Kultura

Intervju – Vladimir Perišić, reditelj

Šta to po dvorovima plaši gospodu? 2

Šta to po dvorovima plaši gospodu?

"Pošto se na ovim prostorima polako razilazi ono što se u vojnoj terminologiji zove ‘magla rata’, postaje očigledno u kojoj meri je zastrašujući ovaj novi pejzaž: ‘okupirane teritorije’ – kako ih zove Džoni Štulić – koje su nastale raspadom Jugoslavije pokazuju sve klasične simptome kolonijalnih oboljenja. Ali, po rubovima te mape dominacije počinju da se pojavljuju i simptomi otpora. Pre svega mislim na generaciju koja je rođena za vreme ili posle raspada Jugoslavije, koja odrasta u kapitalizmu i kojoj je jasno da njihove vlade ne zastupaju interese svog naroda već stranih kompanija. Iz toga će s vremenom izaći jedan novi pucanj ili krik pobune"

Poslednjeg dana ovogodišnjeg Filmskog festivala na Paliću koji se održava od 19. do 25. jula, biće prikazano ostvarenje Mostovi Sarajeva, omnibus 13 kratkih filmova evropskih reditelja, urađenih povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, koji, kako je rečeno, "daju različita viđenja promena na kontinentu tokom poslednjeg veka, a kroz vizuru Sarajeva. Šta je ovaj grad predstavljao u evropskoj istoriji, i šta Sarajevo predstavlja sada." Film je urađen u koprodukciji Francuske, Bosne i Hercegovine, Švajcarske, Italije, Portugala i Bugarske, a među autorima ovog omnibusa su Žan-Lik Godar, Kamen Kalev, Sergej Loznica, Aida Begić, Kristi Puiju, Vićenco Mara… Pre Palićkog festivala, Mostovi Sarajeva su prikazani ovog maja na specijalnoj projekciji van takmičarskog programa Međunarodnog festivala u Kanu, a zatim i u Sarajevu, na obeležavanju jubileja posvećenog stogodišnjici početka Prvog svetskog rata. Reditelj jedne od priča ovog omnibusa, filma naslovljenog Naše će sjeni…, jeste Vladimir Perišić.

Vladimir Perišić (1976) već je učestvovao na Kanskom festivalu, 2003. godine, sa debitantskim kratkim filmom Dremano oko. I njegov prvi igrani film Obični ljudi (Ordinary people) 2009. je prikazan u Kanu. Za ovaj film o vojnicima odvedenim autobusima na nepoznatu lokaciju kako bi likvidirali grupu ljudi s povezom preko očiju koje nikada pre nisu videli, Perišić je na međunarodnim festivalima dobio nekoliko nagrada, uključujući i nagradu "Srce Sarajeva" na Sarajevo Film festivalu. Poziv da učestvuje u Mostovima Sarajeva Vladimir Perišić je dobio od francuskog kritičara Žan-Mišela Frodona, umetničkog direktora projekta. U svom filmu Naše će sjeni… Vladimir Perišić bavi se Mladom Bosnom i citira fragmente odbrane sa suđenja Gavrilu Principu i Mladobosancima za atentat na Franca Ferdinanda.

"VREME": Zašto film o Mladoj Bosni? Da li ste tokom rada znali priče ostalih filmova u omnibusu?

VLADIMIR PERIŠIĆ: Stvar koja ovde nije dovoljno poznata jeste da je ideja za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata nizom manifestacija došla od bivšeg francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija. Njegova kratka politička biografija bi mogla da izgleda ovako: Dok je bio ministar policije, izjavio je da francuska predgrađa treba očistiti od "ološa" "Karšerom". Tokom predsedničke kampanje je obećao da će "raskrstiti" sa nasleđem maja ‘68. Prvog dana na predsedničkoj funkciji je dao ton svom predstojećem mandatu jutarnjim džogingom u majici "New York Police Department". Zatim je usledio zakon kojim se u osnovno obrazovanje uvode obavezna predavanja o "dobrobitima kolonijalizma". I dok se u školama predavala "dobrobit kolonijalizma", policija je ispred škola, naočigled dece, legitimisala roditelje koji su došli da ih sačekaju i hapsila one koji nisu imali boravišne papire. Kasnije je usvojio mere o masovnom proterivanju rumunskih i bugarskih Roma iz Francuske iako su, kao vlasnici EU pasoša, imali pravo na boravak. Otpočeo je rat protiv Gadafija koji mu je, kako se ispostavilo, tajno finansirao predsedničku kampanju. Usput je, nekom prilikom, izjavio da je dobro što se Jugoslavija raspala jer je bila "neprirodna tvorevina"… Očigledno da za jednu manifestaciju, iza koje stoji ovako represivna vladavina, jednako dosledna u beščašću kao i u službi interesima krupnog kapitala, pobuna jedne grupe gimnazijalaca, dece seljaka i radnika, koji su se na "primitivnom Balkanu" usudili da čitaju Bakunjina i Volta Vitmena, ne može da bude ništa drugo nego sramna buka. Ali, politika počinje upravo onda kada oni glasovi koji su do juče tretirani kao buka, dobiju status govora.

Utoliko mi je bilo izazovno da prihvatim učešće u omnibusu. Bliska mi je ideja Renea Votijea, reditelja prvog francuskog antikolonijalnog filma Afrika 50, da je zadatak filma da "ne pusti vlade da pišu Istoriju". Sličan odnos prema filmu kao umetnosti koja prkosi narativima moćnih ima i Ken Louč: kada sam pre nekoliko godina gledao omnibus 11. septembar posvećen napadima na Njujork, na mene je, u tom kontekstu, jak utisak ostavio njegov kratki film o američkom državnom udaru protiv Salvadora Aljendea u Čileu 11. septembra 1973. Otud, za početak, odluka da film baziram na transkriptu odbrane Mladobosanaca. U radu na filmu sam se služio idejom "tigrovog skoka" iz Teza o shvatanju istorije Valtera Benjamina u kojima razmišlja o jednoj mogućoj istoriji potlačenih. Benjamin zove "tigrovim skokom" onaj trenutak kada sadašnjost citira – i na taj način reaktualizuje – pobune iz prošlosti. Naše će sjeni je susret jednog teksta iz prošlosti sa telima današnje omladine i željom da iz tog susreta nastane jedna nova pobuna.

U omnibusu učestvuje nekoliko reditelja čije filmove volim, pa je to bio još jedan razlog za učestvovanje. Tokom rada nisam znao o čemu govore drugi filmovi i reditelji međusobno nisu kontaktirali.

Publici ste ponudili transkript odbrane Mladobosanaca, ne bi li sama došla do zaključka o čemu se tu zapravo radi. Šta ste vi otkrili o njima?

Antiimperijalizam, antikolonijalizam, emancipacija, jugoslovenstvo, želja za kulturnim ujedinjenjem Srba i Hrvata, borba protiv analfabetizma, pravo na obrazovanje i otvaranje škola, ateizam, pobuna kao anticipacija socijalne revolucije, saosećanje sa narodom i položajem težaka u Bosni, odsustvo mržnje prema Austrougarskoj monarhiji, izraženo žaljenje za smrt Sofije pa čak i sažaljenje prema Francu Ferdinandu kao čoveku, ali ne i kao predstavniku imperijalne sile, uticaj socijalne literature, filijacija sa internacionalnim anarhističkim pokretima, sa Bakunjinom i Kropotkinom, revandikacija prava na tiranoubistvo, protest protiv rđavog upravljanja Bosnom, zalaganje da svoj narod dođe na onaj stepen na kome se nalaze i drugi narodi, rad na razvoju i Bosne i Srbije i Hrvatske… To su glavne ideje Mladobosanaca, kako su ih izneli na suđenju.

Potrebno je mnogo loše volje i još više intelektualnog nepoštenja da se u tim idejama nađe nešto sporno. Jer one u potpunosti, i sasvim ravnopravno, pripadaju emancipatorskim pokretima prošlog veka. Zapravo, u njima je sporno upravo to da ništa nije sporno. Jer od pada Berlinskog zida, neoliberalni kapitalizam – čiji je Sarkozi samo jedan od predstavnika – u sad već potpuno otvorenom ratu protiv naroda, sistematski radi na kriminalizaciji i uništavanju emancipatorskih politika XX veka.

Gde je sad idealizam Mladobosanaca? Da li postoji ili ne? Šta su danas ideali mladih ljudi?

Pošto se na ovim prostorima polako razilazi ono što se u vojnoj terminologiji zove "magla rata", postaje očigledno u kojoj meri je zastrašujući ovaj novi pejzaž: "okupirane teritorije" – kako ih zove Džoni Štulić – koje su nastale raspadom Jugoslavije pokazuju sve klasične simptome kolonijalnih oboljenja. Ali, po rubovima te mape dominacije počinju da se pojavljuju i simptomi otpora. Pre svega mislim na generaciju koja je rođena za vreme ili posle raspada Jugoslavije, koja odrasta u kapitalizmu i kojoj je jasno da njihove vlade ne zastupaju interese svog naroda već stranih kompanija. Iz toga će s vremenom izaći jedan novi pucanj ili krik pobune.

Šta to po dvorovima plaši gospodu? 3

Kako je na vaše viđenje ove priče reagovala publika u Sarajevu gde je film prikazan povodom obeležavanja jubileja početka Prvog svetskog rata?

Nisam bio na premijeri u Sarajevu. Nadam se da će Sarajlijama koji su, na dan atentata, protestovali sa maskama Gavrila Principa i transparentima "We are occupied", "by fascism", "by capitalism", "by EU and international community", "by MMF", "by nationalism" i "Ja sam Gavrilo Princip, ne barći u BiH" i svima onima koji su se u tim protestima prepoznali, film biti blizak.

Kako gledate na obeležavanje stogodišnjice Sarajevskog atentata u Sarajevu?

Evropske vladajuće klase preispituju istoriju kako bi kroz tu reinterpretaciju prošlosti dokazale da su one danas jedine legitimne da vladaju. Jer, kako je primetio Orvel, onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Jugoslavija je prvi put nastala iz pobune Mladobosanaca a drugi put iz Narodnooslobodilačke borbe partizana, a oba puta u otporu evropskom imperijalizmu. Zato jugoslovenska ideja predstavlja pretnju. A kako se u ovim kolonijama koje su nastale na tlu bivše Jugoslavije na vlasti nalaze mahom naslednici ideologija poraženih u Drugom svetskom ratu, evropske vladajuće klase, sasvim prirodno, u tim klasama nalaze saveznike za svoju politiku. Jer uprkos međusobnoj netrpeljivosti, balkanski vladari dele dva konsenzusa – jedan o Jugoslaviji kao grešci i drugi o kapitalizmu kao jedinom i najboljem od svih mogućih svetova.

Što se samog obeležavanja u Sarajevu tiče, tri detalja su indikativna.

1. Početak Prvog svetskog rata se obeležava na dan atentata, iako je rat počeo mesec dana kasnije. Nije potrebno mnogo pameti da se shvati da se tu pre radi o nekoj vrsti odavanja počasti ubijenom prestolonasledniku i o žaljenju za Austrougarskom, kakvo ni Jozef Rot nije pokazao u svojim romanima. Ali, te evropske klase, koje se s jedne strane kunu u ljudska prava, a sa druge strane oplakuju smrt prestolonaslednika ubijenog na teritoriji koju je okupirao, zaboravljaju tri člana Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1793. godine koja postavljaju pravo na otpor. "Suverenost počiva u narodu" (član 25). "Neka svaka osoba koja uzurpira suverenitet bude odmah ubijena od strane slobodnih ljudi" (član 27). "Kada vlada krši prava naroda, pobuna je, za narod kao i za svaki deo tog naroda, najsvetije pravo i najneophodnija dužnost" (član 35).

2. Proslava je zamišljena kao slanje poruke mira. Da li to znači da bivši evropski gospodari dolaze sa porukom mira i obećanjem da više neće okupirati, eksploatisati i zarad svojih ekonomskih interesa pokretati ratove? Ili to pak pokoreni treba da daju svečano obećanje da se više neće buniti i da ropstvo neće zvati ropstvom? Ako se o ovome drugom "miru" radi, onda je to jedan bunjuelovski primer hipokrizije morala o kome mislim isto što i o ideji da se crnačkim robovima u poljima pamuka drže edukativni seminari o nenasilju.

3. Na dan Atentata u Sarajevu, Bečka filharmonija izvodi Hajdnov Kaiser quartet posvećen austrijskom caru. To je kulturni imperijalizam koji napreduje i u toj meri je ogoljen da postaje neka vrsta sopstvenog prototipa.

Ali pošto taj imperijalizam očigledno pušta mašti na volju bez ikakvog stida, hajde da i mi maštamo, pa zamislimo obrnutu proslavu. Na dan atentata Dubioza kolektiv ima koncert u Bečkoj filharmoniji i izvodi Op, op, opa / Dolazi Evropa / Sad će da nas biju / Sile svetske milicije, dok bečka buržoazija aplaudira, ako ne oduševljeno onda barem onoliko pristojno koliko očekuje da mi aplaudiramo Kaiser quartetu.

Pošto sve to ima i jednu komičnu dimenziju, adekvatan komentar bi bila parafraza Gruča Marksa: "Ovaj čovek izgleda kao kolonizator, govori kao kolonizator, ponaša se kao kolonizator. Ne dozvolite da vas prevari: on jeste kolonizator!"

Vaš film Obični ljudi nije nigde lociran niti je vremenski preciziran, pa ipak je u njemu viđena Jugoslavija i njen raspad. Zašto vam je odgovaralo da ne odredite mesto i vreme radnje filma?

Nije Jugoslavija umrla u zločinima, logorima, etničkom čišćenju. Već su se iz etničkih čišćenja i zločina rodile ove državice u kojima živimo. A kako na ovim prostorima rat još uvek traje, samo se vodi drugim sredstvima, ti zločini koji su juče služili da među nama poseju mržnju, danas se koriste da tu mržnju i razdor održavaju.

Ja sam sa Običnim ljudima pokušao da razumem, filmskim sredstvima, da li i kako običan čovek može da počini zločin. Ali mi je takođe namera bila da to izvedem u formi koja će onemogućiti da moj film bude korišćen kao poligon za dokazivanje bilo kojeg od trenutnih političkih diskursa na ovim prostorima. Jer se ni u jednom od ciljeva tih diskursa ne prepoznajem.

I u Običnim ljudima i u Naše će sjeni sarađivali ste sa naturščicima. Zašto?

Odnos koji se uspostavlja sa neprofesionalnim glumcem je često mnogo intenzivniji, mnogo bliskiji, od onoga koji uspostavljate sa profesionalnim glumcem za koga je to jedna od uloga te sezone. Volim te ljudske veze koje se pletu tokom rada i mislim da se uvek osećaju u filmu. Neprofesionalni glumac u film ulazi sa željom koja je ogromna, koja je amaterska u etimološkom značenju te reči: amater, od latinskog amator – onaj koji voli. To je pored reditelja često jedina osoba na snimanju kojoj nije važna pauza za ručak, osmočasovno radno vreme, snimate li nedeljom ili ne, i sve ostale besmislice koje je filmska industrija nametnula filmu a koje sa umetnošću nemaju nikakve veze. Neprofesionalni glumac donosi sebe, takvog kakav je. Mene, kao reditelja, to primorava na skromnost, primorava me da mu se podredim, da ideje koje sam mogao da imam tokom rada na scenariju stavim, kao u dokumentarnom filmu, na ispit stvarnosti koja je preda mnom. Svaki put kada sam radio sa naturščicima oni su scenario, tokom snimanja, znatno promenili. Zatim se u montaži ispostavljalo da je taj film zapravo tačniji, da sam zahvaljujući njima izbegao zamku da snimamo scenario, pa smo tako kroz proces snimanja našli njegov ekvivalent, njegovu inkarnaciju u stvarnosti.

I Obični ljudi i vaš najnoviji kratki film Naše će sjenisu o prošlom vremenu. Vi kao da se nadate da će ljudi jednom poslušati naravoučenija istorije?

Nisam razmišljao na taj način. I Obični ljudi i Naše će sjeni… dešavaju se sada i ovde. Sa Običnim ljudima sam hteo da stavim na proveru jedno pitanje koje me je proganjalo: da li običan čovek, uhvaćen u vojnu mašineriju, može da postane egzekutor? Imali smo kratki scenario, koji je postavljao početnu situaciju i dalje, poput auto-karte, naznačavao mogući pravac. Zatim sam okupio grupu naturščika i rešio da snimam scene redom da bih video kako će reagovati u toj, zadatoj a eksperimentalnoj situaciji…

Sa Naše će sjeni… sam imao transkript suđenja, dakle jedan tekst iz prošlosti. Moja hipoteza je bila da postoji jedan mogući susret između tog teksta i današnje omladine, da današnja omladina može da taj tekst nasledi, da ga prihvati kao svoj glas i na taj način ga inkarnira. Na kraju sam, u montaži, koristio materijal sa probnih snimanja jer se ispostavilo da je to bio trenutak susreta, u kome je tekst prepoznao svoje naslednike, u kome su tela prihvatila tu pobunu kao svoju. Mislim da za reditelja filma jedina potvrda ispravnosti njegove početne ideje (i zato radije koristim reč – hipoteza) dolazi kroz taj ispit stvarnosti. Tokom snimanja se film desi ili ne. U oba slučaja sam samo hteo da tu hipotezu podelim sa gledaocima.

O podobnosti

Nakon što je na Sarajevo Film festivalu vaš film Obični ljudi osvojio glavnu nagradu "Srce Sarajeva", nekoliko uticajnih književnika i novinara sa tamošnje scene (Ahmed Burić, Mile Stojić, Faruk Šehić) na vrlo grub način su vas optuživali za prikriveni nacionalizam, a zbog činjenice da ni dželati ni žrtve u vašem filmu nisu jasno etnonacionalno "markirani".

Kako ovde nemamo dovoljno prostora, osvrnuću se na samo jedan od tekstova koje navodite. Šehić je pisao o tome zašto neće gledati Obične ljude. Zapravo, on parafrazira tekst Pavla Levija Kapo iz Omarske u kome Levi objašnjava zašto neće gledati Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića. Levijev tekst se poziva na tekst filmskog teoretičara Serža Daneja Travelling iz Kapa, o filmu Kapo Gila Pontekorva. Danej u svom tekstu objašnjava zašto nije gledao Kapo pozivajući se, u jednoj vrsti omaža, na tekst reditelja Žaka Riveta u kome on analizira scenu iz pomenutog filma u kojoj zarobljenica nacističkog logora izvršava samoubistvo bacivši se na električnu ogradu. Rivet zamera Pontekorvu što je u tom trenutku, iz estetskih razloga, rešio da napravi vožnju kamere (travelling): "Čovek koji se u tom trenutku odluči za vožnju kamere unapred, kako bi što bolje kadrirao mrtvo telo – pažljivo smeštajući podignutu ruku u ćošak finalne kompozicije – taj je čovek vredan najdubljeg prezira." Rivet dodaje da je "vožnja kamere pitanje morala". Tekst je objavljen u Cahiers de cinema, 1961. godine, i ostao je kao jedan od amblematičnih tekstova generacije "politike autora". Rivetova, kao i Danejeva poenta, jeste u tome da jedan film, uprkos svojoj tematici i uprkos najboljim političkim namerama reditelja, može da bude neprihvatljiv iz formalnih razloga. Odnosno, da postoji nešto što možemo da nazovemo "politikom forme".

Šehić pak mom filmu zamera, kao uostalom i Burić, ne formu već to što moje namere njima nisu onoliko jasne koliko su oni rešili da bi trebalo da budu. Da je Šehić film gledao, kao što nije, video bi da smo u Običnim ljudima sasvim svesno napravili vožnju kamere u trenutku jednog ubistva. Zato je jedna od najpriznatijih francuskih teoretičarki filma Nikol Brenez, koja je film gledala i o njemu u više navrata pisala, upravo napravila razliku između te vožnje kamere i one o kojoj govori Rivet, kao i poređenje sa jednim Godarovim tekstom u kome govori o jedinom filmu o logorima koji bi bio tačan, ali nikada neće biti snimljen jer bi bio neizdrživ za gledanje.

Kao veliki poštovalac Lotreamonove poezije, znam da je plagijat neophodan i da ga progres zahteva. Ali u Šehićevoj se verziji plagijata, kao u dečijoj igri gluvih telefona, smisao u toj meri izgubio da su se na operacionom stolu moga filma susreli jedino njegovo neznanje i njegova ambicija da zabavlja raju u kafani. Pa je taj tekst dalje bespredmetno komentarisati sem kao poučan primer da kada ne gledate nešto o čemu pišete, barem treba da razumete ono što prepisujete.

A što se tiče onih koji umetnosti vole da propisuju pravila, po pravilu se ispostavlja da je ta njihova ljubavna romansa sa umetnošću neuzvraćena.

S.Ć.

Iz istog broja

TV manijak

Retke i zaštićene vrste

Dragan Ilić

Reč o delu

Odbrana doktorata

Dragan Kremer

In memoriam – Marko Babac (1935-2014)

Zabranjena montaža

Radoslav Ćebić

Reportaža – Exit 2014

Glorija zauvek

Jasmina Lazić

Roman – Dezorijentisani

Svet nakon rasprsnuća

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu