Kultura

Intervju – Ajnar Selvik, Wardruna, norveška world music atrakcija

Sviramo, ne propovedamo 2

foto: espen winther

Sviramo, ne propovedamo

"Svi naši problemi kao vrste na planeti počeli su onog časa kad smo boga izvadili iz prirode i stavili tamo negde gore, na nebo. Tako smo ga udaljili od sebe, ali i od prirode, koju smo istog časa prestali da vidimo kao nešto što je sveto"

Vardruna je jedan od najpoznatijih novih fenomena na širokim prostranstvima globalizovane popularne kulture. Ovi bivši norveški metalci, predvođeni Ajnarom Selvikom (Einar Kvitrafn Selvik, nekada bubnjar black metal grupe Gorgoroth), već godinama prave muziku koju konceptualno izvode na tradicionalnim instrumentima i objektima iz prirode, pokušavajući da rekonstruišu epohu u kojoj su nastajale skandinavske sage. Naporan rad na oživljavanju ovog sazvučja iz vremena naseljavanja severa Evrope proizveo je kultnu trilogiju albuma poznatu pod imenom Runaljod, učešće u proslavljenoj seriji Vikinzi, te izuzetno retke, ali uvek rasprodate koncerte, na kojima Vardruna nastupa kao skup putnika iz onog doba, čak i obučen na prastari način (u Beogradu će biti premijerno 7. maja, u Sava centru). Vođena idejom da nas kroz ovo iskustvo ponovo sučeli sa prirodom, pronalazeći ono spiritualno u njoj i nalazeći davno izgubljeni balans, Vardruna svakako predstavlja izazov uobičajenom poretku, otvarajući mnoga pitanja koja vode do zaključka da je odnos prema sebi i okolini nekad bio postavljen na mnogo odgovorniji i pre svega zdraviji način – a možda i čoveku primereniji.

"VREME": Kako biste, za početak, objasnili svoj bend i viziju koja je nadahnula njegov postanak nekom sasvim neupućenom u vaš zvuk?

AJNAR SELVIK: Pretpostavljam da mi je nedostajalo pre svega to da se neko bavi starim nordijskim temama i interpretira ih onako kako su one bile originalno zamišljene, a ne samo da od njih pozajmljuje inspiraciju za nešto savremeno. U folk muzici se preuzimaju neke teme, u hevi metalu imamo tekstove na starom norveškom jeziku, pa i na našoj world music sceni crpu tek samo male delove prvobitnog izvora. Ja sam hteo pravu stvar, držeći se svoje vizije po kojoj je moguće izvoditi autentičnu staru norvešku muziku koristeći zvuke koji su mogli da se u ono vreme čuju, instrumente iz tog doba, ali i jezik kojim se tad govorilo. Čak smo uzeli i da snimamo u pažljivo izabranom prirodnom okruženju, odabranom u skladu sa temom i smislom pesme na kojoj smo radili u tom trenutku. To je neka opšta ideja od koje smo krenuli početkom 2000-ih, pre skoro 20 godina.

Da li je Vardruna folk rok bend ili dubokosežni projekat koji treba da izmeni svest ljudi prirodnim zvukom?

Ne bavimo se propovedanjem nikakve istine. Ne volim takve pretenzije uopšte. Sa druge strane, može se reći da bacamo svetlo na neka tradicionalna saznanja, koja su, po mom mišljenju, veoma važna. Ne radi se o tome da ponovo kreiramo zvuk bronzanog doba ili nešto slično, nego da od nečeg drevnog, što još uvek ima smisla danas – pravimo nešto novo. Sama ideja da muzika prenosi smisao veoma je stara – originalno ime za world music bilo je musica mundana, što podrazumeva da muzika može da prenese neku poruku – stoga je ispravno reći kako najdublji koren grupe Vardruna leži u uverenju da su muzika i poruka podjednako važni.

Ukoliko je Vardruna više kulturni pokret, kako biste opisali njegove ciljeve?

Ne bih rekao da imamo neke posebne ciljeve – lično ne mislim da su moji koreni posebno važni samo zato što su moji koreni, niti da su tvoje tradicije važne samo zato što su tvoje tradicije. Neke tradicije, očigledno je, više nisu relevantne i nema smisla mrcvariti ih sad kad su se pretvorile u mrtvo slovo na papiru. Sa druge strane, postoje tradicije koje su preživele u našim društvima dve hiljade godina i više jer njihov smisao nije nestao – interesantno je primetiti da su sve one vezane za naš odnos sa prirodom. Zato Vardruna govori o povezanosti čoveka sa prirodnom okolinom, čoveka sa čovekom i sa nečim što je veće od njega. Bez obzira iz koje kulture dolaziš i kog si uzrasta, ova pitanja će ti biti razumljiva i važna, zato što ih nameće priroda kao takva.

Zašto je paganstvo proterano iz Evrope, po vašem mišljenjuda li je reč o moćnoj subverzivnoj energiji koja je držala čoveka i prirodu u ravnoteži i omogućavala da se čovek oseća slobodno i dovoljno snažno da komunicira sa prirodnim silama i živi u jedinstvu sa njima, a takvim čovekom je teže gospodariti? Zašto danas ponovo moramo da otkrivamo nešto što smo već posedovali kao ljudska vrsta?

Moj pogled na svet je animistički. To je uverenje koje me inspiriše kako u životu, tako i u muzici. Po mom mišljenju, pogled na svet koji nas ne vidi kao nekog iznad prirode, već nekog ko je njen deo, u istom nivou sa njom – i te kako je relevantan i danas. Štaviše, takvog stava nam treba još. Mislim da su svi naši problemi kao vrste na planeti počeli onog časa kad smo boga izvadili iz prirode i stavili tamo negde gore, na nebo. Tako smo ga udaljili od sebe, ali i od prirode, koju smo istog časa prestali da vidimo kao nešto što je sveto.

Da li biste svoj projekat opisali kao neopaganski uopšte i šta bi to značilo? Postoje li moguće političke implikacije vašeg rada?

Ne, ni u jednoj mojoj pesmi ne serviram nikakve istine, niti tvrdim da imam pravo da govorim nekome šta da misli ili radi. Uvek ostavljam mnogo otvorenih pitanja. Vardruna pokušava da osvetli tradicije, kakav odnos ljudi imaju prema njima, i na koji način se sa njima povezuju, a ostalo je na publici. Sa druge strane, kao javna ličnost, možeš da kažeš i uradiš neke stvari koje nisu nužno političke ali su društveno važne, i mada neko to možda vidi kao politički istup, za mene je u pitanju nešto više. Trudim se da ostanem van politike što više mogu.

Počeli ste svirajući hevi metalkoje su bile vaše omiljene ploče i grupe ovog žanra u to doba? Da li i danas slušate metal, bar ponekad?

Naravno, to je deo mene – odrastao sam slušajući dosta klasične, folk i metal muzike. Metal je za mene veoma važan, ali moram priznati da u poslednje vreme ne slušam mnogo muzike uopšte – toliko puno radim sa njom, da više ne osećam potrebu da je čujem. Ako to i činim, reč je o nostalgičnim razlozima, a sad kad imam sina koji je metal fan, uglavnom nalazim zadovoljstvo u tome da mu puštam klasične albume hevi metala, čisto da ih upozna, haha.

Koji muzičari i ličnosti su vas nadahnuli da napravite svojevrsni zaokret i zaputite se iz Gorgoroth zvuka ka nečem mnogo nežnijem i čovekoljubivijem? Kakva se promena odigrala u vama lično u vreme nastanka grupe Vardruna? Zašto ste uopšte izabrali takav put u životu?

Na neki način osetio sam da sam završio sa metalom, jer se sviranje u Gorgorothu pretvorilo u posao, nisam više video sebe u tome. Jedan deo mene, ispostavilo se, ipak je tradicionalniji – u tom duhu sam odrastao i osetio potrebu da se konačno okrenem sebi i uradim nešto što je krajnje lično, i što će mi mnogo značiti. Ta želja postajala je sve jača i jača, pa sam na kraju prelomio kad sam shvatio da to jednostavno moram da učinim – nisam više mogao da odlažem, zbog sebe. Tako sam dao otkaz u bendu i počeo da jurim viziju drugačije muzike koju sam imao.

Koliko je teško bilo izgraditi novu muziku zasnovanu na starim instrumentima? Gde i kako nalazite teme i inspiracije za svoje kompozicije? Koristite različite vrste tradicionalnih instrumenata, ali i mnoge izvore zvuka iz prirodekako ste uopšte došli do tih jedinstvenih instrumenata? Kako su slušaoci reagovali u početku, a kako reaguju sada?

Bilo je veoma teško – prvi album pravio sam sedam godina. Naravno, neki od instrumenata koje sam u to doba morao sam da pronađem, danas su postali ponovo veoma popularni! Vardruna je zapravo pokrenula revival interesovanja za staru muziku. Na početku je bilo svega nekoliko ljudi u celoj zemlji koji su išta znali o ovoj temi. Morao sam mnogo da istražujem, obilazim muzeje, razgovaram sa arheolozima i ekspertima, majstorima koji prave instrumente – neke od njih sam morao da naručim, druge sam čak morao sâm da napravim, a onda i naučim kako da ih sviram. Taj ogroman rad i dalje nije završen, reč je o procesu koji traje, jer toliko stvari ne znamo pouzdano o istorijskoj skandinavskoj muzici pošto izvori daju samo nagoveštaje kako je ona izgledala – u pitanju je jedna ogromna slagalica, eksperimentalna i uzbudljiva, naravno…

Danas imam lepu kolekciju originalnih instrumenata, ali je u početku bila nepoznanica kako će publika reagovati – iskreno, mislio sam da će većini sve to biti previše čudno, ali nije me bilo briga, i da budem iskren, ni sad me nije briga. Pravim ono što ja volim, a ako se to sviđa i drugim ljudima, to je ogroman bonus – međutim, kad sam pustio prve pesme prijateljima, porodici i kolegama muzičarima, reakcije su bile vrlo snažne, što me je iznenadilo, ali je to bila važna rana indikacija kako postoji još ljudi koji bi želeli da čuju takvu staru muziku u svojoj kući.

Šta možemo očekivati od novog albuma Kvitrafn, a šta na koncertu u Beogradu? Kako vaš koncept komunicira sa publikom u slovenskim zemljama?

Koncept nastupa se neće promeniti sa novim albumom, on nastavlja tamo gde je trilogija stala – malo je drugačiji, ali su u pitanju isti koreni, nema kompromisa. Mišljenja smo da ne treba da kopiramo prošlost, nego da je razumemo. I da onda na toj osnovi napravimo nešto što muzički prenosi poruku savremenom slušaocu – a to nije lako. Mi kažemo: evo ovog starog mita – ali zašto je on mit, zašto je važno to što ga do danas pamtimo?

Što se slovenskih zemalja tiče, imamo mnogo toga zajedničkog – posebno ako pogledamo religiozna shvatanja koja su postojala pre monoteizma, sva zasnovana na skoro identičnoj tradiciji što je izvedena iz bliskog kontakta sa prirodom. Naravno, uvek su prisutne lokalne varijacije, od kraja do kraja, od zemlje do zemlje, jer se priroda razlikuje – ali velike sličnosti između skandinavskih i slovenskih verovanja sigurno postoje. Na osnovu toga i našeg iskustva nastupanja u drugim slovenskim zemljama, sigurni smo da će prvi koncert u Srbiji proći odlično.

Da li ste konačno našli svoj mir u životu?

Ja sam uvek na svoj način u pohodu ili lovu, tako da nikad ne mogu da kažem da sam potpuno zadovoljan i miran. Nema šanse da se odmaram na lovorikama. Sa druge strane, jasno je da Vardruna daje smisao mom životu i ja ne bih mogao drugačije nego da ovako radim – verovatno smo popularni kod ljudi upravo zbog toga. Oni jasno osećaju da smo iskreni, da ne pokušavamo da budemo nešto što nismo. Ako hoćeš da dođeš do nečijeg srca, moraš da stvaraš, govoriš i pevaš iz njega.

Iz istog broja

Intervju – Ana Vučković, spisateljica

Živimo bez dobrih mitova

Ivan Milenković

Filmologija

Mapiranje stanja stvari

Zoran Janković

Intervju – Jan Fabr, vizuelni umetnik

Savremeni umetnik je marginalan

Jovana Georgievski

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu