Kultura

Film: Sveta PetkaKrst u Pustinji

Sve po kanonu 2

foto: aleksandrija film promo

Sve po kanonu

Iako u vizuelnom i zvučnom registru poseduje epski zamah koji opravdava trajanje od preko dva sata, ovo je suštinski jedan veoma kameran film, sporogoreći i atmosferičan, nema u njemu narativnog bogatstva

Drugi dugometražni igrani film Hadži-Aleksandra Đurovića imao je svetsku premijeru 29. avgusta 2022. godine, na 44. izdanju Moskovskog filmskog festivala, i to u okviru pratećeg festivalskog programa “Oko sveta za osam dana”; nakon čega je usledila nacionalna premijera 6. septembra u MTS Dvorani u Beogradu i, dva dana kasnije, početak bioskopske distribucije. Sveta PetkaKrst u pustinji je film namenjen širim narodnim masama (a pre svega hrišćanskim vernicima i poštovaocima Svete Petke), mada izveštaji sa bioskopskih blagajni već sada jasno ukazuju na to da svakako nije postignut uspeh kakav su, na primer, dosegnuli Toma ili Južni vetar: Ubrzanje, pa ni Leto kada sam naučila da letim i Zlatni dečko.

Sve po kanonu 3

Film je za prvih petnaestak dana prikazivanja, po dostupnim zvaničnim podacima, odgledalo oko 33 hiljade gledalaca (gotovo 40, ako u zbir uključimo Bosnu i Hercegovinu), što je sasvim respektabilna brojka, mada još uvek daleko od “magične” cifre od 100.000 gledalaca koja se mora preći kako bi film bio percipiran kao bioskopski “hit”. Sveta PetkaKrst u pustinji je prva srpsko-jordanska koprodukcija, podržana od Ministarstva kulture Republike Srbije, Sekretarijata za kulturu AP Vojvodine, Filmskog centra Srbije i Kraljevskog filmskog centra Jordana. Snimanje se odvijalo na lokacijama u jordanskim pustinjama, Srbiji i Rumuniji – u Jašiju, gde se danas nalaze mošti svetiteljke.

Sveta PetkaKrst u pustinji je, kako stoji u najavi, “istinita biografska drama” o nastanku kulta najpoznatije hrišćanske svetiteljke, zasnovana na popularnom romanu Petkana Ljiljane Habjanović Đurović (koji je prvi put objavljen 2001. godine i do sada doživeo brojna izdanja). Baš kao i roman, film prikazuje iskušenja, unutrašnje borbe i upornost Paraskeve u njenom nastojanju da pronađe Boga. Filmska priča počinje njenim odlaskom u pustinju, u kojoj provodi četrdeset dugih godina u postu i molitvi, a završava se njenim spajanjem sa Gospodom i postizanjem životnog cilja. Iako u vizuelnom i zvučnom registru Sveta PetkaKrst u pustinji poseduje epski zamah koji opravdava trajanje od preko dva sata, ovo je suštinski jedan veoma kameran film, sporogoreći i atmosferičan, nema u njemu narativnog bogatstva (sve je – ili gotovo sve – u domenu očekivanog). Ali to je očigledno i bio plan od početka – Đurović je scenario zasnovao na romanu svoje majke, koja je, uz njega, jedna od scenaristkinja i producenata filma, i zato nije bilo većih odstupanja od tog teksta i izvorne legende na kojima je zasnovan.

Ovo nije Skorsezeovo Poslednje Hristovo iskušenje, mada se mogu povući određene paralele između ta dva filma, a još manje Gibsonovo Stradanje Isusovo. Nema ovde nikakve kontroverze ili pokušaja polemike (ili je toga zaista veoma malo, samo u tragovima), sve je “po kanonu”, priča od početka do kraja teče posve očekivanim tokom. Ovo nije ni Božiji čovek Jelene Popović – nema kod Đurovića tog narativnog zamaha, višeslojnosti, sve je, praktično, svedeno na interakciju tri-četiri lika, uz mikro flešbekove koji su više ilustracije nego razrađeni segmenti, i suštinski nepotrebnu naraciju koja je, pretpostavljam, ubačena u film kako bi spona sa romanom-predloškom bila što izraženija.

Ono što pre svega ostalog ovde dobijamo jesu pustinja i Milena Predić. A pustinja je zaista prekrasna i film zaista mnogo, mnogo dobija zbog činjenice da je njegov glavni deo sniman u jordanskoj pustinji Vadi Rum. Milena Predić je na visini zadatka i ovo je definitivno uloga koja će obeležiti njenu karijeru i sa kojom će je identifikovati – taj ugljen-crni pogled, ta rešenost, nepokolebljivost, zanesenost… To je upravo Petka koju narod očekuje da vidi na velikom platnu. I ovo jeste, ponavljam, pre svega film sniman za pravoslavne vernike (Đurović je dobio blagoslove blaženopočivših patrijarha Irineja, mitropolita Amfilohija, kao i Svetog Sinoda SPC), te će upravo oni u njemu pronaći ono zbog čega su i došli u bioskop.

U tehničkom smislu, pred nama je jedan ostvaren film, znatno ostvareniji u odnosu na Đurovićev dugometražni debi, omnibus Ljubav dolazi kasnije (2013). Pored fotografije i odličnog korišćenja lokacija (uz Đurovića, film su snimili Bojan Rakić i Šafik Olabi), posebnu pohvalu zaslužuje Nebojša Rogić za specijalne kompjuterske efekte. Muzika Ane Krstajić je izvanredna, baš kao i dizajn zvuka (Saša Mirosavljević i Roland Vajs), tako da zvučni segment parira vizuelnom, možda ga čak nadmašuje (par scena u filmu nema potrebnu oštrinu – nisam siguran da li je to rediteljska odluka ili sticaj okolnosti). Međunarodnu ekipu zaokružuju scenografi Kiril Spaseski i Ajoub Nahas, kostimografi Stefan Savković i Reham Ejeh. Primetan je veliki trud Đurovića i ekipe da se publici ponudi što bolji film, što profesionalnije i kompetentnije urađen, i to zaista treba ceniti.

Kada pričamo o glumcima, pored Milene Predić, koja i – očekivano – nosi i iznosi film, istakao bih doprinos Milice Stefanović koja je odlična u ne baš preterano zahvalnoj ulozi demona koji iskušava Petku. Saigra dveju glumica u zajedničkom scenama je izvanredna, s tim što Milica Stefanović ima više prilike za nijansiranje i ukrase, pošto je Petkin lik mnogo suzdržaniji i pasivniji, pa samim tim i manje zanimljiv. Pored pomenutih, veću ulogu u filmu je ostvarila jordanska glumica Mariam Amer (glumi muslimanku Zejnebu iz beduinskog plemena – jedinu Petkinu prijateljicu tokom tog dugog iskušenja), dok se svi ostali glumci (a među njima Filip Hajduković, Jadranka Selec, Branislav Tomašević, Daniel Sič, Andrej Šepetkovski, Mladen Sovilj i Silma Mahmuti) pojavljuju baš na kratko, njihove uloge su reducirane na funkcije.

Jedna stvar je, po mom mišljenju, najvažnija kada ocenjujemo postignuće jednog filma (ili bilo koje druge umetničke tvorevine) – da li je, ili nije, na kraju postignuto ono što je zacrtano na početku. Sto posto zacrtanog postignuća podvig je koji se retko kome posreći. Snimanje filma nije samo talenat i trud. Čak i ako se, što je retko, prikupi baš sav potreban novac, ostaje taj neuhvatljivi element sreće koji pomaže da se sve kockice, a u filmu tih kockica ima baš mnogo, u konačnici poređaju baš onako kako treba. Moj utisak u slučaju filma Sveta PetkaKrst u pustinji jeste da je scenarista, producent, reditelj, direktor fotografije i montažer Hadži-Aleksandar Đurović snimio baš onakav film kakav je i želeo da snimi. Da li će svi, a ne samo vernici, pronaći nešto za sebe u ovoj poseti pustinji? Možda, mada na to pitanje i nije lako odgovoriti. Film poseduje određeni stepen univerzalnosti, što pomaže. Sa druge strane, ovo je film sa jasno postavljenom ciljnom grupom, što je zapravo mač sa dve oštrice – to će njegovoj percepciji pomoći ili odmoći, a sve u zavisnosti ko se nalazi ispred bioskopskog platna.

Iz istog broja

Retrospektivna izložba Mrđana Bajića, Muzej savremene umetnosti Beograd, 24. 9. 2022 – 23. 1. 2023.

Pouzdani nepouzdani pripovedač

Danijela Purešević

56. BITEF – prvi deo

Kraj sveta, manje-više

Marina Milivojević Mađarev

Teorija

Sloboda uživanja kao uživanje slobode

Aleksandar Ostojić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu