Kultura

Duh vremena

Stariji i lepši Beograd

Promene urbanog pejzaža Beograda samo su projekcija sveopšteg moralnog posrnuća epohe Slobodana Miloševića. Ubogi kiosci, obesne palate, oronule fasade, medičijevske kapije, divlja gradnja, otimanje javnih površina, totalni haos u nadziđivanju, masakr vrednih dela naše arhitekture

Stariji i lepši Beograd 1
IZRASTANJE GRADA: Kuće na kući

Urbani sunovrat Beograda vidljiv je na svakom koraku:

"Neko je rekao da je od kiča do krvi samo jedan korak – pogled na Beograd na prelazu u treći milenijum nedvosmisleno nas vodi ka zaključku da je ovakve urbane mutacije mogla izvesti samo vlast čije su ruke bile do lakata u krvi", ovu sumornu dijagnozu izgovara Mileta Prodanović, autor knjige Stariji i lepši Beograd (Stubovi kulture, 2001). Po njemu, promene urbanog pejzaža Beograda samo su projekcija sveopšteg moralnog posrnuća epohe Slobodana Miloševića.

U ovoj jedinstvenoj knjizi autor je sakupio i prokomentarisao tragove propasti Beograda, onoga što se zbivalo u tkivu grada, ali donekle i u njegovom duhu poslednje decenije XX veka: o "patchwork-cityju", urbanom sunovratu u senci rata, divljoj gradnji, kioscima, izbornim plakatima, milenijumskim bubama i grobljima.

Naslov najnovijeg bedekera o Beogradu je naravno ironična parafraza poznate poruke izgovorene krajem 1991. godine:"Ako bude trebalo, napravićemo još ljepši i stariji Dubrovnik!" Autor izjave je ratni poglavar Trebinja, narodni pesnik i bivši autoprevoznik Božidar Vučurević.

RUŽENJE GRADA: Dve alpske vikendice ili seoske kućice podignute na ravnom krovu višespratnice kad se sa Brankovog mosta ulazi u stari deo Beograda za neke su paradigma urbanističkog haosa i divljaštva. Primera ruženja Beograda je doista bezbroj: kutak starog Beograda, ugao Makedonske i Braće Jugovića, naružen je sklepanom prodavnicom brze hrane "Do jaja", ali što je još daleko brutalnije, nadziđivanjem tri nivoa na potkrovlju iznad bioskopa "Balkan".

Urbani pejzaž Beograda nemilosrdno je kvaren nadziđivanjem kuća sa početka veka, niza klasičnih stambenih zgrada između dva rata, višespratnica iz šezdesetih i sedamdesetih, ali i nekih ambijentalno vrednih vila sa početka dvadesetog veka.

Sezonu nadziđivanja otvorio je, devedesetih, upravo visoki funkcioner SPS-a dr Branislav Ivković, tadašnji ministar građevinarstva, koji je, prema tvrđenju predsednice opštine Vračar, inicirao promenu zakona o nadziđivanju i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove da bi legalizovao bespravno proširivanje sopstvenog stana.

Nadziđivanje Dečje klinike u Tiršovoj ulici je najdrastičniji primer poništavanja vrednih dela naše arhitekture, kaže u razgovoru za "Vreme" konzervator Gordana Gordić iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda. Ovo zdanje, delo profesora Milana Zlokovića, podignuto između 1936. i 1940. godine ušlo je i u evropske enciklopedije; prema mišljenju stručnjaka predstavljalo je verovatno najuspelije zdanje svoje vrste u ovom delu Evrope.

Međutim, početkom devedesetih, kada je na čelu Dečje klinike bio Dr Šćepanović, zgrada Dečje klinike je dograđena i unakažena i tako iz Evrope preseljena u zaostale afričko-azijske prostore. Indikativno je da autor ovog poduhvata nije imao hrabrosti da se potpiše ispod ove dorade Zlokovića.

Treba reći da stručnjaci nisu ćutke prešli preko ovog ogoljenog vandalizma. Bilo je javnih polemika, rasprava, organizovanih stručnih pokušaja da se zdanje ne skrnavi. Ovoj unutrašnjoj destrukciji urbanog u Beogradu, bila je posvećena i posebna izložba na kojoj su, pored ostalog, bili izložena i rešenja Zavoda za zaštitu kojim se ova intervencija na Zlokovićevoj Dečjoj bolnici zabranjuje, a koja je Šćepanović arogantno cepao i gužvao. Vlast je stala uz direktora Šćepanovića, a on je svoj vandalizam i nasilništvo patetično opravdavao "decom koja umiru". I on i investitori krili su od javnosti podatak da je bilo moguće u dvorištu bolnice sagraditi novi objekat.

Da ironija bude veća, na čelu gradske vlade u godinama najvećeg ruženja grada bio je arhitekta i profesor Beogradskog univerziteta dr Spasoje Krunić…

Još jedno od izuzetno vrednih dela moderne arhitekture postalo je žrtva divlje gradnje: Crkvu svetog Antuna u Bregalničkoj ulici na Crvenom krstu, delo čuvenog slovenačkog i evropskog arhitekte Bogdana Plečnika, sa svih strana je okovala divlja gradnja, pa ne postoji nijedna tačka sa koje se ovo vredno arhitektonsko delo može sagledati u celini.

Mnogi stručnjaci ukazuju na to da je svojevrsno urbanističko nasilje i proširivanje zgrade Narodnog pozorišta ("zacrtano" i završeno za vreme mandata Aleksandra Bakočevića), pa i privremeno-stalni objekat "Jugodrva", kao i susedni trgovinski centar popularno nazvan "Staklenac".

Da ne govorimo o svojevremenom "raščišćavanju", neki stručnjaci će reći i upropaštavanju, senovite Čubure i slikovitog Dorćola.

"KARIĆSTAJL": Masakr moderne arhitekture dogodio se i na najprestižnijim lokacijama: Dedinju, Senjaku i Topčiderskom brdu. Novi ljudi su od lepih, starih vila pravili lepše i starije. Našli su se profesionalci koji su pristali da "redizajniraju" brojna vredna arhitektonska zdanja, po pravilu vrlo decentna, uklopljena u ambijent, koja su možda samo svojom elegancijom odskakala od ostalih kuća. Neke lepe vile, čistih linija, koje su ušle i u stručnu literaturu, a koje su kao spomenici kulture pod zaštitom države, po zahtevima novih vlasnika temeljno su rekonstruisane, našminkane i pretvorene u hibridna zdanja u "srpsko-rimsko-dinastičko-latinoameričkom stilu", komentariše Mileta Prodanović.

"Nas braća Karić nisu pitala za dozvolu da radikalno promene izgled nekih svojih vila. Čitavo Dedinje je puno raznih Karića…Zalud mi izdajemo zabrane, koje šaljemo opštini, a one dalje inspekcijskim službama… Dok ne budemo imali pravnu državu svi će, baš kao i Karići, raditi šta im padne na pamet. Vredna zdanja kao što su vile u Tolstojevoj 29, Užičkoj 8, Užičkoj 23, Užičkoj 33 potpuno su "redizajnirana" i devastirana. Doneli smo rešenja za oko 30 kuća na opštini Savski venac da "budu dovedene u prvobitno stanje", ali rušenja nije bilo jer se uvek postavlja pitanje da li se isplati…", kaže Gordana Gordić i ne bez gorčine citira Malroa koji je rekao da ljudi koji ne poznaju istoriju nemaju pravo na budućnost. Iako propisi eksplicite nalažu da na ovim prostorima netransparentna ograda ne sme biti viša od 40 santimetara, novobogataši i politički moćnici podižu ograde-zidine, sa kamerama i kulama osmatračnicama.

Stariji i lepši Beograd 2
STEČENI SINDROM: Džank fud na ubanističkom đubrištu

URBANE ANEGDOTE: Naši novobogataši, zovu ih i ratnim profiterima jer su pare stekli kada je sav normalan svet jedva sastavljao kraj s krajem, kada su mnogi izgubili sve što su imali čak i u državnim bankama, obožavaju kupole, tornjeve, prave kule-osmatračnice (Arkanova vila u Ljutice Bogdana), stražare sa balustradama, kapitelima, lukovima, lavovima, orlovima, labudićima, ampirskim vencima, a ponegde i napisima neizostavnim "Miroslavljevim pismom".

"To i nisu kuće, jer je spolja vidljivo da je njihova funkcionalnost sumnjiva one su mnogo pre skulpture, one su ostvarene vanvremenske vizije. Stepen njihove neautentičnosti je toliko veliki da se one iznenada pretvaraju u svoju suprotnost i postaju uspela urbana anegdota", kaže Prodanović i dodaje da Dedinje pruža jasan uvid u mikrogeografiju moći srpskog društva na prelasku u treći milenijum: politički moćnici, junaci bordela ratnika, zvezde turbo folka, "bizmismeni", kriminalci, proročice. Ova "nova klasa" sada gramzivo i beskrupulozno istiskuje poslednje ostatke "predratne buržoazije" ali i pobednika koji su 1945. "obavili efektnu restrukturalizaciju prvobitne dedinjske populacije".

Za pisca knjige Lepši i stariji Beograd najilustrativniji primerci ove jedinstvene arhitektonske sapunske opere pripadaju nečemu što bi se moglo nazvati "Karić-stajl"; broj kuća koje je ova moćna porodica devastirala pregradnjom, dogradnjom i "balusterizacijom" dobio je obeležje pravog "desanta" na ovaj deo grada. Na jednoj od palata fasadu ukrašavaju kopije Mikelanđelovog Davida i skulpture antičke boginje Afrodite. Dva Davida i dve Afrodite ukrašavaju onu neobičnu vilu u Užičkoj. Neka od ovih sedam-osam ili devet kuća braće Karić (tačan broj nije lako utvrditi!) bile su zaštićene zakonom. Moćna porodica se na ovu pravnu formalnost nije obazirala, nikakve dozvole nije tražila poručujući da za tu "papirologiju" nemaju vremena, a ionako sve te kuće neće odneti u grob!

Uostalom, ni moćni komšija Slobodan Milošević nije tražio saglasnost za svoju graditeljsku preduzimljivost: jednostavnu kuću od oko 150 kvadratnih metara on je rekonstrukcijom i preparcelizacijom zemljišta pretvorio, kako upravo saznajemo iz novina, u neprepoznatljivo nakinđureno zdanje od oko 700 metara kvadratnih u koje će se uskoro useliti Mirjana Marković koja će konačno napustiti rezidenciju predsednika SRJ koju su, po odluci predsednika Vojislava Koštunice, koristili ona i njen suprug do njegovog hapšenja.

NOVI DEDINJSKI POREDAK: Autor knjige Lepši i stariji Beograd uočava da nije nimalo slučajno što je u ovoj nekada zelenoj rezidencijalnoj oazi podignuta zgrada jedne od nekoliko televizija koje promovišu "novi dedinjski poredak". Posebna je ironija da je ovo monstr-zdanje u rezidencijalnom delu grada ovenčano nagradom za arhitekturu. Dedinjci se neće mnogo utešiti što će vlasnik "Pinka" platiti ekstraprofit; oni tvrde da je čitav kraj nepovratno unakažen.

"Koncentracija moći, vlasti i para napravila je haos u arhitekturi. Ali u pitanju je i moral struke – arhitekti su nekritički povlađivali investitorima, preovladavao je manir "burazerskog" poslovanja. Nadajmo se da će sada tome doći kraj. Služba zaštite je poslednjih godina u različitim vidovima ukazivala na pogubno stanje i ugroženost kulturnog nasleđa. O tome postoje pisani dokumenti. Postoji i Zakon o kulturnim dobrima koji precizno i jasno reguliše ovu oblast: ali sistem je nemoćan da spreči bahat odnos prema kulturnom nasleđu. Naša služba je marginalizovana i degradirana, što je dovelo do svesnog ili nesvesnog oduzimanja njenih zakonskih ovlašćenja. Nadajmo se da će Prodanovićeva knjiga uzburkati javnost, za sada nezainteresovanu, uljuljkanu u samozadovoljstvu ili opterećenu elementarnim egzistencijalnim problemima", kaže u razgovoru za naš list Gordana Mitrović, istoričar umetnosti i viši stručni saradnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Onespokojava njena tvrdnja da je stanje u unutrašnjosti još gore nego u Beogradu: devastirana su stara gradska jezgra, priča o banjama je posebno tužno poglavlje. I crkva daje svojevrstan doprinos građenu "lepših i starijih zdanja": nekim vladikama se na primer ne dopadaju barokne crkve po Vojvodini, pa bi da ih restauriraju, dozidaju i pretvore u "prave srpske crkve".

DOGAĐANJE KIOSKA: Najvažnija arhitektonska forma epohe Slobodana Miloševića, je – bez ikakve sumnje – kiosk, smatra Mileta Prodanović. Kao dominirajući urbani fenomen novijeg vremena on je proučavan, održavani su i konkursi za najuspešnije primerke (po kategorijama), a "Vreme" je dalo početkom 1998. svoj doprinos proučavanju ovog fenomena: izabran je i najružniji beogradski kiosk (tri kategorije: Nova generacija, Forma i Metastaza). Ovo će biti, verujemo, dragocen doprinos budućim generacijama, kada budu analizirali duh "godina raspleta". Jer, kako reče jedan od članova našeg žirija, kiosci nisu problem per se, njihov duh živi na mnogo lepšim mestima: na Dedinju, u Francuskoj 7, u Knez Mihailovoj 35…

Ovaj jedinstveni bedeker kroz Beograd devedesetih tek je uvertira u opsežne studije koje treba da rasvetle urbani sunovrat Beograda tokom poslednje dekade dvadesetog veka, ukazuje autor. Izvesno je da će vreme ublažiti nakaznost mnogih ožiljaka u urbanom tkivu, neki će jednostavno nestati (nadajmo se kiosci). Bedeker ostaje kao dragoceni spomenar na "godine raspleta" u Beogradu. Mileta Prodanović kaže:

"Ne sumnjam da će se među čitaocima koji se ove knjige maše za desetak ili više godina naći i oni koji će spremno tvrditi da ponešto od prikazanog Beograda nikada nije video. Kao što je već sada teško pronaći ljude koji bi se rado setili svog zanosa sa kraja osamdesetih ili početka devedesetih."

Novi epitafi

O devedestim, o "deset krvavih godina", o ruženju gradskog ambijenta govore i nadgrobni spomenici. Spomeničko obeležje Zorana Šijana, nekadašnjeg reprezentativca u kik-boksu ali, kako se verovalo, i lidera "surčinskog klana", koji je ubijen novembra 1999. na uglu Svetozara Markovića i Nemanjine, predstavlja figura pokojnika (bronza) u prirodnoj veličini, pored nje nizak okrugli stočić (mermer), a na njemu litarska flaša koka-kole, kutija cigareta, i pepeljara (sve od mermera). Prodanović kaže da ovaj aranžman jasno upućuje na sistem vrednosti u svakodnevnom životu supkulture u kojoj je pokojnik bio jedna od najznačajnijih ličnosti i koji se u celini sadrži u "hitu" čiji je naslov "Koka-kola, Marlboro, Suzuki":

"Kokakola, Marlboro, Suzuki,

Diskoteke, gitare,buzuki,

To je život, to nije reklama

Nikom nije bolje nego nama…"


Profiteri i dobrotvori

Naši bogataši, Karići i ostali, nisu dobrotvori ili zaštitnici umetnika, iako bi želeli ponekad da sa predstavljaju kao da su Mediči, kaže konzervator Gordana Gordić. Ona podseća na trgovce, velike dobrotvore iz naše prošlosti: Nikola Spasić je ostavio svom narodu neka od najlepših beogradskih zdanja – Knez Mihailova 33, Knez Mihailova 37, Knez Mihailova 47, zatim poznati Spasićev pasaž u Knez Mihailovoj 19… Manje je poznato da je izgradio i Gradsku bolnicu, kao i Đačko sklonište pored palilulske osnovne škole u Takovskoj 4… Podsetimo i na zadužbine Ilije Kolarca, Miše Anastasijevića (zgrada Rektorata), Luke Trebinjca, Palatu Sime Igumana, Palatu Kiki u Knez Mihailovoj 50, zadužbine Milenkovića, Naumovića, Vlajkovića… svi su ostavili velike zadužbine "otečestvu svome".

Iz istog broja

Knjige - Mleko i pivo

Deserter’s songs

Zoran Ćirić

Ekranizacija "Gospodara prstenova"

Vilinska priča za decu i odrasle

Nebojša Grujičić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu