Kultura

Pozorište: Car Edip

Strahovi našeg sveta 2

fotografije: nebojša babić

Strahovi našeg sveta

Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da je smeštanje radnje Cara Edipa u kafanu bljutava trivijalizacija. Međutim, u pozorištu je sve dozvoljeno ako se za to daju valjani razlozi. Taufer je želeo da njegov Car Edip bude istovremeno i svevremen i savremen

Car Edip Jugoslovenskog dramskog pozorišta je na mnogo načina značajna predstava za beogradski pozorišni krug. Kapitalni komad evropskog dramskog pozorišta igra se onako kako je preveden (što je u našim pozorištima sve ređe!), ali tako da publika stekne jasan osećaj zašto je ova starogrčka tragedija toliko važna. Car Edip govori o društvu u krizi, o tome kako je jedan vladar učinio šta god je umeo da krizu razreši, a sve se ipak završilo na najgori mogući način. Mi danas živimo još jednu krizu i opravdano strahujemo kako će se ona rasplesti. No, reditelja Vita Taufera nije interesovalo jeftino politikantsko ukazivanje prstom na ovaj ili onaj aktuelni trenutak. On nam je kroz Cara Edipa razotkrio mehanizam koji ljude od vlasti tera da u kriznim trenucima sopstveni svet sruše u mrak. Taj princip je očigledno isti od antike do danas. O tome govori Car Edip i zato je ovo Sofoklovo delo toliko snažno.

Reditelj i njegovi saradnici (Vesna Radovanović i Marko Manojlović) adaptirali su nekoliko decenija star prevod Miloša Đurića i to je dobro jer je jezik živ i stalno se menja. Prevod Miloša Đurića ima u sebi lepotu starinskog, toržestvenog govora primerenog antičkoj tragediji i bliskog našoj narodnoj epskoj poeziji. Starogrčke tragedije su pisane za pozorište u kome su važnu ulogu igrali hor i muzika. Tekst koji govori hor i koji je ostao zapisan tek je daleki odjek muzičkog zanosa koji je sa sobom nosila tragedija u svoje vreme. Reditelj i adaptatori su saželi prevod tako da on ne izgubi ništa od svoje kompleksnosti i uzvišenosti. Emocionalni patos koji je tada nosila muzika, a čiji zapis nije sačuvan, ovde je prenet kroz muziku koju su Robert Pešut – Magnifico i Aleksandar Pešut – Schatz! komponovali u duhu kafanskih balada. Ova vrsta muzike, kada je dobra, nosi u sebi dozu plemenite patetike i može da nam dočara bol i jad koji bi nam promakli da smo ostali na golim rečima Đurićevog prevoda.

Pošto je već muzika kafanska primereno je i da se deo radnje dešava u kafani (scenografija Lazar Bodroža). Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da je smeštanje radnje Cara Edipa u kafanu bljutava trivijalizacija. Međutim, u pozorištu je sve dozvoljeno ako se za to daju valjani razlozi. Taufer je želeo da njegov Car Edip bude istovremeno i svevremen i savremen. Radnja Sofoklove tragedije dešava se pred Edipovim dvorom koji je mesto susreta naroda i vladara. Predstava počinje kao pres konferencija vlade. To ima rezona jer na početku tragedije sveštenici pozivaju cara Edipa da izađe pred narod i da objasni kako će grad rešiti teške pošasti. U Tauferovoj postavci sveštenici su savremeni ovdašnji sveštenici. Oni su u crnim odeždama, sa akten-tašnama iz kojih vade nekakve papire, a u ruci drže brojanice. Izuzetno je uzbudljivo gledati kako komprimovan Sofoklov tekst “naleže” na savremenu gestu. Svi smo bili svedoci niza domaćih pres konferencija na kojima nadležni patetičnim glasom i širokim, sporim gestovima obrazlažu kako su oni razumeli krizni trenutak i kako čine sve za dobro naroda tj. nas. Upravo to nam u prvoj sceni pokazuju reditelj i glumci. Mi vidimo i da je odnos državnika i institucionalne crkve vazda bio sličan. Na početku pres konferencije Sveštenik (Aleksandar Đurica) u ime vaskolikog naroda tebanskog obraća se caru Edipu (Milan Marić). Sveštenik istovremeno hvali vladara i moli ga za pomoć upozoravajući ga da će izgubiti autoritet ako ne reši i ovu krizu. Sveštenik sedi kao nesumnjivi autoritet sve dok se ne pojavi drugi političar, Kreont koji je (gle čuda!) blizak rođak vladara. Tada Sveštenik uslužno ustane da ustupi mesto čoveku od vlasti. Kreont Srđana Timarova u stilu savremenih političara dramatičnim glasom pokazuje navodno važna dokumenta koja mi koji pratimo pres konferenciju naravno ne možemo da pročitamo već moramo da mu verujemo na reč. Nakon ovakvog obraćanja naciji akteri vlasti se povlače da reše slučaj ubistva prethodnog vladara Laja, kazne ubicu i time oslobode grad kuge. Radnja se seli u kafanu. Prostor kafane je, paradoksalno, dobar izbor jer je ona u našem društvu javni prostor u kome se neretko dešavaju i mnoge lične pa i političke drame. Reč je o kafani u koju čovek od vlasti, savremeni Edip, voli da odlazi i u kojoj ima dobre muzike da podstakne dobro raspoloženje. U kafani naš vladar prima svoje prijatelje i poverljive saradnike. Kafedžija (Miloš Samolov) ovde ima ulogu horovođe tj. glasa naroda koji se tu i tamo obrati vladaru.

Strahovi našeg sveta 3

Vladar Edip kako ga igra Milan Marić je istovremeno savremen i svevremen. On je elegantno obučen, mlad, energičan i snažan čovek koji je neumereno uveren u svoju ispravnost. On uzima ono što mu treba i kažnjava one koji mu stanu na put. Oštar je i grub prema onima za koje sumnja da mu nisu lojalni, a strastven i nežan prema svojoj supruzi Jokasti. Njegov gest pokazivanja kažiprstom kada oštro ukazuje na potencijalnog krivca i rašireni dlan koji kao da seče vazduh i govori biće ovako-i-ovako su nam jako dobro poznati. Toliko puta smo te geste videli kod ovdašnjih ljudi od vlasti u trenucima kada patetičnim govorom pokušavaju da nas uvere da znaju šta rade i da to rade za naše dobro. A onda, kada postane već prilično izvesno da je sam Edip krivac koga traži, vidimo kako se do malopre autoritaran pojedinac lomi, kako počinje da se trese, da drhti, da grca. Ulog je veliki, a pad sa vlasti u egzistencijalno ništavilo je strašan. Scenu najvećeg patosa, kada Edip probodenih očiju sav krvav izlazi pred narod (hor) i preostale svedoke, sadrži nešto od jeze koje se u sličnim situacijama u životu spontano preliva u grotesku. Zato se glas Milana Marića na pravim mestima stanji – gotovo da pisne od jada njegov nesrećni Edip.

Nasuprot njemu je Kreont Srđana Timarova. Kreont je kraljičin brat, drugi čovek u hijerarhiji vlasti. On je moćan, ali ipak podređen Edipu. Kreont je racionalan i efikasan. Oni zna gde mu je mesto i šta su mu ingerencije. On je dobar i efikasan pomoćnik i ponosan je na to. Kada ga Edip napadne, on hrabro izdržava napad, insistira na svojoj lojalnosti i tek na koji tren ispod maske smirenog lica proviruje čovek koji se plaši. Kada dođe na vlast, postaje hladan, čak surov prema Edipu. Ipak to je onaj isti, hladni čovek funkcije, samo što su mu sada ovlašćenja mnogo veća.

Strahovi našeg sveta 4

Jokasta Nataše Ninković je lepa i jaka žena čija moć leži i u snažnoj erotskoj vezi sa svojim muškarcem (Edipom). Ona nosi crnu haljinu koja je elegantna i čulna, ali ne i vulgarna. Taj kostim joj pomaže u igri, jer glumica mora da uverljivo donese nešto od patetike onog novokomponovanog stiha “krv bih ti dala”. To je jako važno za dramaturgiju predstave jer samo ako mi poverujemo u ludu strast koja vezuje Edipa i Jokastu možemo da prihvatimo i da će se ona ubiti kada sazna da je njen muškarac istovremeno i njen sin.

Kostim Marije Marković Milojev je izvanredan i kao koža naleže na karakter Sofoklovih likova. U tom smislu veoma je značajan kostim Tiresije (Bojan Dimitrijević). Tiresija je po mitu androgena figura. U tekstu koji je objavljen u programu predstave reditelj Vito Taufer objašnjava da je prorok Tiresija nešto poput umetnika koji ni sam nije načisto da li je to što govori zaista budućnost ili njegova fikcija. Bojan Dimitrijević Tiresiju tako i igra. Kada se pojavi na sceni on deluje kao nekakva bizarna mešavina proroka kakve viđamo na TV-u i umetnika koji je od sebe samog napravio koncept. Kako se sukob sa Edipom razvija uviđamo da Tiresija uz muško crno odelo nosi crvene ženske cipele na štiklu i ima isto tako lakirane nokte i namazana usta. U ovom kostimu istina koju on upućuje Edipu deluje zaumno kao što je i njegova pojava. Bojan Dimitrijević savremenog proroka igra uverljivo i sugestivno. Zahvaljujući kostimu, Aleksandar Đurica se sasvim transformisao. On probranim gestovima i načinom govora otkriva čoveka koji pod krinkom smirenog božijeg poslanika radi u svom interesu i interesu vlasti.

Narod, odnosno horovođu igra Miloš Samolov. Ovde je Horovođa preobučen u kafedžiju kome se na licu čita izraz dobronamernosti i iskrenog ponosa i zadovoljstva što je tako blizu vlasti i što joj svojim sitnim uslugama može biti do koristi. On pažljivo prati Edipovu dramu i kad treba čini šta treba za svog vladara i omiljenog gosta.

Sjajne minijature napravila su tri glumca: Zoran Cvijanović koji igra Glasnika iz Korinta, Nebojša Ljubišić koji igra Pastira i Joakim Tasić koji igra Glasnika iz dvora. Sva tri lika u tragediji su donosioci loših vesti – Glasnik iz Korinta je došao da javi Edipu da ga čeka presto u Korintu i da može slobodno da dođe jer on nije pravi sin umrlog kralja (dakle, možda je Lajev sin). Pastir prepoznaje Edipa kao Lajevog sina, a Glasnik sa dvora pripoveda kako se kraljica obesila, a Edip sebi izvadio oči. Zoran Cvijanović igra Glasnika iz Korinta kao divnu matoru budalu koja je čitav život provela u raskoraku sa svetom – kada svi u kafani zaigraju u dertu koji je produkt straha, on im se pridruži u igri, ali igra nekakvim sitnim koračićima koji veze nemaju sa ritmom i duhom u kome su svi ostali. Samo tako blesav i naivan čovek može tako strašnu vest da donese i da ne shvati šta je učinio do samog kraja. Nasuprot njemu, Pastir Nebojše Ljubišića je mudar i razuman čovek koji pokušava da se drži što dalje od vlasti. Kada ga ščepaju, pravda se zaboravnošću starca. U režiji Vita Taufera Pastir tek pod batinama priznaje Edipu strašnu istinu. Time je dobro motivisan postupak Pastira, jer bismo inače teško mogli da razumemo zašto je verni sluga otkrio strašnu istinu svom gospodaru. Ta scena nasilja (koje se uglavnom dešava iza scene kao što je i red u grčkim tragedijama) svedoči o tome kako su ljudi na vlasti spremni da se posluže i golim nasiljem da bi dobili ono što žele. Na kraju mladi glasnik sa dvora govori strašne vesti na način na koji se vesti iz crne hronike čitaju – sa uživanjem i užasom. Rekli smo na kraju, ali nije tu kraj – svojom režijom Vito Taufer obuhvata i nas, publiku – mi smo aktivni učesnici Edipove tragedije. Mi smo ti kojima se iznose vesti na pres konferenciji, iz publike dolaze Kreont i odlaze sveštenici, među publikom jadikuje oslepljeni Edip. Edipova drama je i drama naših dana, drama koja nas se 100% tiče jer kroz Edipovu sudbinu preživljavamo strahove našeg sveta koji su različiti, a opet tako bliski strahovima od koje su preživljavali građani Atine kada su Sofoklovog Cara Edipa prvi put gledali nakon velike kuge koja je zadesila grad. Svi koji su učestvovali u stvaranju ove predstave mogu biti ponosni, a mi u publici presrećni jer se u našem gradu dogodila velika i značajna predstava.

Iz istog broja

Knjige

Val i plam (2)

Božo Koprivica

Žan-Lik Godar (1930–2022)

Ledolomac na kraju puta

Zoran Janković

Intervju: Srđan Dragojević, reditelj

Imam još fore da napredujem

Dragan Ambrozić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu