Kultura

Intervju – Svetislav Basara, pisac

Stvarnost je obavezna, ali nije stvarna 1

foto: tanjug / rade prelić

Stvarnost je obavezna, ali nije stvarna

"Moje jezičke igrarije uopšte nisu samosvrhovite, one su tehnika ‘lomljenja kičme’ jednog jezika, zatučenog u nastanku, pa umrtvljenog patološkim lagarijama i konfabulacijama. U tome se krije tajna mog famoznog humora. Nema tu u stvari ništa smešno, nego je naprosto smešno kad se kaže/napiše bilo šta što nije opetovano slagano milijardama puta"

Stekao se utisak da Svetislav Basara, poslednjih nekoliko godina, ne govori ni o čemu drugom, niti piše bilo o čemu drugom osim o politici. Tom utisku doprinose pre svega njegove (svako)dnevne kolumne u "Danasu", kao i njegovi javni nastupi, a romani se, u tom smislu, doživljavaju kao nastavak pisanja o politici drugim sredstvima. Na prvi pogled, Basarin novi roman Kontraendorfin (Laguna, 2020) odgovara takvom utisku. Na drugi pogled, utisak se raspada i ostajemo pred čistom, samosvojnom književnošću, pred rasnim romanom koji zahteva čitalačku posvećenost i kondiciju. Ne bez izvesne strepnje pitamo Basaru da li bi, ako mu nije mrsko, pristao da napravimo razgovor u kome bismo pokušali da ne pričamo o politici. "Kako da ne", stiže munjevit odgovor, "smučila mi se politika."

"VREME": Da li je moguće, danas i ovde, razgovarati isključivo o književnim motivima nečijeg pisanja?

SVETISLAV BASARA: Gotovo da je nemoguće. Ovde se sve gleda kroz zamućena sočiva dveju pseudopolitika – mislim na pseudonacionalnu i pseudoliberalnu – i tako se gleda i na stvari koje sa politikom veze nemaju, niti žele da je imaju. Ja imam dovoljno prostora (a i volje) da svoje političke stavove iznosim na dnevnoj bazi, u kolumni u "Danasu", u javnim nastupima i intervjuima, nije mi za to potrebna proza. U mojim romanima nema ni "p" od politike. To što mnogi misle da je ima, posledica je sindroma koji je Stojković opisao u Kontraendorfinu. Ja – tako otprilike kaže Stojković – na aktu Snežane (iz bajke o sedam patuljaka) uopšte nisam naslikao vaginu, a svi dolaze u umetničku magazu da bi gledali vaginu.

Ima Rene Magrit onu sliku na kojoj je lula, a ispod nje (lule) piše "Ovo nije lula". U kojoj meri te stvarnostkako god da je u međuvremenu shvatimoobavezuje?

Možda je bolje reći: u kojoj meri me stvarnost okiva. Stvar zaista tako stoji – stvarnost je obavezna. Iz nje se nema kud. Ali da li je ta stvarnost stvarna? To otprilike i Magrit hoće da kaže oglašavajući lulu ne-lulom. Sve je to mnogo komplikovanije u Srbiji u kojoj se već dva veka odvija proces koji je Manes Šperber opisao kao "proizvodnju privida iz koje proizlazi privid stvarnosti, a koja završava kao stvarnost privida". U tom bi smislu neki ovdašnji Magrit mogao da nacrta pištolj, a ispod da napiše "ovo je lula", i svi bi se kleli da je na crtežu lula, čak i kada lula opali.

Ako, kako kažeš, u tvojim romanima nema politike, čega ima? Tvoji romani jesu jezička igra, ali ta igra nije samosvrhovita. Ili jeste?

Ono što se u Srbiji naziva politika u stvari je nerazmrsivo klupko ljudske bede, totalnog posrnuća i apsolutne dezorijentacije oko/ispod/iza koga su ovdašnji magriti – kad smo već kod Magrita – napisali "Ovo je politika". Naravno ćirilicom, što dodaje na uverljivosti. Sledstveno, kad god se dotakneš bede, posrnuća i dezorijentacije, to se prividi kao politika. Antisrpska, naravno. Nije mi poznat primer društva koje sa više energije brani ono što ga uništava. Moje jezičke igrarije uopšte nisu samosvrhovite, one su tehnika "lomljenja kičme" jednog jezika, zatučenog u nastanku, pa umrtvljenog patološkim lagarijama i konfabulacijama. U tome se krije tajna mog famoznog humora. Nema tu u stvari ništa smešno, nego je naprosto smešno kad se kaže/napiše bilo šta što nije opetovano slagano milijardama puta.

Stiče se utisak da tvoji romani ne lome samo kičmu jezika, nego svega čega se tvoj jezik dotakne. Ako, to jest, ima ičega izvan jezika

Decenijama me mnogi, ako ne baš svi, gledaju kao budalu zbog toga što neodustajno tvrdim da izvan jezika, zapravo, nema ničega. Iza svega što vidimo, čujemo i opipamo stoji ime, ali na to ne obraćamo pažnju. Ono što nema ime, ne može se ni videti ni čuti. Blagostanje jednog društva proporcionalno je bogatstvu jezika, to je lako proverljivo. Setimo se da i u početku beše reč. Ta reč, naravno, nije poput današnjih izanđalih reči i o njoj bismo mnogo više saznali kad bismo se prisetili da je slovenska reč, zadugo i srpska reč za reč bila – slovo, koja danas označava tipografski znak. Nije ovo mesto, a pogotovo nije vreme, za razglabanje o srodnosti logosa i slova. Ono što pokušavam da uradim u svojim romanima jeste da invazivnom prozom – sarkazmima, difamacijama i ironijom – razorim zaumni, jezičkouništavalački besmisao koji kao olovna ploča pritiska Srbiju, a sve više i ostatak sveta.

U Kontraendorfinu (kao i u nekoliko prethodnih romana) preuzeo si Bernhardov izum pravljenja distance. Šta, u književnom smislu, dobijaš takvim postupkom?

Ritam i tempo, ništa drugo. Monotonija – neizbežna u prozama kontraendorfinskog tipa, u kojima nema klasične radnje – najbolje se suzbija monotonijom. To "reče ovaj da mu je rekao onaj da mu je onaj rekao" na izvestan način hipnotiše čitaoca i navodi ga da smisao potraži u dubinama rečenice u koje ga uvodi stil, a ne u onom o čemu se govori na površini rečenica. Iste je svrhe i "gustina" teksta tek povremeno prekidana novim paragrafom. Ja od čitaoca očekujem da u čitanje uloži tek malo manji napor od onoga koji sam ja uložio u pisanje. Ni pisanje ni čitanje nisu zabava. Za to služe zabavni parkovi i "Politikin zabavnik".

Šta su pisanje i čitanje?

To je kao udisaj i izdisaj, kao sistola i dijastola.

Pisanje i čitanje kao otkucaji srca (dobro zvuči). Kako biraš ono što čitaš?

Sve češće pomišljam da to što čitam bira mene. Ponekad to čini preko posrednika – neko mi preporuči neku knjigu – ponekad me knjiga koju prelistavam u knjižari namami na čitanje, ponekad to bude puki slučajem. Kao kad je Sveti Avgustin čuo glas dečaka koji je dovikivao nekom drugom – uzmi, čitaj.

Kontraendorfin se vrti oko nekoliko osovina. Delo francuskog filozofa i lekara Žorža Kangilemanjegovo remekdelo Normalno i patološko prevela je Olja Petronićjedna je od tih osovina: Kangilem je postao važan lik romana.

O, da, Normalno i patološko je bilo sjajno čitalačko iskustvo, pride je i koincidiralo sa početkom kuluka na Kontraendorfinu. Osim što je bio lekar i filozof, Kangilem je bio i pesnik. Čim sam pročitao rečenicu biti bolestan znači biti loše, ali ne kao loš momak nego kao loša zemlja – upotrebio sam je i kao epigraf, a više puta se pominje i u romanu – sve se rasplelo, dvogodišnja nedoumica šta (i kako) pisati se momentalno razrešila, trebalo mi je još dve godine da to razvijem, da odbacim suvišno (još je ponešto suvišnog ostalo), a video sam čak i kraj – prizor Anđela Uništenja koji prdežom sve mrvi u prah i pepeo.

Zašto kažeš "kuluk"? Da je pisanje kulukstari je motiv, ali šta znači "kuluk" u tvom slučaju? Pekić je sedam puta, kaže, prepisao čitavo Zlatno runo. Neka je poglavlja Čoveka bez svojstava Muzil prepisivao po dvadeset puta.

Pa zar nije kuluk prepisati Zlatno runo sedam puta, a Čoveka bez svojstava dvadeset? Kuluk je dve godine (maltene u dan tačno) po ko zna koji put gotovo svaki dan menjati red reči u gotovo svakoj od rečenica, sve vreme se pritom krećući po ivici brijača dosade i vulgarnosti. Da sam na dva-tri mesta više izgubio ritam – nekoliko puta sam ga ipak izgubio – da nisam negde izbacio, negde dodao jedno "i" ili "međutim", cela konstrukcija bi se srušila. Čudna stvar. Tek kad sam se dovukao do, recimo, stranice 275, bio sam siguran da ću roman dati u štampu, a – još čudnije – na stranici (približno) 295 sve prethodne stranice su se ispunile smislom koji mi je izmicao.

Postoji Pekićev dnevnički zapis u kojem kaže da je napisao Hodočašće Arsenija Njegovana, ali da ne zna zašto ga je napisao. A onda je, 1968. godine, policija pretukla studente kod čuvenog nadvožnjaka i Pekić je, piše, otkrio razlog već napisanog romana. Osim što u štampanoj verziji Kontraendorfin nema 295 stranica, šta je, iz tvoje perspektive, dalo smisao romanu?

Tačno, nema stranice 295, a ja iz nekog razloga mislio da Kontraendorfin ima 300 stranica. Neka onda bude 275. Razlozi poput Pekićevog uvek se mogu naći i polaskati piscu da je vidovit. Pekić je i inače voleo da mistifikuje spisateljski posao. Bilo je naknadnih vidovnjaka koji su protumačili da je odeljak o Velikoj ludnici iz Fame o biciklistima anticipirao raspad Jugoslavije. Na prvi pogled izgleda da je tako. Ali predvideti neki raspad nije vidovitost. Sve se raspada. Stvar je u tome što su se promenile apstraktne granice, dok je sastav ludnice ostao isti, a duševne bolesti se pogoršale.

Vraćam se na pisanje kao kuluk. Pored kuluka, pretpostavljam, u pisanju ima i nekog zadovoljstva.

Kako da ne. Ali nema zadovoljstva dok se ne pomučiš. Zadovoljstvo spisateljskog kuluka je postizanje koncentracije – koja se površno naziva inspiracija – dakle stanja sabranosti u kome spoljni svet ne baš da nestaje, mada bi to bio bingo, ali privremeno gubi svaki značaj. E, u takvom stanju (koje nije lako postići) reči, odnekud, same naviru i prosto te teraju da odbaciš sve koje nasrću i pokušavaju da se nametnu, a da im tu nije mesto. Ovo do sada nisam govorio da me ne bi smatrali budalom, ali sad mi je već svejedno, pa ću reći: pisac, bar u mom slučaju, ima kontrolu nad napisanim do, otprilike, 30-40 stranica, posle toga napisano preuzima kontrolu. Kako rekoh, od početka sam znao da će na kraju Kontraendorfina Anđeo Uništenja prdežom razneti sve u prah i pepeo, ali šta će se događati do finala – koje sam, inače, napisao na početku – pojma nisam imao i to sam saznavao u trenucima dok sam pisao.

Stojkovićkao i Andrić, uostalomumire nekoliko puta. Da li si ga, ipak, definitivno ubio, ili si ostavio mogućnost da Stojković, ako zatreba, oživi?

Nisam ubio Stojkovića, daleko bilo. Oba puta je umro prirodnom smrću. Od starosti, a reklo bi se i pomalo namerno. Ali sam – kako je i najavljeno u Kontraendorfinu – ostao dužan da priredim izložbu njegovih spaljenih slika i da napišem tekst za katalog, što, za sada, ne znam kako ću uraditi, sigurno je samo da izložba neće biti u "Cvijeti Zuzorić". Sve to, naravno, pod uslovom da budem koliko-toliko zdrav i da se izborim sa nestrpljenjem koje se ni pod starost ne smanjuje.

Kakvo nestrpljenje?

Ono najobičnije, svagdašnje, u narodu poznato kao pundravci. Ništa mi nije dovoljno brzo. Sve mi je predugo. I u vremenu i u prostoru. Neki to smatraju manom. Tvoj, međutim, imenjak, Ivan od Križa, smatra da je nestrpljenje, ukoliko se strpljivo podnosi, vrlina. Vreme i prostor nisu prostor slobode nego teskobe i skučenosti, oni nisu dimenzije, oni su kazna. Da bi kazna imala smisla, mora se razumeti. A nema boljeg načina da nestrpljivac razume kaznu nego da piše roman, za šta je potrebno sve osim nestrpljenja.

Igraš se vlastitim imenima. Tu su Andrić, Đilas, Glavurtić, Kukić, Ujević, Grobarov, ko sve ne, tu je konceptualna umetnica kod koje, kaže Stojković, nema ni "k" od konceptaZašto su ti potrebna ta imena?

Pa vidi, iznenadio bi se da znaš – ponešto si verovatno naslutio – koliko u Kontraendorfinu ima dokumentarnih, pa i autobiografskih elementa. Ja se i inače grozim izmišljanja priča, pletenja zapleta i tsl. Zašto bih onda izmišljao junake? Osim onih koji se moraju izmisliti, poput Stojkovića. Zašto su mi potrebna imena? Pa nema romana bez imena. Neka imena preuzimam u originalu, neka malo izmenim, čisto da bi zvučala srpskije i epskije, na primer Krijestić umesto Krestić, neka opet izmislim – Lindra recimo – koji odlično ide u paru sa Kalajićem, neka prećutim, ne da bih prikrio identitete nego iz čisto fonetskih razloga. Napisati, recimo, Bećković isto je što ispaliti metak iz pištolja ćoravca; Bećković i inače radi na principu pištolja ćoravca. Prezime Abramović pak previše nežno zvuči za brutalne scene u kojima se zamalo nije našlo.

Gotovo u isto vreme kada i Kontraendorfin iz štampe je izašla i knjiga BajakovoBatrovci, koju potpisuješ s Miljenkom Jergovićem, dakle treća sveska vaše prepiske koja je započela 2010. godine. Šta ti znači ta razmena pisama?

To je najbolje objasnio Jergović. Dopisivanje je sjajna zamena za dnevnike – na koje i Miljenko i ja popreko gledamo – nekakvo srednje rešenje između nepisanja i pisanja romana ili pripovetke. Pišući pisma čovek nije toliko opterećen formom i stilom, mada i o tome vodi računa. Osim toga, Jergović je osoba sa kojom je milina i razgovarati, on je, za razliku od mene, i odličan usmeni pripovedač. Ne manje bitno, od Jergovića saznaš puno zanimljivih stvari. I najvažnije, nekako je prirodno, nenaporno, pa čak i udobno ne slagati se sa Jergovićem, a često se ne slažemo na jedan elegantan način. Neki su to protumačili kao obostrani oportunizam, politiku nezameranja, ali to je površno gledanje na stvar. Mene lično na sporenja i neslaganja, pa i žestoka, ne navodi drugačije mišljenje, nego zadrtost. To, opet, ne znači da Jergović i ja nismo ponekad zadrti.

Kakvom ti se, danas, čini književnost na ovom jeziku (i u okolini)?

Kad bi i sve drugo bilo nalik aktuelnoj književnosti, ne bi ovde bilo ovako odvratno. To ni kod nas ni u okolini uopšte nije loše, mada je retko odlično, ali odlično je oduvek bilo retko. Mi smo zatucana, statična sredina u kojoj je sve vredno navodno već napisano. Njegoš – to je za polovinu ovdašnjeg čitališta i vrhunac i kraj. Za drugi polovinu vrhunac i kraj su Kiš i Pekić. Kovača, po meni snažnijeg i u svakom pogledu boljeg autora od obojice, gotovo više niko i ne pominje.

Kako ti danas, tridesetak godine kasnije, deluju Napuklo ogledalo, Fama o biciklistima ili Fenomeni?

Fenomeni se još ponajbolje drže. Po sećanju, naravno.

Da li misliš da je autor privilegovani tumač svoga dela, ili je tek jedan od tumača?

Mislim da tu niko nije privilegovan. Ono najbolje u književnim delima uvek ostaje nedostupno tumačenju.

Iz istog broja

Film – Rebeka i Suđenje čikaškoj sedmorici

Damari praktične neposlušnosti

Zoran Janković

In memoriam – Ser Šon Koneri (1930–2020)

Plemić radničkog porekla

J. Gligorijević

Pozorište – Čitač

Ljudsko lice zločin(c)a

Nataša Gvozdenović

Premijere – Bura

Sklekovi ili stihovi, magija ili skalamerija

Marina Milivojević Mađarev

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu