Kultura

Bioskop – Lihvar i Zakon geta

Srbija i Danska u obruču tame 2

Lihvar

fotografije: promo

Srbija i Danska u obruču tame

Dva hrabra mlada filma nekada prezreni i stigmatizovani žanrovski profil nanovo prevode u vode evropskog umetničkog filma, a da, tokom tog varljivog i zahtevnog procesa, ne stradava ništa suštinski značajno

Negde, recimo u prvoj trećini, sada već klasične studije Principi krimića: Konture jednog trivijalnog žanra znameniti Igor Mandić je napisao i ovo: "…ako sposobnost čitanja slabi zbog promjene funkcije književnosti, jedini način da se to popravi jest da se od čitanja napravi prvorazredna zabava!Ako se ne može pobijediti atraktivnost moderne medijske kulture, a onda treba u njoj pronaći takve pomagače s pomoću kojih se u nju može urasti. Hoću reći, ako je književnost "strano" tijelo u glavnom korpusu masmedijske zabave – što ima za posljedicu opadanje zanimanja za čitanje – onda se valja poslužiti trikom. Ako se od krimića napravi nastavna jedinica u predmetu književnosti, dobre su šanse da će se potaknuti novo zanimanje za čitanje! To je taj obrat od kojega sam počeo: zanimanje za čitanje stvara se kroz zanimljivo štivo, isto onako kao što apetit dolazi s jelom."

Srećom, danas, zapravo, već neko vreme nema potrebe za tim trikom koji Mandić na tim stranicama označava sintagmom "pedagogizacija trivijalnosti" – kao na polju književnosti, tako i na planu njenog prirodnog i sasvim komplementarnog produžetka, žanr je pitanje svesnog autorskog izbora, a ne ponajpre kalkulantske potrebe da se podiđe nekakvim nižim potrebama potencijalnih konzumenata. Evo, ovih dana na repertoarima ovdašnjih bioskopa moguće je pronaći dva filma koji kriminalistički žanr i milje prevode u vode ostvarenja sa jasnim uplivom savremenog arthaus filma, i to evropske podfele. A da su, pritom, oba ta filma kadra da sasvim neusiljeno komuniciraju i sa publikom koja ne mari za takve finese, te da se u dovoljnoj meri njima mogu zadovoljiti apetiti i onih koji bi u filmu da ponajpre vide art i autorsku osobenost i onih kojima je na pameti narečena zabava, kao jedna od pravih mera i ideja vodilja te moderne masmedijske kulture.

Srpski film Lihvar, celovečernji rediteljski igrani prvenac mladog Nemanje Ćeranića, na sve to, osim te snažne i krajnje sugestivne žanrovske odrešitosti, čistote i sveopšte artikulisanosti, u fokus dovodi još jednu iznimno važnu odrednicu – dimenziju samoniklosti. Naime, Lihvar je nastao u samostalnoj (dakle, zbilja nezavisnoj) produkciji, a, kako je već prvim prvim prikazivačkim kontaktima sa gledateljstvom i esnafom transcendirao te svoje skromne produkcione okvire (film je na ovogodišnjem FEST-u odlukom stručnog žirija ovenčan nagradom dnevnog lista Politika za najbolji domaći film na programu festivala), ima biti posmatran i kao izrazito zanimljiv primer svojevrsne studije izvodljivosti – preciznije govoreći, moguće je njegove domete posmatrati i u kontekstu autorsko-producentske namere da odvažno izguranim projektom na sebe skrenu pažnju i time se preporuče za buduće angažmane i u produkciono viđenijim ligama. Lihvar na tom planu, a to je već i krupan i važan domet, deluje uverljivo kao film-film, kao ostvarenje koje je prevazišlo svoje prvobitne prepreke i zamke i koje svojim sveukupnim izgledom, te nehinjenom filmičnošću i potentnošću ostavlja utisak filmskog dela sa jasnim i ubedljivim razlogom postojanja, a koje, uz to, ima šta da kaže i predoči i širem gledateljstvu.

Lihvar scenariste Strahinje Madžarevića i reditelja Nemanje Ćeranića, narativno utemeljen u i dalje vibrantnoj tradiciji noir-filmova (naravno, uz dodatak odrednice neo-), a zasnovan u priči o uzbudljivim danima i možda krunskim egzistencijalnim previranjima u životu nepokolebljivog i na krajnji cilj svoje rabote snažno usredsređenog kamatara, fino funkcioniše i kao varijacija (mudro i precizno osnažena živopisnim lokalnim koloritom) na žanrovski bliske priče i kao prikaz naše zbilje ne samo poslednjih dana i godina ove tranziciono-posttranzicione tlapnje, a dovoljno uverljivo se nadovezuje na sve nabujaliju struju savremenih evropskih filmova čiji autori u svoje umetničko viđenje unose i očigledne premise žanrovski konsekventnog filma. Lihvar (u potpunosti snimljen u Inđiji, a čime se razbija beogradizacijska monotonost srpskog filma današnjice), reklo bi se, stilski se ponajpre nadovezuje na viđeno u ranijim ostvarenjima reditelja Nikolasa Vindinga Refna (načelno, njegovog serijala Pusher, davnih dana kanonizovanog kod naših filmofila, premda, sam po sebi, ipak ponajpre referiše na Refnov film Bleeder), a ima tu i primetnih odjeka poetika iz starijih faza autora Voltera Hila i Derila Djuka, te se ovaj novi ovdašnji film može posmatrati i vrednovati i kao primer srpskog viđenja amerikanizacije evropskog filmskog izraza, s punom svešću da je taj proces neretko učinkovit i ako ga posmatramo kao dvosmerni spoj.

Lihvar, film ciljano svedenijeg i zauzdanijeg narativnog zamaha, fokusiran na centralni lik, donosi i kod nas ne često viđan zahvat – veoma vešto u delo sprovedenu zamisao o potentnosti saigre profesionalnih glumaca i (lokalnih) naturščika, što je možda najočitije na primeru onoga što su u zajedničkim scenama pokazali uvek odlična Milica Grujičić i početnik Branko Vidaković Čombe, dok je Dušan Petković, takođe naturščik, tumač glavnog lika kamatara/lihvara Mundira, inače, ekspresivno ograničen, najubedljiviji upravo u scenama u kojima ekran deli sa vidno sigurnim i nadahnutim Zlatanom Vidovićem, ako bude bilo pravde i sreće, sigurnim viđenim i cenjenim imenom srpskog i regionalnog glumišta u što doglednijoj budućnosti. Fotografija Dušana Grubina u središtu ima preciznu misao o nužnosti prikaza tame koja tiho a nezaustavljivo prodire u svet glavnog junaka, dok montaža Milorada Čitića u korak prati autorsku zamisao Nemanje Ćeranića o jezgrovitom i naglašeno dinamično postavljenom prikazu sveta koji se urušava ne samo na opštem, nego i na planu odbrane ličnog integriteta i samosvojnosti, a u kojem, pak, još ima prostora za brigu i nežnost barem prema bližnjima. Sve to u nekom krajnjem zbiru dovodi do ocene da je Lihvar vrlo dobar mladi film, znalački skockano i upakovano delo portfolio soja, kao nesumnjivo uverljiv zalog za veru u Ćeranićevu osobenost i veštinu u filmskim letima pred nama.

Srbija i Danska u obruču tame 3
Zakon geta

foto: promo

Sasvim komplementaran Lihvaru je odličan danski film Zakon geta (Shorta / Enforcement), premijerno prikazan u zvaničnom programu Venecijanskog filmskog festivala, delo rediteljskog dvojca Frederik Luis Hvid i Anders Elholm. Ovaj efektni triler prikazuje život tamošnjih policajaca, ovde oličenih u silom združenih starijeg sklonog nasilju, ishitrenim potezima, ksenofobičnim predrasudama i autodestrukciji, i znatno uprizorenijeg i pouzdanijeg mlađeg parnjaka, koji se tokom nasilnih protesta i eksplozije nasilja u delu grada koji mahom naseljavaju doseljenici sa arapskih govornih područja bore za goli život, tražeći način da tokom te fatalne noći uteknu iz tog lavirinta betona i beznađa, i u jednakoj meri tiče se danske zbilje i žanrovskog doživljaja filma, ali žanrovskog filma koji očigledno silno teži i ka tim arthaus sferama i visovima. Zakon geta je, na svu sreću, zreo i silno ubedljivo-upečatljiv film koji poentira u svim tim ravnima – film beskompromisno govori o ksenofobiji i tom stalnom sukobu "izvornih" i "pridošliih" kao i danskom usudu i problemu, a da, na sve to, pokazuje i očito temeljno poznavanje žanrovskih konvencija sa tačke gledišta autora koji su vični da taj nekada prezreni i stigmatizovani žanrovski profil nanovo prevedu u vode evropskog umetničkog filma, a da, tokom tog varljivog i zahtevnog procesa, ne strada ništa suštinski značajno od te dve često tek usiljene i projektovane oprečnosti.

Uz sve pomenuto, Zakon geta, virtuozno snimljen i dizajniran, a uz to i nošen promišljenom hiperverističkom glumom svih unutar glumačkog ansambla, svojevrsno je "ljubavno pismo" velikanu Stjuartu M. Kaminskom, čiji je film (za koji je radio scenario) Neprijateljska teritorija (1987) ovde strastveno i inteligentno omažiran, a koji je i autor odlične studije Žanrovi američkog filma: Pristupi kritičkoj teoriji popularnog filma, štiva koje, uz ono Mandićevo, svakako treba podrobno proučiti, ponovo ili premijerno. I to što je pre moguće.

Iz istog broja

Četrdeset godina prvog albuma Električnog orgazma

Zauvek električni

Dragan Ambrozić

Teatrologija

Šta je, molim vas, pozorište?

Marina Milivojević Mađarev

Serije

Škotska vuna, engleska pređa

Ivan Milenković

Opera – Danonoćni cirkus Filipa Glasa

Seta i žar, s pevanjem i žongliranjem

Jelena Novak

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu