Kultura

Intervju – Bojan Suđić, dirigent

Sudoku ozbiljne muzike 2

foto: a. anđić

Sudoku ozbiljne muzike

"Savremena klasična muzika, posle mnogih, umalo kobnih eksperimenata poslednjih nekoliko decenija tokom kojih je gubila sopstvene osnovne gradivne elemente – melodiju, harmoniju i ritam, našla se otuđena kako od publike tako i od muzičara-izvođača. Ipak, primetan je pozitivan pomak ‘unazad’ – ka komunikativnosti. Čini se da je doba kompozitorskih revolucionara, koji su koncipirali svoj sistem na uništavanju svega što mu je prethodilo, iza nas"

Beogradske muzičke svečanosti u četvrtak 11. oktobra otvara maestro Bojan Suđić pozdravnim govorom, ali ga i zatvara 20. oktobra koncertom Simfonijskog orkestra Radio-televizije Srbije kojim diriguje poslednje dve decenije.

Bojan Suđić je šef-dirigent i umetnički direktor ansambla Muzičke produkcije RTS-a i profesor dirigovanja Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Prvi celovečernji koncert dirigovao je sa devetnaest godina. Na 41. Jugoslovenskom takmičenju muzičkih umetnika 1989. u Zagrebu dobio je Prvu nagradu u disciplini dirigovanja koja je tada, zbog njega, ustanovljena prvi put u istoriji tog takmičenja. Dirigovao je poznatim orkestrima u Rusiji, Nemačkoj, Grčkoj, Belgiji, Švedskoj, Finskoj, Danskoj, Bugarskoj, Portugalu, Brazilu i Kini. Kritičari ga smatraju prirodnim talentom i dirigentom koji "vaja muziku". Poslednjih 20 godina Suđić je stalni dirigent Hora i Simfonijskog orkestra RTS-a. Raspon repertoara ovog ansambla obuhvata dela od Palestine i Monteverdija do Stravinskog i Pulenka. Pod njegovim vođstvom premijerno su izvedene desetine horskih, simfonijskih i vokalno-simfonijskih dela savremenih autora, ali i prva izvođenja i prvi snimci značajnih dela srpske baštine.

Za koncert kojim je početkom oktobra proslavljen 75. rođendan Simfonijskog orkestra, Bojan Suđić je odabrao Sedmu simfoniju Dmitrija Šostakoviča, Lenjingradsku, koja je premijerno izvedena 1942. godine u gradu pod opsadom. S publikom BEMUS-a Simfonijski orkestar RTS-a će proslaviti rođendan uz Iberiju Kloda Debisija, Koncert za orkestar Bele Bartoka i Sujevernu minijaturu Ane Mihajlović, a sve, naravno, pod dirigentskom upravom Bojana Suđića.

"VREME": Vi i Simfonijski orkestar RTSa ste završnica ovogodišnjeg BEMUSa. Odlučili ste se za savremene domaće snage i inostrane klasike. Zašto ste odabrali baš ovakvu strategiju za kraj BEMUSovog pohoda na našu svakodnevicu?

BOJAN SUĐIĆ: Naš program, kojim zatvaramo i ovogodišnji BEMUS, težio je da ispuni nekoliko uslova: da obeleži godišnjicu Debisijevog rođenja, da promoviše domaće delo, omogući orkestru novu potvrdu visokog kvaliteta, vodeći pre svega računa o veoma osetljivom "slaganju" kompozicija – što je možda i najdelikatniji deo svake programacije. Ukoliko se na istom programu nalaze sjajne kompozicije koje su stilski nekompatibilne, dobija se bućkuriš, što se danas često dešava zbog nedostatka odnegovanog ukusa. Mislim da našim ovogodišnjim programom, nastalim u saradnji sa selektorom Zoranom Erićem, možemo da budemo veoma zadovoljni. Mihajlović–Debisi–Bartok je program koji zahteva veliku rafiniranost, kako izvođača tako i publike.

Smatra se da ste među retkima koji afirmišu savremenu muziku. Kako je ocenjujete? Da li današnji kompozitori mogu da pariraju našim klasicima?

Savremena klasična muzika, posle mnogih, umalo kobnih eksperimenata poslednjih nekoliko decenija tokom kojih je gubila sopstvene osnovne gradivne elemente – melodiju, harmoniju i ritam, našla se otuđena kako od publike tako i od muzičara-izvođača. Ipak, primetan je pozitivan pomak "unazad" – ka komunikativnosti, koja je sve prisutnija u "novokomponovanim" delima (bez pežorativnog značenja). Čini se da je doba kompozitorskih revolucionara, koji su koncipirali svoj sistem na uništavanju svega što mu je prethodilo, iza nas. Vraćamo se upoznavanju i korišćenju kompozicionih postupaka slavnih kompozitora iz prošlosti, što ne znači da nova dela ne mogu imati izraženu originalnost. U svetu, a i kod nas, je već par decenija primetan talas slušljive, čak i dopadljive savremene muzike, nastale kao posledica vapaja izvođača kompozitorima, koji sam i lično čuo na evropskom simpozijumu pre desetak godina: "Molimo vas, pomozite nam, ne pišite toliko đubreta, niko to ne želi da sluša." Naravno, dopadljivo ne znači i dobro, ali takođe ne mora da znači ni loše.

Koje vaše kriterijume mora da zadovolji savremeno delo pre nego što ga postavite na repertoar Simfonijskog orkestra?

Savremeno delo mora da bude pre svega profesionalno urađeno, po zanatskim standardima esnafa. Sve ostalo se ocenjuje sudom vremena.

Muzika Gorana Bregovića, s kojim ste sarađivali, danas je cenjena u svetu i u klasičarskim krugovima. U Srbiji, osim retkih slučajeva (predlog Aleksandra Mandića da Bregović zbog svojih zasluga postane član SANU) u njemu vidimo uglavnom kompozitora popularnih pesama. Šta mislite o njegovoj muzici?

Slabljenje uticaja i uloge savremene klasične muzike u svetu poklapa se sa rađanjem i jačanjem pop(ularne) muzike i kulture za neke nove konzumente, od kojih se nije tražila edukovanost, već čisto uživanje u konzumaciji. Čak se i tradicionalno klasična publika okretala popu, bivajući odgurnuta neslušljivim eksperimentima na području klasike. Danas smo svedoci čestog preplitanja žanrova, a klasika i pop stoje na dva kraja, slično aristokratiji i buržoaziji nekad. Pop muzici imponuju aristokratsko držanje i tradicija klasike, dok su klasici neophodni publika i tržište pop kulture, tako da se iz zajedničkog interesovanja rađaju i interesantni rezultati koji se ne mogu strogo klasifikovati, kao što je to slučaj i sa muzikom Gorana Bregovića. Njegov nepogrešivi instinkt hit mejkera obogaćen je živim interesovanjem za klasiku, i to upravo za savremeni izraz koji je usvojio i primenio u kompozicijama klasičnog zvuka. Međutim, strogo gledano, za klasičnog kompozitora je neophodno i značajno formalno obrazovanje. Saradnja s njim je bila veoma inspirativna, a njegov talenat i rad sa mnogim mojim kolegama, kao što je naš akademik Isidora Žebeljan, omogućili su mu stvaranje dela koja su izvodili svetski renomirani klasični ansambli. Drago mi je da i dalje nađe vremena da posluša neki od koncerata kojim dirigujem.

Program prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg BEMUSa nije nastavio dotadašnjom stazom kojom dominira klasična muzička forma. Kako ocenjujete tu promenu? Da li i vi mislite da "BEMUS silazi u narod", da postaje prihvatljiv i muzičkim analfabetama?

BEMUS mora da prati duh vremena, kao što to čine i drugi festivali u svetu. Danas je ohola nedodirljivost nekadašnjih najvećih solista i ansambala gotovo iskorenjena, svi se trude da "regrutuju" neku novu muzičku publiku koja će se postepeno edukovati i usvajati sve komplikovanije kompozicije. Zato se i pribegava mešovitim programima, u okviru jedne sezone ansambla ili u okviru festivala. Tu ne podrazumevam usko profilisane festivale ili ansamble, koji imaju i specifičnu publiku. S obzirom da je BEMUS najveći muzički festival u sredini koja ne može da se pohvali prevelikim konzumiranjem kulturnih sadržaja prosečnog građanina/građanke, time je naglašenija neophodnost borbe za svakog novog slušaoca, kroz različite kvalitetne i atraktivne sadržaje.

Šostakovičeva simfonija Lenjingradska, koju ste izabrali za rođendanski koncert Simfonijskog orkestra RTSa, ima simboličko značenje. Šta ona poručuje današnjoj publici?

Bilo je dirljivo koliko su svi u sali bili "prodrmani" tokom i po završetku Lenjingradske simfonije. Kako brojna publika tako i izvođači, iskusni profesionalci. Svedoči to o vanvremenosti ovog dela, nastalog pre sedamdesetak godina, a tako živog i aktuelnog dan-danas. Bez obzira što je ovo delo nastalo za vreme opsade Lenjingrada i programski bilo vezano za borbu protiv nacista, ono donosi daleko složenije emotivno-misaone slojeve. Rizikujući banalizaciju, mogao bih da u najkraćem uporedim sadržaj sa Njegoševim "svijet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj"… Ova simfonija svakako ne ide u red popularnih i poznatih, u Beogradu se nije čula četiri decenije, Šostakovič svakako nije lak i dopadljiv u izrazu, pa ipak, u Sava centru je bilo 3500 slušalaca na koje je simfonija izuzetno delovala, čak preko svakog mog očekivanja. Dakle, i dalje imamo brojnu publiku željnu ozbiljnog umetničkog iskaza, i pored toga što nas pojedoše rijaliti programi.

Kako birate repertoar? Da li vodite računa o sklonostima muzičara i afinitetima publike?

Sezona jednog ansambla jeste svojevrstan "sudoku", gde je svaki element veoma bitan. Svakako da se mora voditi računa i o publici i o muzičarima u orkestru, domaćim kompozitorima, gostujućim solistima i dirigentima, širenju repertoara i pravilnom razvoju orkestra… Želim svaki put sezonu sličnu onima iz najrazvijenijih muzičkih centara, a čitav budžet nam ne doseže ni do njihovog troška za reprezentaciju. U odnosu na te "materijalne" dokaze, sve što postižemo je podvig.

Da li naši orkestri programima koje izvode slede trendove iz sveta? Šta se svira po svetu?

Naglasiću da se današnji orkestri RTV centara u svetu po programu, broju koncerata i kvalitetu muziciranja često veoma malo, ili nimalo, ne razlikuju od filharmonija u istom gradu. Pokazalo se da programska odrednica ka isključivom izvođenju i snimanju savremenih kompozicija nije davala prave rezultate, jer je za kvalitet i motivaciju muzičara, te pravilan razvoj orkestra neophodno sviranje širokog repertoara i često nastupanje pred publikom. Time se podiže kvalitet izvođenja i savremene (domaće) muzike, koja svakako mora zauzimati odgovarajuće mesto u programima RTV orkestara, ali i filharmonija.

Da li ste odustali od projekta "Muzičke univerzijade"?

Projekat "Muzičke univerzijade" sam pokrenuo pre tri godine, sa namerom da se na pripremi i izvođenju jednog grandioznog dela kod nas okupe oko hiljadu mladih muzičara iz čitave Evrope. Projekat je bio snažno podržan i od nekolicine ambasada, međutim bez podrške naše države taj projekat nije bio moguć. Ideja se ipak realizovala u varijaciji, tako što su naši brojni ansambli, pre svega RTS i FMU, uz goste, izveli Malerovu 8. simfoniju sa 600 izvođača na sceni. Ostaje da prava "Muzička univerzijada" sačeka neka povoljnija vremena.

Kaže se da dirigent i šef države imaju isti posao: nastoje da ljudima nametnu svoju ideju i da ih u njoj objedine. S obzirom da je popularnost Simfonijskog orkestra RTSa vidno porasla otkako vi držite dirigentsku palicu, može se zaključiti da ste dobar vođa. Kako biste opisali svoj rad s ovim orkestrom? Koje su njegove vrline a koje mane? Da li vam uslovi u kojima radite omogućavaju uzlaznu liniju?

Simfonijski orkestar RTS-a je, posle niza godina kontinuiranog podizanja kvaliteta i zahtevnih programa, došao do veoma respektabilnog nivoa. Velika plejada odličnih muzičara svira u tom orkestru, a mnogi od njih su upravo sada u svom zenitu. Gostujući dirigenti i solisti primećuju veliki napredak kada god ponovo dođu. Orkestar je od vlade dobio pre pet godina i značajnu donaciju za nove instrumente, tako da su elementi za dalji kvalitativni rast – tu. Ali! Veliki problemi su takođe deo naše svakodnevice, a na dugačkom spisku se naročito izdvaja duplo manja plata u odnosu na ostale kolege po ansamblima finansiranim od strane Ministarstva za kulturu. Time se vrši prinudno pretakanje muzičara koji odlaze, dok je njihova mesta veoma teško popuniti. Sadašnja teška ekonomska situacija ne pomaže u rešavanju problema, tim pre što se i RTS kao veliki sistem nalazi u veoma nezavidnoj finansijskoj situaciji.

Šta ćete nam svirati ove sezone?

Ova sezona, pored dva udarna nastupa na samom početku, doneće i niz, verujem, interesantnih koncerata za publiku, premijernih izvođenja i klasika. U štampariji je kompletna sezona čitave Muzičke produkcije RTS-a, koja objedinjuje sedam ansambala. Takođe, u ovoj jubilarnoj sezoni očekujemo i promociju CD-a Ohridske legende Stevana Hristića, dragulja srpske muzike koji treba da poseduje svaki ljubitelj klasike u Srbiji.

Iz istog broja

TV manijak

Preljubnici

Dragan Ilić

Kultura sećanja – Golubnjača, 30 godina posle

Kraška jama usred Novog Sada

Teofil Pančić

44. BEMUS

Nova klasika

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu