Kultura

Intervju – Milutin Petrović, reditelj

Svet je užasan, ali ga preživljavamo 1

fotografije: promo

11. 8. 2021. / 21.43

Svet je užasan, ali ga preživljavamo

"Priče, to smo mi sada kada ih pričamo, priče nisu nešto što se desilo. Uvek od onoga koji priča zavisi šta slušalac dobija. Možeš Kleopatru prikazati kao neku kurveštiju, a možeš obući Elizabet Tejlor u paunovo perje. Nekome je zanimljivo to što je njegov deda brisao dupe starim novinama, a nekome da je baki pevao pod prozorom Angelina bela Grkinja. U stvarnosti su verovatno obe stvari istinite, ali od onoga ko priča priču zavisi šta će ostati u pripovesti"

"Bilo je suđeno", jednostavno je objasnio reditelj Milutin Petrović povodom premijere svog filma Nečista krvgreh predaka istakavši po ko zna koji put zasluge izvanredno pisanog scenarija Vojislava Nanovića prema kojem je snimljeno ovo, u najboljem smislu te reči, holivudsko ostvarenje. Specijalna, novinarska projekcija Nečiste krvi zakazana je za 12. avgust, na rođendan Vojislava Nanovića u Beogradu, a potom će film obići sve velike festivale u zemlji. Beogradska premijera ovog filma biće 24. avgusta, a nakon toga 26. avgusta film počinje svoj bioskopski život. Petrović se slaže da bi o samoj potrazi za Nanovićevim scenarijem mogao da se snimi film, kako je, radeći na ovom ostvarenju, shvatio da je zajedno sa ekipom stvorio novi žanr – "eastern", kao i da bi ovaj film, budući da je baziran na motivima iz različitih romana Bore Stankovića i zato što opisuje porodicu u kojoj će se Sofka roditi, mogao da se tretira kao film početaka, predistorije, porekla…

Radnja filma Nečista krvgreh predaka prati priču o njenom dedi Hadži Trifunu, uglednom srpskom trgovcu koji pokušava da očuva mir sa turskim vlastima, ali i da održi svoj ugled u Vranju, važnoj turskoj varošici u blizini granice sa oslobođenom Srbijom. Dok Trifun priprema dva sina da ga naslede na poziciji vođe među srpskim narodom, muke mu stvaraju ne samo moćni turski begovi, nego i sama njegova porodica. Trifun donosi niz teških odluka koje će kasnije uticati na njegove potomke.

Glavne uloge u filmu tumače Dragan Bjelogrlić, Anđela Jovanović, Katari­na Radivojević, Feđa Štukan, Tim Sejfi, Nela Mihailović, Marko Grabež, Aleksan­dar Ristoski, Nedim Nezirović, Dejan Bućin, Teodora Dragićević, Milica Gojković i Vaja Dujović. SecenarioVojislava Nanovića adaptirala je Milena Marković. Za scenografiju je bio zadužen Milenko Jeremić, koji je sa svojim timom za potrebe filma izgradio rekonstrukciju Vranja iz 19. veka, dok je veličanstvene kostime epohe kreirala kostimografkinja Marina Medenica. Producent filma je Snežana van Hauvelingen, a film je nastao u produkciji This and That Productions.

Vreme: Film Nečista krvgreh predaka imao je premijeru na Paliću i tu osvojio u suštini najbitnije priznanjenagradu publike. Koliko ste zadovoljni tom prvom recepcijom filma, šta vam kažu kolege, oni do čijeg mišljenja vam je stalo?

Petrović: Nisam čovek kome je preterano stalo šta drugi misle, specijalno kada ja tačno znam šta mislim o nečemu, ali je veoma prijatno kada se te dve stvari poklope. Ljudi sa Palićkog festivala kažu da nisu čuli takav aplauz. Onda i nekako očekivana nagrada publike, a zatim su izašle dve, tri veoma ozbiljne i jako pohvalne kritike. To je dosta dobro za početak, zar ne? Što se utisaka tiče, baš i ne volim da pričam sa ljudima posle filma, ne volim ni kada ja to moram da radim sa drugima posle premijera. Meni je gledanje filmova neka svetinja, uvek ćutim posle filma. Sem kada izađem besan psujući. Nečista krv je jedan ozbiljan film, mislim da je to tipičan film posle koga treba ćutati. Svakako nije film posle koga ti se nešto brblja ili posle koga uopšte imaš o čemu da brbljaš. Mislim da je to film o kome pričaš sutradan za doručkom. Bar se meni čini da je to takav jedan film. Pravi film, što se kaže, ko pre rata.

Budući da ste ovde pericipirani kao reditelj koji se više bavi supkulturnim fenomenima, mnoge je iznenadila vaša odluka da snimite film čija se radnja zbiva u 19. veku u Vranju, pritom zasnovan na literaturi Borislava Stankovića. Zašto to, u stvari, nije neobično za vas?

Zbog gomile razloga. Prvo, raditi ovakav film je pitanje prilike. Neki ljudi budu u takvoj situaciji, mnogi ne. Ja sam sada prvi put bio u takvoj produkcionoj prilici u formi velikog filma. Ali radio sam veoma skupe reklame, radio sam muzičke spotove sa velikim zvezdama, radio sam sitkom Dome, slatki dome kada sam imao 26 godina. I imam desetak dugometražnih uradaka, dakle, ja sam profesionalac sa ogromnim iskustvom. Jedino u podeli karata devedesetih, pa onda i kasnije, nisam bio, a nisam ni hteo da budem u toj ligi koja režira filmove za široku publiku. Pre tog trenutka kada se sve u ovoj zemlji okrenulo naglavačke, bio sam mladi perspektivni reditelj. Mislim da je moj nikada snimljeni film Tako je govorio Fića bio poslednji projekat koji je pripremala ona stara Avala film. Taman ja da to krenem da radim, država propadne i desi se sve ovo što se desilo posle.

A ima i drugi način da se gleda na to. Režirati ovaj scenario ima jednu konceptualnu komponentu – radio sam kao da sam ja Voja Nanović. Dakle, tu zbog scenarija ima nešto od džonfordovskog pristupa, ali ima i nešto od onoga što bi zanimalo Gasa van Zanta. Znate, Bora Stanković je živeo na mestu gde je sad ulica Mihizova. Tu je pala nemačka bomba i srušila kuću uništivši celu Borinu zaostavštinu, rukopise, fotografije, dokumenta, sve. E, tačno na tom mestu poslednje godine svog života proveo je Branko Vučićević. Tako da sam osećao da tu postoji nešto od Fluksusa, u celoj toj začudnoj priči o nestalom scenariju – Bora, Voja, pa sad mi…

U filmskoj priči Nečista krvgreh predaka ima mnogo likova iz tri generacije. Rekli ste i da je Voja Nanović, pišući ovaj scenario, sve to virtuozno uklopio. Koliko je vama bilo komplikovano da to filmski uprizorite, šta su vam bili najveći izazovi?

Najkomplikovanije je bilo to što smo svi imali strahopoštovanje prema tom scenariju, pa još i književnosti u njegovom dubljem sloju. Igraš utakmicu koja ne ide onako kako bi je ti zamislio, nego ti igraš onako kakva je ta utakmica.

Ma koliko obožavao Voju i ma koliko ozbiljno shvatao ono o čemu je Bora pisao, ipak sam morao da sviram po njihovoj već napisanoj partituri. To nije baš lako. A opet, ta partitura je toliko dobra da je pomalo i zicer. Ipak, svakako je lakše kada scenario od početka konstruišeš baš onako kako ti voliš i kako odgovara načinu na koji ti radiš. Međutim, izgleda da postoji neka nebeska veza moja sa Vojom i uživao sam da budem kao neki njegov zemaljski asistent koji posthumno radi nešto što on nadgleda sa neba. Trenutak kada sam prvi put bio zadovoljan sklopljenim filmom je trenutak kada sam pomislio – pa dobro, mislim da bi Voja ovim bio zadovoljan.

Prva žrtva u ovom filmu je pas. Kamera ga prati dok lunja sokacima, a onda ga ubijaju Turci i bacaju Srbima. Prilično potresno i upečatljivo. Zašto ste odlučili da na taj način započnete film?

Jeste, to je prva scena u originalnom scenariju, Turci bacaju leš šugavog psa pred crkvu. Posle smo malo dodali, ali to kada sam pročitao na prvoj stranici, istog trenutka sam bio iniciran. Postoje te neke slike koje ne možeš zaboraviti, na primer početak Pekimpoovog filma Pit Geret i Bili Kid kada ubijaju one kokoške ili kada kod Kurosave pas prođe noseći odsečenu ruku u ustima. Siguran sam da je Voja imao na umu baš te slike kada je pisao Nečistu. Zatim mislim da je tako neke velike stvari dobro početi nekako sa zemlje, iz prašine, iz rakursa šugavog psa i onda podići se gore i ući u devetnaesti vek sa svim tim problemima koje ljudi prave.

Centralna figura filma je Hadži Trifun, ali kad se odgleda film, gledalac ima utisak kao da ovde postoji više glavnih uloga. Možda i zato što su ženski likovi naročito iznijansirani. Koliko vam je bio važan taj odnos muških i ženskih likova/snaga?

Greh predaka je priča o Hadžiji Trifunu, ali Bora u stvari piše o ženama, zar ne? Svakako ovaj film ima složenu dramaturšku strukturu, nije to neka jednostavna priča bazirana na mukama jednog glavnog junaka i njemu suprostavljene grupe. Tu se u klasičnu strukturu narativnog filma upliće Bora sa svojim tajanstvenim svetom, sa motivima koji su često neizrecivi, sa likovima koji više kriju nego što pokazuju ono što misle. Filmovi koje ja volim (a očigledno i Voja Nanović) vole lepe žene i lepe muškarce. Film voli kada su stvari veće od života, uključujući likove ljudi. Ljudski likovi su i bukvalno uveličani u bioskopu, tako da ih mi iz mraka gledamo onako kako nikada nikoga ne možemo da vidimo u životu. Onda ti likovi imaju neke velike nevolje oko kojih se mi u publici brinemo, ali to ipak nisu naše muke, negde mi uživamo što možemo da ih posmatramo udobno zavaljeni u svoje stolice. Za te muke i probleme se pobrinuo Bora Stanković. Možda i njegova baka koja mu je pričala kako je to sve nekada bilo. Da, ovo je film u kome je u svaku takozvanu sporednu ulogu dušu udahnuo veliki pisac. Zato ovo nije Ljovisna, nego saga o jednom vremenu, gde su linije priče onakve kakve dolikuju klasičnoj književnosti, a savremenoj dramaturgiji.

Jedan od ključnih momenata je želja Hadži Trifuna da postavi zvono u crkvu. Turci mu to ne dozvoljavaju. Na koji način se ta neostvarena želja upisala u naš identitet, koliko vam je bilo važno da to istaknete u filmu?

Istorijski, prvo zvono u Srbiji postavljeno je na Sabornoj crkvi u Beogradu. Ceo Beograd se skupio da ga čuje, to je bilo sto puta veće nego kada su Roligstonsi imali koncert. A opet, Turci su toliko bili zastrašeni tim događajem da su, užasnuti, pucali u vazduh iz svih oružja sa Kalemegdanske tvrđave, da zagluše taj strašni zvuk koji toliko znači tim "bezbožnicima". Srbi tada već generacijama nisu čuli zvuk zvona. Čuli su ga samo Beograđani tako što bi preko reke iz Zemuna vetar ponekad doneo tihi zvuk rimokatoličkih zvona koja zvone ipak malo drugačije. Inače je zvuk zvona novotarija koja je prvi put upotrebljena ispred Aja Sofije. Caru Konstantinu su neki tadašnji inženjeri doneli tu bučnu novotariju, realno veliki naštimovan udarački instrument, metalnu perkusiju, i njemu se to dopalo. Od tada do danas sve to postalo je predmet dubokih i gotovo mističnih osećanja, jednima božanskih, drugima blasfemičnih. Teško je to danas i zamisliti, to uzbuđenje oko zvuka koje ispušta neko zvono. To smo Milena Marković i ja ubacili u našu verziju, kao neki Mekgafin za priču. Čak se scenario u jednoj verziji i zvao "Hadžijino zvono".

Utisak je da vam je stalo da u ovom filmu pokažete sav kolorit ne samo epohe, nego i onoga što zovemo našim kulturnim identitetom. Šta vas najviše fascinira u tom kontekstu, kada je reč o ovoj konkretnoj priči, koja nije slučajno ispripovedana kao bajka?

Svet je užasan, ali ga preživljavamo 2

foto: promo

Za početak, Bora Stanković uglavnom nije pisao o stvarima koje je sam doživeo već o pričama njegove bake koja ga je odgajila, dakle, o događajima koji su ozbiljno prethodili njegovom životu. Kao kada bi neko danas pisao o vremenu Beogradskog proleća i demonstracijama zbog Đoke Marjanovića. Tako je prošlost i smeštena tamo gde joj je mesto, u pripovedanje. A priče su lepše kada su bajke nego kada su novinarske dokumentarne reportaže. Svet je užasan, ali nekako ga ipak preživljavamo. Zašto u rane sipati so? Priče, to smo mi sada kada ih pričamo, priče nisu nešto što se desilo. Uvek od onoga koji priča zavisi šta slušalac dobija. Možeš Kleopatru prikazati kao neku kurveštiju, a možeš obući Elizabet Tejlor u paunovo perje. Nekome je zanimljivo to što je njegov deda brisao dupe starim novinama, a nekome da je baki pevao pod prozorom Angelina bela Grkinja. U stvarnosti su verovatno obe stvari istinite, ali od onoga ko priča priču zavisi šta će ostati u pripovesti. E, pa vidite, Bori, Voji, meni i stotinama ljudi koji smo učestvovali u pričanju ove priče, mi smo svi takvi neki ljudi, nama se svidelo baš ovako i publika će baš to gledati. Takvi smo mi, a stvarnosti je dovoljno svuda oko nas. I sam kulturni identitet je, u stvari, neka priča koju nam neko priča. Ja volim ljude, a nisam blesav da ne vidim koliko su spremni da čine užase i da stalno srljaju u zlo, međutim, priča je u meni, ne lažem ništa, ali mogu da je učinim takvom da pomognem toj tužnoj dolini smrti i dodam onoliko boja i lepote koliko imam na raspolaganju.

Šta vas najviše pomera u literaturi Bore Stankovića i mislite li da će ovim filmom dobiti nove čitaoce?

Bora je bio pisac koji je morao da piše. On je pisao ono što nikako nije mogao da ne ostavi nenapisano. Nije bio pisac od karijere. Nije uzimao guščije pero sa radnog stola od mahagonija i, zagledavši se u bistu svog omiljenog prethodnika, rekao sebi – sada ću da napišem moje novo remek-delo kome će se svi diviti. Bora je bio na opasnom tlu, zalazio u mrak, pisao je kao da je jedni svedok strašnog zločina, nečega što bi ostalo tajna ako on, ponekad mucajuci kao da ni sam ne veruje onom što je video, ne skupi hrabrost i kaže istinu u zapisnik. Zato ga mnogi nisu voleli. Pravili su se da ne razumeju o čemu priča, nego da je sve to neka pesma, rakija i folklor. Mislili su da tako mogu da se izvuku od strašne drame sa kojom ih je povezao kao učesnike. Ipak veliki, poput Andrića, Dučića, Vinavera, Skerlića, oni su videli da je Bora najveći i od onda ovi što su se plašili njegovog svedočenja imaju skoro instinktivnu potrebu da nešto smuljaju i minimalizuju ozbiljnost zaštićenog svedoka Stankovića. Siguran sam da će posle našeg filma mnogi uzeti da čitaju Boru, a svi koji su ga zaista i čitali da ga čitaju ponovo.

Mnogi su nakon ovog filma u tom usudu greha predaka videli vezu i sa našim aktuelnim trenutkom, u tom smislu da se nečista krv prenosi s kolena na koleno. Treba li da se pričuvamo takvih fatalističkih konstatacija?

Danas kada su i Andrić i Tesla razlozi da se stvari tabloidizuju, teško je pobeći od bilo kakvih konstatacija koje bilo ko može bilo kako da objavi. U stvari, nemoguće je biti van toga. Ljudi će u svemu pronaći razlog da sve bude još gore nego što jeste. Priča o Kainu i Avelju bi sigurno bila upotrebljena da se akteri aktuelnog trenutka pobiju međusobno. Sa energijom fanatika. U takvom okruženju teško je zamisliti veliku grupu ljudi koji međutim prave nešto sa željom da to bude lepo i dobro. Naravno, niko od nas koji smo pravili ovaj film nije ni nesvestan ni glup, samo smo bili u prilici da pričamo jednu od priča o Kainu i Avelju. U epizodi Nečista krvgreh predaka. Bazirano na delima Borisava Stankovića. Pričanje priča podrazumeva slobodu slušaoca da misli šta god želi. Međutim, mi se pak uzdamo u razne onostrane veštine kojima vladamo tako da misli i osećanja gledalaca vodimo kuda mi želimo.

Rekli ste da vas mnogo više od toga ko bi danas u Srbiji mogli biti Hadži Trifun, Cone, Tašanainteresuje ko su nam danas neprijatelji. Imate li neku opservaciju s tim u vezi, to jest, da li su nam uvek strane sile neprijatelji ili smo mi sami sebi najveći neprijatelji?

Ako o vremenu pod Osmanlijama mislimo da je to bilo četvorovekovno ropstvo, pitanje je da li su danas narodi i države suvereni. Ili na drugi način mogu da pitam: zašto se danas ne igra Nušić? Moglo bi se reći – neka prvi od vas koji se ne prepoznaje u Nušićevim likovima, neka taj prvi postavi neku od njegovih komedija i tako baci prvi kamen. Možda smo ubili Nušića u nama. Temeljno. Ili možda ovako – ako su ljotićevci bili grupa ljudi koji su prilično beskompromisno prihvatali ideologiju i svetonazore ogromne sile koja je u to vreme dominirala ovim delom sveta pa i mnogo šire, ko su današnji ljotićevci? Svakako ne grupa čudaka koja se posle osamdeset godina loži na Hitlera, već neka druga mnogo veća grupa koja veruje u dominantnu kulturu i ideologiju koja je svuda oko nas. I tako u beskrajon… I ovakva razmišljanja nisu o stranim silama nego o nama samima i načinu na koji vidimo sebe i svet oko sebe.

Ako ima nečega što sam na tu temu mislio dok sam radio Nečistu krv, to je onda citat mog omiljenog savremenog filozofa gospodina Fejsbuka koji glasi "It’s complicated". Veoma je komplikovano. I uz to bih dodao da stare svete knjige nisu pisali glupi ljudi, kako to mnogi danas naivno misle.

Ima onih koje je funkcija Turaka u Nečistoj krvi podsetila na dramaturšku funkciju Indijanaca u filmovima Džona Forda (Poštanska kočija npr.), dakle, spoljašnja pretnja koja u prvi plan iznosi sve najgore i ponešto najbolje od "nas". Šta vi kažete?

Ha, ha ha… Pa sa tim da su Turci tada bili vlast, a Srbi Apači. Ah, Apači, to su danas borbeni helikopteri iste one armije koja je izvršila masakr kod ranjenog kolena. Perverzno zar ne? Kada kažem da su stvari veoma komplikovane, to je gotovo nežan opis tako očiglednih stvari. Greh predaka je priča o Indijancima ispričana iz njihove vizure. Ne ispričana u kontri od kaubojske verzije ili neka revanšistička verzija, neki inat, tuk na utuk, nego ispričana sa ozbiljnim razumevanjem razloga zbog kojih Bik Koji Sedi radi ono što radi. Jahanje konja je ono što najviše liči na filmove Džona Forda. Možda i veoma duboko obožavanje njegove umetnosti obostrano i od Voje i od mene. U svakom slučaju, ko ozbiljno ne poznaje umetnost vesterna taj dosta toga ne kapira. Specijalno mentalitet tako jedne velike dominantne sile kakva je SAD. Naš film zovemo istern i voleo bih da se za njega isto tako može reći u kontekstu Srba i komšijskih naroda i kultura.

Kako vidite stanje u kulturi pod upravom nominalne desnice, postoje li uopšte na ovdašnjoj političkoj sceni desnica i levica?

Znate šta, ovo je XXI vek i zna se kako stvari funkcionišu, bar što se posla i trgovine tiče. Vi se bavite poslom izdavanja nedeljne novine. Ovo što sada radimo zovete intervju sa nekim rediteljem, verovatno u rubrici kultura i verovatno na dve-tri strane. Iz mog ugla gledano, ja sam sada u poslu promocije bioskopskog filma koji očekuje premijera za koji dan. Ja sada predstavljam sebe ali i jedan veliki i skup projekat, koji su velikim delom finansirali poreski obveznici Srbije, svih političkih opcija. Na ovom filmu su naporno radile desetine i desetine profesionalaca više od godinu dana. Nije sasvim umesno u tom kontekstu da se bavimo političkom scenom. Premlad sam za salonska raspredanja, a prestar za aktivistička loženja. Inače, imam razna razmišljanja o levici i desnici, kao i o stanju u kulturi, ali nisam primetio da vas je to moje mišljenje baš nešto posebno zanimalo, pa ne vidim razlog da o tome pričamo dok najavljujem film. Ali da ne ispadne da sam sad neka izdajica svetonazora onih kojima prodajete novine, evo reći ću vam kratko – veoma je komplikovano. Nažalost, stvari nisu tako jednostavne kakve bi voleli da su oni koji pišu projekte za razne nevladine organizacije. Ili, mogu i duže. Najpoznatiji desničar svih vremena je bio šef partije koja je u svom nazivu imala reč socijalizam. Sa druge strane, najpoznatiji levičar sa ovih prostora je sedeo u Zagrebu sa ženom i sinom dok je rat besneo od septembra 1939. godine. Nekih godinu i po dana kasnije, a neposredno po napadu pokojne Nemačke a tada nacionalsocijalističke Nemačke na pokojnu Rusiju, a tada Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (da, ono R u SSSR nije Rusija, kao što mnogi misle, već republika), dobio je šifrovanu poruku iz NKVD-a, čiji je inače službenik bio. Kupio je avionsku kartu i seo na redovnu civilnu liniju Zagreb–Zemun, koju je tih dana uspostavila nacionalsocijalistička vlast. Onda je u belom odelu i sa urednim pasošem NDH (N je za nezavisnu, nekim lingvističkim čudom ne neovisnu) prešao Savu i otišao kod Ribnikara na Dedinje gde su uz viski doneli "odluku" da se podigne ustanak. Ostalo je istorija. Veoma krvava, stravično nečista i beskrajno grešna. Hm, usput možda veoma zanimljiv "neki drugi film". Za levičare ili za desničare? Na vlasti ili u opoziciji? Nominalne ili nezvanične?

Aplauzi, nagrada publike i pozitivne ocene nakon premijere na Paliću obećavaju uspešan bioskopski život filma. Ipak, bilo je i komentara da film deluje i kao dobar trejler za seriju. Šta vi kažete na to?

Dvadeset i prvi vek. Da smo u dvadesetom, takvi komentari bi bili da li je bolja knjiga ili film. Sada kada smo svi mutirali u neke homo ekranuse i razvili preciznije perceptivne aparate za procesuiranje dramskih sadržaja sa ekrana, komentari će prirodno biti o filmu i seriji. Naš film se bavi periodom Hadži Trifuna, onda sledi priča o njegovim sinovima i na kraju o Sofki. Žika Pavlović nam je govorio da dobar film ima sto mana, a loš samo jednu – ne valja. Nečista krv je odličan film. Moglo bi se možda reći da je verzija Kopoline Apokalipse sad iz 1979. od dva sata bila trejler za director’s cut verziju od četiri sata, koja se pojavila dve decenije kasnije. To je moj komentar na takve komentare.

Iz istog broja

Filozofija

Gledati nesreći u lice

Aleksandar Ostojić

Slučaj »Aranđelovac« – Nasiljem protiv književnosti

Od linčovanja do vinčovanja

Nedim Sejdinović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu