Kultura

TV manijak

Subjektivni kadar

Piše: Dragan Ilić
Subjektivni kadar 1

Prošle nedelje vratio se na tv-ekrane jedan nekrofilski princip – verovanje da je najefektnija televizijska slika – leš! Ovo pravilo, ustanovljeno za vreme balkanskih ratova, donelo je na male ekrane gomile ljudskih tela, delova tela i dekompenzovane, dehumanizovane ostatke. Kadrovi su uvek bili kao u savremenim horor filmovima – kamera iz ruke, snimatelj prilazi, čujemo disanje i pred nama se otkriva – leš. To je uvek Vrhunski dokaz, korpus ili korps, potvrda da smo mi žrtve, da su Oni zveri koje ostavljaju za sobom leševe. Jednako tako, kad Naši pobede, onda isti taj leš predstavlja obezličenog neprijatelja, koji je lišen ljudskih atributa i pretvoren u stvar. Kako kaže Legija – kez na lice, kafa, piće-iće, ili tokom rata u Cazinu – šalji pakete!

Jednu veliku istinu o leševima na televiziji čuo sam od jedne koleginice koja se bavi crnom hrnikom. Ona mi je otkrila da bi je pogled na leševe izložio stresu, međutim tog stresa nema ukoliko scenu zločina gleda kroz objektiv kamere. Ovaj psihološki mehanizam odbrane potpuno je jasan ukoliko ste u Srbiji devedesetih gledali RTS ili HRT – leševi na televiziji prestaju da budu strašni. Mislim, nisu lepi, ali kada gledate svakoga dana, možete čak i da ručate dok gledate slike masakra. Uživo – e to je malko drugačije, posle čovek ne može da spava, ima noćne more, daj bolje televiziju.

TV je dakle taj nacionalni filter, taj bensedin uz koji je sve manje stresno. Samo, kao i svaki lek, i ovaj ima nuspojave, jer se stvara tolerancija, pa će vam biti potrebna stalna količina leševa da biste uopšte imali emocionalnu reakciju. Tako nastaje industrija horora, koja proizvodi uvek nove i strašnije slike.

Ova psihopatska potreba samo je zataškana poslednjih godina, ali se protekle nedelje vratila tolikom žestinom, pa imam utisak da gledam neku morbidnu Srpsku reprizu.

Dejan Anastasijević je, u to sam uveren, činjenicom da je preživeo atentat, pokvario tim degenerisanim tv-gledaocima kompletan ugođaj, jer posle oštećenog simsa i fasade, razbijenih prozora i automobila, logikom nekrofilije – trebalo je da vidimo nekakav leš. Pošto ga nismo videli, stvar će polako biti gurana u zaborav; opet da citiram Legiju, kad neko napravi sranje, ide u šumu. Ispašće tako da bombe po Srbiji postavljaju neke šaljivdžije, nesposobni amateri koji tako prangijaju po Beogradu i zezaju se.

Ovu neozbiljnost smo mogli da vidimo i u priči o Fireru iz Novoga Sada, koji je takođe pretio novinarima, čiji Nacionalni stroj proziva nesrbe i nepatriote. Čovek piše knjige, šamara ljude na antifašističkim tribinama, ali on samo radi ono što mnogi drugi misle. Ako ga optužite, vi kršite njegova ljudska prava, ali čemu trošiti reči, tu je samo bilo šamaranja i pretnji, nema leševa – to nikoga ne zanima.

Redak primer kada je vest iz Sveta (ne magazina, nego iz prostora vam Srbije) jeste masovno ubistvo u Americi kada je poludeli student pobio gomilu kolega. Ono što je novost jeste medijski paket koji je pre izvršenja poslao tv-mreži NBC – tekstove, fotografije i DVD snimke svog mahnitanja. Čak su i ludaci shvatili da bez televizije nema masovnog zločina.

Mnogo krvavije je trenutno u Novom Pazaru. Mediji se bave vehabijama, to zvuči egzotično, liči na Al kaidu i teroriste, pojavilo se oružje a od pre nekoliko dana – i leš! Bilo je krvi, policija je davala šture informacije, građani se u anketama upadljivo prave mutavi, sve u svemu – kao pred početak rata u Bosni. Ova naizmenična otupelost i glumljena bezbrižnost u kombinaciji sa strašnim slikama sa mesta obračuna i tokom dženaze, sve to ponovo izgleda kao Velika nacionalna repriza devedesetih. Nedostatak reakcija u kombinaciji sa tajnošću, kojom se Vlast ogrnula u cilju zaštite istrage u ovoj zemlji, nikada nije bila dobar znak. Tek posle specijalne emisije o vehabijama na TV B92 malo je jasnije ko su ti ljudi i o kakvom versko-političkom fenomenu je reč.

Na kraju, dobili smo krunu nekrofilnog haosa – odloženi tv-prenos završnih reči u Specijalnom sudu. Još nisam siguran da li bih više voleo da smo bili u mogućnosti da gledamo prenos celog suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, jer bi odbrana pravila potpunu burlesku i cirkus. S druge strane, bio bi sužen prostor tabloidima za manipulisanje informacijama sa suđenja, a toga je bilo na pretek. Sada imamo priliku da čujemo kakve su sve nebuloze izrečene u toj sudnici, koje ponekad vređaju dignitet Suda i nas gledalaca. Tvorac ove demagoške metode bio je Slobodan Milošević, ali ju je Vojislav Šešelj razvio do neslućenih razmera. Setite se samo Miloševićeve priče o jelenima i pčelama koji su takođe bežali od bombardovanja – Albanci su se dakle ponašali poput svih uplašenih životinja. Šešeljevu tehniku danas proučavaju u Hagu.

Moram takođe da kažem kako sam osetio veliki ponos kada sam slušao advokate odbrane kako govore o Devedesetdvojci. Kad te pljuju advokati Legije i zemunskog klana, čovek mora da oseti samopoštovanje – imao se rašta i roditi.

Ipak, moram da primetim da je televizijski prenos iz Specijalnog suda svojom slikom bio dobra paradigma celog suđenja. Iz meni nepoznatog razloga, mi smo gledali statični kadar Tužitelja, Sudskog veća ili Odbrane, a nikada Optuženih. Kao da prenos gledamo očima Legije. Sud se detaljno bavio svakom nebulozom Ulemeka i kompanije, ali se upadljivo izbegavala istraga o političkoj pozadini zločina. Ne tražim nikakvu morbidnu satisfakciju, ali kada se snima suđenje, Moramo da vidimo optužene. To je njihovo pravo, ali takođe i neophodna katarza za javnost. To je trenutak kada se zadovoljava nekakva Pravda, bez obzira na to kakva će biti konačna presuda. Inače ću uvek imati utisak da se tokom procesa kerebeče i poput Zvekija cerekaju. Ova skrivena otvorenost tv-prenosa samo je slika naše ambivalentnosti da se kao društvo suočimo sa Zločinom i osudimo ga. Zato je potrebno da vidimo lica optuženih.

Iz istog broja

Film

Fašizam snova

Ivan Jević

Intervju – Dragan Todorović, pisac

Pisci su vlasnici realnosti

Spasa Bošnjak

Pozorište – Gostovanje Slovenskog narodnog gledališča u Beogradu

Dostojanstvo komedije

Ivan Medenica

Zanimanje – kinooperater

Čovek koji voli svoj posao

Sonja Ćirić

29. Salon arhitekture, Muzej primenjene umetnosti, Beograd

Sve se zna, ništa se ne dešava

Snežana Ristić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu