neprikosnoveni vladar. Kao da je to uživanje u filmu bilo bekstvo od samog sebe, od uloge koju su mu sudbina i istorija podarile."

Iz istog broja

TV manijak

Provokacija

Dragan Ilić

Koncert

Bluz trgovačkog putnika

Dragan Kremer

Knjige

Priče o potčinjenosti

Teofil Pančić

Knjige i hrana

Podsećanje na životne radosti

Miloš Vasić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu