Kultura

Knjiga

Tekstom na tekst

Teofil Pančić, Na hartijskom zadatku, Dnevnik, Novi Sad 2006.

Tekstom na tekst 1

Književna je kritika utuk na utuk, klinom na klin, tekstom na tekst, jedna tekstualna praksa koja upućuje na drugu praksu, ali uprkos svojoj altruističkoj, odnosno funkcionalističkoj prirodi (tekst koji postoji zarad drugog teksta), u istom pokretu kojim ukazuje na drugo kritika svedoči i o sebi. Svedočeći o nekom (tekstualnom) događaju, književna kritika svedoči i o kvalitetu sopstvenog svedočenja. Štaviše, od kvaliteta svedočenja ne zavisi samo kredibilitet svedoka-kritičara, nego, barem u izvesnoj meri, i sudbina teksta o kojem svedoči: ko će poverovati sudu kritičara koji dosadom naprosto poubija nedužne čitaoce? Književni kritičar je, za razliku od svedoka koji se na licu mesta zatekao slučajno, profesionalni svedok koji se na licu mesta nalazi uvek. No, ni to, naime, da se svedok zatekao na licu mesta, nije dovoljno da bi se potvrdila verodostojnost njegovog iskaza. Jedini kriterijum jeste sam tekst, samo svedočenje. Ništa više. Niti išta manje. Skerliću uprkos, koji je primetio da ne ume da snese jaje, ali da svejedno ume prepoznati mućak, književni kritičar, ipak, mora moći da snese jaje. To jest da piše. U suprotnom kvalifikuje se za subotnji "Politkin kulturni dodatak" (da oprosti Svetozar Vlajković).

Književne kritike, kritički prikazi i osvrti Teofila Pančića, poseduju sve ono što žanr zahteva: upućivanje na kontekst u kojem delo nastaje, osvrt na autorov opus i njegov lik, kratak pregled radnje, vrednosni sud… i to bi, otprilike, bilo to. Jedino što kod Pančića nijedan od tih momenata ne liči na sebe. Kao i obično, stvar je u oneobičavanju: govor o kontekstu kod Pančića je nekom vrstom literarizovanog uvođenja u tekst, autorov lik i delo prilika su da se izvede kroki borhesovskog nadahnuća, opis radnje, kao svojevrsni test za kritičarev dar opažanja i uopštavanja, Pančić koristi da sopstvenom tekstu da dodatni jezički zamah (pa su njegova "prepričavanja" neretko uzbudljivija od "pričavanja"), dok je vrednosni sud logički dosledno izvedena i u najvećem broju slučajeva duhovita bravura. Tek kao takve, kao dobro utemeljene u sebi samima, kao tvorevine koje stabilno stoje i bez pomoći onoga na šta se po definiciji oslanjaju, te kritike, nošene silinom sopstvenog jezika, svedoče o drugom tekstu na način verodostojan, samosvojan, uzbudljiv… Pančićeve kritike, doslovno, dotiču tekst na koji upućuju. Dodir, dabome, ume da zaboli, naročito ako je vođen inercijom zamaha (a Pančić ima tešku ruku), ali je mnogo češće reč o preciznoj dijagnozi, o nekoj vrsti akupresure koja proizvodi učinke tako što naleže na slaba ili jaka mesta, sugestivno nudi moguću perspektivu čitanja, oblikuje naš odnos prema tekstu o kojem govori i na taj način, što se od kritike i očekuje, utiče na recepciju teksta. Upravo zbog dvostruke sprege – svedočenje o drugom kao svedočenje o sebi (i obratno) – zbog njihove dvostruke prirode, Pančićeve su kritike jedinstven poduhvat na srpskoj kritičarskoj sceni. Superiorno pismene, bez razlike duhovite i, naprosto, zanimljive, one nagone na čitanje knjiga o kojima govore. Da li se, u međuvremenu, o kritici može reći nešto više od toga?

Za razliku od naizgled logičnog, ali zapravo trivijalnog uvida, po kojem je delo važnije od kritike jer dolazi pre nje, jer je ono razlogom njenog postojanja, jer je, prema tome, kritika dela radi a ne obratno, pa bi utoliko (samo)zaborav kritičkog teksta bio čak i poželjnim gestom (ne isticati sebe u prvi plan, predati se zahtevima dela, služiti mu čak i negativnom kritikom, dakle ubiti sebe da bi delo živelo, kao da će mrtva kritika skrenuti pažnju bilo kome i na bilo koga), za razliku, dakle, od svega toga, Pančić neprestano potvrđuje kritičarski žanr kao samostalno umeće. Presecanje pupčane vrpce kojom je kritika vezana za delo o kojem govori ne znači automatski smrt kritike. Umire slaba kritika. Pančićeva živi. I te kako. U svojoj savršenoj nebrizi za objektivno prikazivanje bilo čega i bilo koga, pa sledstveno i knjiga, subjektivna koliko se samo može biti, bezrezervno oslonjena na sopstveni jezički kriterijum, kritika upravo u tom odmaku od objektivnosti osvaja opštost i kao opšta postaje, sasvim hegelovski rečeno, konkretna.

Za knjigu zarazno duhovitog naslova Na hartijskom zadatku, Teofil je Pančić odabrao svoje književne kritike, kritičke prikaze i osvrte, prvi deo posvećujući domaćoj literaturi (fikciji), drugi onome što bi se, sasvim pančićevski, moglo nazvati fakcijom, dakle tekstovima "nefikcijske" prirode, u trećem delu, naslovljenom "Povodi", nalaze se tekstovi koji, strogo uzev, ne ulaze u žanr novinske kritike, dok je u četvrtoj celini sakupljeno ono što je izvučeno iz kante za đubre (recycle bin, je l’) i pomalo gadljivo, ali ne manje ubedljivo, razloženo na svoje bezvredne delove. Sakupljeni na jednom mestu tako da tvore knjigu, ovi se tekstovi ulančavaju, podupiru, uzajamno prožimaju i, samo na izgled neočekivano, otkrivaju nešto poput Pančićevog kritičarskog sistema. Nevezan ni za jednu instituciju koja bi ga obavezivala da nešto ili nekome prećuti, ili da piše o nečemu o čemu radije ne bi pisao, potpuno predan samonametnutom hartijskom zadatku, hartijac bez rezerve, on lagano, premda ne i nežno, osvaja prostor slobode za sebe i one koji bi, eventualno, da ga slede.

Iz istog broja

Film

Misterija na filmu

Ivan Jević

Pozorište

Krvava čajanka

Ivan Medenica

TV manijak

Prijatelji, braćo i kumovi…

Dragan Ilić

Muzički vikend u Beogradu

Belgijsko plavo

Dragan Kremer

Književnost i kinematografija

Spoj nespojivog

Goran Marković

Putovanja u skriptorijum – novi roman Pola Ostera

U zaključanoj sobi

Muharem Bazdulj

Pol Oster – Reč na dodeli nagrade "Princ od Asturijasa"

Očajnička potreba za pričom

Pol Oster

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu