Kultura

Pozorište

Srbija u Avganistanu 1

foto: reinhard werner / burghtheatar

Srbija u Avganistanu

U Akademskom pozorištu u Beču postavljen je komad Volframa Loca Komika tame, koji dovodi u pitanje zvaničnu sliku o novijim ratovima Zapadnog sveta

Mladoliki Volfram Loc nova je zvezda takozvanog postdramskog pozorišta, pa je i njegovo novo delo Komika tame, pisano u formi radio-drame, doživelo scensku praizvedbu u renomiranom Akademskom pozorištu (kući Burgteatra). U odličnoj inscenaciji češkog režisera Dušana Davida Paržizeka došlo je do retko srećnog spoja između teksta i režije, koji stupaju u međusobni dijalog, pojačavajući svojom igrom dobre strane kako dramskog teksta tako i režijskog izraza.

Kao i u prethodnom komadu Nekoliko poruka u svemir, Volfram Loc se pokazuje kao autor koji spaja naizgled nespojive elemente, na primer dobroćudni humor sa sarkazmom ili apsurdnu travestiju sa saosećajnim pogledom na čoveka bez cini-zma. Drama Komika tame nastala je, piše Loc, po motivima Frensisa Forda Konrada Srce apokalipse: humorna akrobatika sa naslovima i imenima, koja ukazuje na roman Džozefa Konrada Srce tame, i njime inspirisan film Apokalipsa sada Frensisa Forda Kopole, karakteristična je za Locov postupak. I sama drama je motivski galimatijas, u njoj su se našli somalijski pirati, avganistanski talibani, džungla, socijalno stanje u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, papagaj koji govori, trupe UN, bombardovanje Jugoslavije i još poneki elementi.

SRCE CIVILIZACIJE: Na tragu literarnog predloška, nemački agent Pelner ima zadatak da u srcu džungle pronađe nemačkog oficira Dojtingera koji važi za poludelog, budući da je na specijalnom zadatku iz nepoznatog razloga ubio dvojicu kolega. Dojtingerov zadatak je bio da pošalje koordinate za vazdušno bombardovanje urođenika, a Pelnerov zadatak je da pošalje Dojtingerove koordinate. Na snazi je ovde apsurdno ironizovanje stvarnosti karakteristično za ceo komad: umesto da agent ubije Dojtingera, ovaj treba da bude ubijen iz vazduha, jer je to način na koji danas bivaju odstranjeni nepoželjni elementi. Depersonalizovani čin ubijanja ukazuje na još jedan važan aspekt komada, naime destabilizovanje "stvarnog" karaktera stvarnosti, odnosno fake karakter ljudskih činova, čija je druga strana nemogućnost poimanja kakav je onaj ko nešto čini, šta se zaista dešava i kakav je smisao celine dešavanja. Tu značenjsku liniju podupire režija tako što sve uloge koje treba da igraju muškarci (a ima samo muških uloga) – igraju žene. Scena je ogoljena, u pozadini se vidi požarni zid bine; u središtu je konstrukcija od dasaka, koja će na kraju prvog dela pasti, a u pauzi će glumice mašinom za preradu drveta pretvoriti daske u piljevinu. Svi rekviziti su vidljivi, glumice se presvlače na bini da bi uskočile u nove uloge. Zamena polova, prazna bina, svesno razobličavanje pozorišne varke, svi ovi poslednjih godina učestalo korišćeni elementi postdramskog režijskog izraza našli su u Paržizekovim rukama inteligentnu primenu.

Volfram Loc sugeriše da se ratni sukobi izazvani ili podstaknuti intervencijama Zapadnog sveta mešaju u glavi njegovih građana u jednu smešu. Zato je avganistanska planina Hindukuš u komadu reka kojom se plovi u srce džungle, koja je takođe u Avganistanu; na ivici džungle žive "urođenici" koji rade na "žetvi" koltana, u stvarnosti rude neophodne za proizvodnju mobilnih telefona, koja se inače vadi u rudnicima Konga. Urođenike štite vojnici UN od talibana, ali iza njihovih plemenitih pobuda očigledno stoji interes, koltan u njihovim rukama bolji je od koltana u rukama talibana. Loc se čuva neposrednog moralizovanja, pa je scena sa "žetvom" puna humora: italijanski oficir UN obuzet je popravljanjem necivilizovanih urođenika, što u praksi izgleda tako što im zabranjuje korišćenje toaleta – oni uvek ostavljaju kapljice od mokraće na klozetskoj dasci! – i upućuje ih na reku.

Pervertiranost koncepta popravljanja "necivilizovanih" naroda dolazi do izražaja i u slučaju misionara posvećenog religioznom preobraćanju urođenika muslimana. Nije teško shvatiti u kom pravcu se kreće Locova humorna oštrica: misionar grmi protiv religije koja se služi silom, naročito ga razdražuje što urođenici teraju svoje žene da pokrivaju telo, a sam nagoni urođenike da prihvate novu veru. Da bi ironija bila još veća, vojnici koji dolaze iz hrišćanskog sveta ne veruju u boga.

HUMANITARNA BOMBORDOVANJA: I Srbija je u Avganistanu. Pelner i njegov posilni nailaze tokom vožnje rekom na čamac preprodavca Bojana Stojkovića. Stojković će ispričati da je izgubio ženu, dete i kuću tokom NATO bombardovanja 1999, a da je za to sam kriv, tačnije njegova tenda za zaštitu od sunca. Zgušnjavajući motive raznih bombardovanja u jednu opsenarsku kuglu, Loc govori o bombardovanju "naftne industrije" koju su "talibani" koristili u vojne svrhe. Stojković priča kako je protivno želji svoje žene montirao tendu na terasi svoje kuće, koju je zahvatio plamen pri padu bombe na rafineriju. Stojković hvali preciznost vojne tehnike i optužuje sebe, Pelner brani Stojkovića, a iznad apsurdne razmene argumenata lebdi pitanje o krivici. Kada Stojković ponudi Pelneru svoju robu na prodaju, ovaj mu zamera da je svoju tužnu priču izmislio s ciljem da mu lakše proda robu. Situacija ostaje ambivalentna: možda Stojković pokušava da iz svoje tragedije napravi kapital, a možda počinitelj hoće da oduzme i poslednji moralni kapital svojim žrtvama.

Oficir UN žali se Pelneru da ne zna šta se dešava u ratu u kome se nalazi jer nema pristup internetu. Savremeni čovek prati bombardovanje tuđih gradova na ekranima, ali, kao ni ljudi na terenu, ni on nije u stanju da pojmi njegovo značenje; za njega su sve krize povezane u jednu, scenario je zamenjiv, pa je nemoguće prosuditi šta je dobro, a šta zlo. Mešanje artificijelne i stvarne prirode realnih događaja podvučen je takođe uz pomoć veštačkih zvukova prirode. Glumice imitiraju kričanje papagaja i majmuna, kidaju kesice sa čipsom i mućkaju vodu u plastičnim flašama, a ti zvuci bivaju elektronski obrađeni da nalikuju zvucima džungle. Agent i vojnik porede te zvuke sa onima koje poznaju iz svog sveta, oni ne mogu da se prepuste tuđem i da ga dožive nezavisno od predstava kojima već raspolažu.

Identitet koji bi novi kolonizatori da nametnu drugim narodima i sam je porozan, sugeriše Loc. Što dublje protagonisti prodiru u džunglu, to je jača egzistencijalna kriza. Pelner pomišlja da bi mogao ubiti vojnika, a da niko za to ne sazna; dobar i priglup vojnik, koji je u vojsci zbog loših socijalnih prilika, seća se smrti majke i shvata da je to bila jedina značajna osoba u njegovom životu.

Dojtingera pronalaze na mestu gde nestaje reka i vlada potpuni mrak. Umesto velikog zlikovca, vidimo čoveka koji deluje kao omatorelo dete kome je pukla neka opruga u glavi. On ni ne pokušava da se brani, nego dobrovoljno pripoveda luckastu priču o tome kako je dvojicu svojih saputnika ubio jer se zbunio u računu. Nikako nije mogao da izračuna da li je bolje da njih trojica ubiju dva tuceta urođenika, ili da pošalju njihove koordinate, a pošto mu se stalno javljala brojka 3, shvatio je da njegov tim treba likvidirati. Na kraju je sebe poštedeo jer mu se javila misao da rat ionako vode s ciljem da ubiju što manje ljudi. U apsurdnosti Dojtingerove priče ogleda se apsurdnost vođenja "humanitarnog" rata.

Na kraju drame nemamo velike zlikovce nego ljude prazne, cinične ili moralno pometene, koje muči misao o smrti. Mrak džungle odgovara unutarnjoj praznini. U praznom prostoru jedini oslonac je imperativ izvršenja zadatka, i zato Pelner na kraju "pobeđuje". Čovek Zapadnog sveta nije u stanju da nešto nauči od "urođenika", on je svoja sopstvena žrtva, a "urođenici" ne mogu ništa da im prenesu, jer su preuzeli njihov način mišljenja. Somalijski pirat će ispričati da je nebo nastalo tako što je Bog stvorio mitraljeze i nemačku kompaniju koja je proizvela svetleću municiju, pa je pucanjem u tamu stvorio zvezde. Iz celine drame stiče se utisak da je Volframu Locu žao čoveka uopšte i planete čija sudbina zavisi od njegove posrnule duše.

Iz istog broja

TV manijak

Agape, 10 godina

Dragan Ilić

30. beogradski džez festival

Deca & sav taj džez

Dragan Kremer

Ljuba Popović o svom slikarstvu i našoj vlasti

Slikarstvo je muzika za oči

Dragan Todorović

Intervju – Simonida Rajčević, likovna umetnica

Bajka o šumi i ljudima

Sonja Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu