Kultura

Hronika Miloševićevog robijanja: dokument ili pornografija

26. 7. 2001. / 12.53

Šta je Upravnik video

Blanušu nije bilo blam ni da opisuje šta i kako "Sloba" i "Mira" tepaju jedno drugome, gde ga ona ljubi i tome slično... O znalačkom opisivanju sadržaja njegovog ručka da i ne govorimo. Jedino je s knjigama građanin Blanuša nešto slabije stojeći

Ma kakvi mačkovi i njima slični, mrzim sve mačkove, svi su oni u uniformama isti, i oni koji su streljali po logorima i ložili ljude, a kad dođe prvi u mesecu stali su u red i primali platu za svoj rad, pa posle pišu knjige i bogate se.

Šta je Upravnik video 1

(Marija Milošević, po Dragiši Blanuši)

Šta je Upravnik video 2

Dragiša Blanuša je čovek koji se u pravo vreme zatekao na pravom mestu: bio je upravnik Okružnog zatvora u Beogradu baš kada se Slobodan Milošević privremeno nastanio u ćeliji br. 1121 dotične kazneno-popravne ustanove – nigde ne piše da li je Blanuša uspeo da Miloševića popravi za tako kratko vreme? – i tako je bio u prilici da sa čovekom koji je samo koji mesec ranije vedrio i oblačio Srbijom i svojim unikatnim shvatanjem politike pravio darmar po svetskim diplomatskim salonima, provede mnoge dane (i poneku noć). A sve to u situaciji kada se Miloševićeve životne prilike radikalno menjaju, tj. kada je prvi put izložen na milost i nemilost nekim strogim ljudima koji određuju svaki trenutak njegovog novog života… Tako je, dakle, građanin Blanuša, sve obavljajući svoju profesionalnu dužnost, bio privilegovani svedok jednog pada i posednik mnogih slatkih, banalnih tajni čija se savršena "spoznajna" ništavnost nekako "prirodno" potire jakim malograđanskim refleksom trijumfalističke radoznalosti, od kojeg ponekad manje-više svi patimo, jer nam služi kao mehanizam simboličke osvete poniženih & uvređenih; setite se samo koliko ste puta tokom proleća čuli (ili izrekli) ono: "e, da mi je sada da vidim Slobu, da mu samo vidim izraz lica dok glanca kiblu" (sledi serija psovki). Kada su "Slobu" napokon spakovali na obalu Severnog mora, građanin je Blanuša shvatio da ima gotovu Priču, škakljivu inside story na kojoj je, po svoj prilici, ionako marljivo radio od prvog dana Miloševićevog zatočenja. I tako je Vaskoliko Srpstvo – ili bar njegov jedva natpolovični deo koji je mentalno u stanju da pročita celu jednu knjigu bez da se posle, o društvenom trošku, oporavlja u sanatorijumu – dobilo Raport Iz Prve Ruke o Miloševićevom robijanju, toliko iscrpan i pornofilski intiman da mu nedostaje još samo izveštaj o stolici (no, zato je tu detaljan kardiološki bilten, sve intrigantne amplitude krvnog pritiska, a i precizan raspored njegovih noćnih buđenja i prevrtanja po krevetu). Knjiga Dragiše Blanuše ("Čuvao sam Miloševića – Dnevnik iz ćelije broj 1121"; "Glas javnosti", Beograd 2001) feljtonizovana je u tiražnim novinama, izazvala je brojne polemike, spominjana je mogućnost zabrane knjige, preti se i tužbama zbog povrede prava pritvorenika na privatnost i zloupotrebe službenih ovlašćenja; ukratko, letelo je perje, a to je uvek dobro za posao. Upravnik Blanuša je smenjen sa funkcije zbog ove ukoričene indiskrecije, ali ga je njegov partijski šef Vladan Batić surovo kaznio premeštajem u Ministarstvo pravde; knjiga se, za pretpostaviti je, dobro prodaje, tako da je, sve u svemu, građanin Blanuša svakako na dobitku: em više ne mora da se preganja sa robijašima po memljivim i sumornim odajama notornog CZ-a, em će pasti i koja parica od primenjene lepe književnosti

Šta je Upravnik video 3

"MATRICA LUINSKI": Potpisnik ovog teksta ne namerava da se bavi pravnim aspektom Blanušinog čina, tj. njegovom legalnošću/nelegalnošću: zanima me isključivo "kreativni postupak" novopečenog "publiciste" – kako bivši Upravnik negde samome sebi tepa – i njegove "šire društvene konotacije"… Najpre, "metodološki" gledano, a u odbranu naprasno raspisanog građanina, može se reći da se dobar deo nefikcionalne tekstualne produkcije današnjeg vremena – čija je voajerska mantra: činjenice, činjenice, činjenice… – bazira upravo na fizičkom prisustvu autora "na pravom mestu i u pravo vreme". Doduše, novinski, agencijski ili RTV izveštač je plaćen za to da bude tu-i-tu i da javnosti obznani šta je video i čuo; no, nemojmo se praviti blesavi: u najmanju ruku posle Monike Luinski, svet više ne može biti nedužan glede Anonimnosti koja se proslavi i obogati samo zato što je došla u slučajan, prozaičan, intiman, služben ili naoko beznačajan dodir s nekim ko je već slavan, ili makar ozloglašen. A šta je ozloglašenost nego najtrajnija i najstabilnija vrsta slave… Jedna bucmasta pripravnica u Beloj kući danas je sirota mala bogatašica i prepoznatljivo lice i u poslednjem selu na Madagaskaru – ili pod Besnom Kobilom, svejedno – samo zahvaljujući svojim (inače sasvim dosadnim) erotskim avanturama sa najboljim saksofonistom u istoriji američkih predsednika, te "društvenom značaju" koji je to njihovo švalerisanje sticajem okolnosti dobilo; njena čuvena plava (flekava) haljina, koja je onomad bila i Dokazni Materijal, danas je prvoklasni pop-artefakt ogromne tržišne vrednosti, za posedovanje kojeg se mora izdvojiti impresivna suma na aukciji. Ta osoba je, dakle, zanavek prebrinula sve finansijske brige: kad god joj usfali para, može dobro da proda neki svoj iznošeni brushalter.

Građanin Blanuša je, dakle, prvi rasni srpski primerak "matrice Luinski": pisanju i javnom komuniciranju nevični everyman koji je igrom slučaja došao u bliski kontakt sa Istorijom, pa sada gleda da se i sam nekako ogreje na tom (crnom) suncu… Rezultat njegovog autorskog pregnuća – u kojem mu je, by the way, pomoglo stručno lice, priređivač Dragan Vlahović – pedantna je hronika Miloševićevog robijanja, i čak nešto šire – od vremena diskretnih priprema za njegovo utamničenje u CZ-u, pa do još diskretnijeg transportovanja na banjički heliodrom, s kartom za Hag via Tuzla… Blanušu nije mrzelo – a nije ga bilo ni blam – da beleži sve detalje do kojih je mogao doći, bilo neposrednim uvidom i prisustvom, bilo u razgovorima sa zatvorskim čuvarima koji su držali Miloševića na oku 24 sata dnevno, notirajući – čini se – svaki njegov kašalj. Ovim je metodom (prisluškivanja i sličnog, kune se upravnik, nije bilo) skupljena impresivna količina "ekskluzive", do kojoj je autoru i izdavaču toliko stalo da zastrašujuće strogo, detaljno i inventivno zapovedaju da se nijedan deo ove knjige "ne sme reprodukovati, čuvati u kompjuterskom sistemu ili prenositi u bilo kojoj formi, bilo kojim sredstvima: mehaničkim, fotografskim, elektronskim ili drugim načinom sada postojećim kao i naknadno pronađenim". Ta je "ekskluziva", bez obzira na ovu tipično "ranotranzicijsku" kočopernost svojih legalnih posednika, u javnosti već izazvala dosta ljutitih i zgroženih reakcija, jer se sastoji (i) od detaljnog prepričavanja razgovora Miloševića sa suprugom, kćerkom i snahom, Tomom Filom i ostalim advokatima, prepodobnim Amfilohijem, neizbežnim ruskim dumašima koji poletno idu na svaki srpski belaj kao muve na… med, ali i vrlim mu partijskim drugovima, sve odreda moralno-intelektualnim gorostasima koji mu sada, u mrskom Ševeningenu, sigurno mnogo nedostaju (humanitarni predlog Nadležnima: možda da mu se izađe u susret? Samoća nije dostojna čoveka, ma koliko grešan on bio); Blanušu nije bilo blam ni da opisuje šta i kako "Sloba" i "Mira" tepaju jedno drugome, gde ga ona ljubi i tome slično… O znalačkom opisivanju sadržaja njegovog ručka da i ne govorimo. Jedino je s knjigama građanin Blanuša nešto slabije stojeći – što treba razumeti, čovek tek što je postao pisac, nije lako nadoknaditi gradivo! – pa tako navodi kako je S. M. čitao i "7000 dana u Sibiru" izvesnog Džona Štajnbeka! Oh, Mon Dieu… Na jednom mestu, naš Pisac napominje kako je Miloševiću, u jednoj dirljivoj situaciji, potekla suza "iz desnog oka", što celoj stvari daje – ne prvi put – razgaljujući ukus (zonosumračne) burleske: je li to neko stajao i zagledao Miloševiću u podočnjake, ili šta? Da li je Blanuša baš siguran da teška muška, ekspredsednička suza nije ipak kanula iz levog oka? Ovo ne znači da dolepotpisani sugeriše moguću neverodostojnost podataka u knjizi – ta, kako bismo mi, neupravnici nezatvora, to mogli znati? Tim pre što je Pisac neretko sasvim uverljiv: kada piše kako su se S. M. i Ivica Dačić dogovarali da mora "da se poveća intenzivnost u partiji", naprosto si sklon sve da mu poveruješ: dovoljno je da pogledaš kroz prozor i da se uveriš da su ovu državu decenijama vodili oni koji svojim živopisnim mentalnim doprinosom "povećavaju intenzivnost u partiji"…

KESA S CIPIRIPIJEM: Pošto se uvek, jakako, nađe Nevernih Toma, Upravnik Blanuša je za takve pripremio i neoborive dokaze u vidu hiperultraturbomegaekskluzivnih fotografija šetnje Miloševića po zatvorskom krugu s već čuvenim stražarom Mačkom, te iz još nekih Do sada Neviđenih Situacija… Skromni i samozatajni autor fotografija se nije potpisao – da li se to Upravnik bavio i suptilnom fotografskom umetnošću, ili šta? – a već smo rekli da ćemo u ovom tekstu ostaviti po strani može li se i sme li se bilo ko, pa i Pritvoreno Lice na ovaj način, bez znanja i dozvole, izlagati javnosti sa prizorima iz "nejavnih" situacija… Meni je, ipak, najdirljivija slika Miloševićeve zatvorske ćelije – snimljena možda neposredno nakon njegovog pakovanja u helikopter? – na kojoj se vidi, uz gomilu razbacanih namirnica, i jedna prazna najlon-kesa s nacrtanim Cipiripijem! Sve pokušavam da se setim ovih dana: koliko je star Cipiripi? Da li je on postojao pre Miloševićeve vladavine, ili može da posluži kao jedna od ikona njegove epohe? Eto šta ostade od čoveka: Mesija, Spasitelj, Ujedinitelj, Vožd, kad ono, na kraju – Cipiripi…

Bivši Upravnik i novopečeni Publicista Dragiša Blanuša biće još mnogo napadan zbog ove knjige, ali će njegova sekiracija zbog toga kopniti obrnuto proporcionalno sa stanjem njegovog buđelara, odnosno žiro-računa. U neku ruku, slično možete reći za glumce i režisere porno-filmova: prezir okoline (neretko vrlo, vrlo pretvoran) kompenziraju materijalnom nadoknadom… A u srži ove bizarne knjige ima nečega nesumnjivo duboko pornografskog. Svi, međutim, znamo da nema pornografije bez gledalaca, kao što nema kurvi bez mušterija, i da je, dakle, pravi "konstitutivni faktor" pornografskog čina njegov konzument. "Glumci", baš kao i "lake ženske", tu su samo radi para; "uvrnutost" – ako je to uvrnutost? – stanuje negde drugde. Tako je nekako i sa ilustrovanim sočinjenijem "Čuvao sam Miloševića": ono je lukrativni – a "zanatski", biće, korektno odrađeni – odgovor na postojeće potrebe tržišta. Džo Orton je onomad napisao golicavu "voajersku" komediju Šta je sobar video poigravajući se lažnim seksualnim (a i šire) moralom britanskih puritanaca. Slično je nekako i sa publicističkom burleskom Šta je Upravnik video: endemski domaći Građanin Pokorni, ogrezao u svom kukavičluku i univerzalnoj kukavnosti, godinama je krotko trpeo da ga Silnik gazi; zato je slušanje, čitanje i gledanje Silnikovih nevolja u sužanjstvu za njega svojevrsna kompenzativna naslada, za koju vredi dati koju paricu. Otuda je i ova i ovakva knjiga jedan od logičnih završetaka jedne užasne epohe, vodviljski, fejdoovski coup de grace: iza svega, iza svih Velikih Priča, iza onolike prolivene krvi prinesene kao žrtva duetu Banalnih Umova, ostala je samo jedna prazna kesa sa Cipiripijem, da blentavo landara na vetru do kraja vremena i sveta.

Iz istog broja

Pozorište

„Bash“ (Bečki festival)

Katarina Vešović

CD: Letnje ploče (2)

Tricky, Tool, Tindersticks, Jeff Buckley

Slobodan Vujanović

BELEF

„Očaravajuća noć“

Ivan Medenica

Prvi prevod "Uliksa" na srpski

Prevratnička knjiga

Nebojša Grujičić

Enki Bilal u Beogradu

Plava boja pepela

Zoran Penevski

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu